Југословенска кинотека је обележила Дан државности Србије свечаном пројекцијом филмова „Карађорђе; или живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ (1911) и „Земља устанака“ (1954) 14. фебруара у сали „Макавејев“.
В. д. директора Југословенске кинотеке Александар Ердељановић поздравио је публику истичући да је 15. фебруар веома значајан дан за наш народ и Републику Србију.
Сретење, традиционални хришћански празник, има велики историјски значај, јер је на тај дан 1804. године у Орашцу почео Први српски устанак, за чијег је вођу изабран Карађорђе Петровић, трговац из Тополе, рекао је Ердељановић, те подсетио на историјске околности које су претходиле устанку.
У следећих неколико година Карађорђе и његове војводе успели су да ослободе Србију од Турака и да створе темеље модерне српске државе. Кренула је организација управе, не само политичке него и у области културе и просвете. Довели су највиђеније Србе, као што је био Доситеј Обрадовић, казао је Ердељановић, али је навео и наредне догађаје, слом устанка, одлазак Карађорђа у Русију, а затим успех Другог српског устанка, који је водио Милош Обреновић.
Кнез Милош је у наредном периоду створио иако вазалну, ипак прилично слободну државу у којој је 1835. године донет Сретењски устав – најмодернији у Европи тога доба, а написао га је Димитрије Давидовић.
Сретењски устав је извршио поделу на законодавну, извршну и судску власт. Био је на снази свега 30 дана и укинут због међународног притиска, али је остао изузетно значајан. Из њега се црпе сви даљи извори српске уставности. Управо зато је 2002. године овај датум проглашен за државни празник, закључио је Ердељановић, а затим представио филмски програм.
Мање познати филм „Земља устанака“ (1954) режирали су брачни пар Љубиша и Вера Јоцић. Према речима Ердељановића, Јоцић је био ренесансна личност, редитељ и сценариста, аутор интересантних документараца, авангардни уметник, писао је песме, припадао надреалистичком кругу, био је и познати бонвиван и боем, љубитељ жена. Вера Јоцић је направила низ одличних документарних филмова, била је и познати монтажер, између осталог монтирала је филм „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана.
Ердељановић је додао да су Љубиша и Вера Јоцић заједно пионири нашег лутка филма. За филм „Пионир и двојка“ добили су награду у Венецији. То је био први награђени југословенски филм после Другог светског рата.
Њихова „Земља устанака“ у 15-16 минута приказује догађаје који су условили српски устанак или српску револуцију, како је говорио велики немачки историчар Леополд Ранке. На изузетан начин, пре свега визуелан, успели су да дочарају атмосферу и прилике пред устанак, за време устанка и негде до његовог краја 1812. године. Слику прати изванредна нарација, а текст има елементе и епског и лирског карактера, оценио је Ердељановић.
Што се тиче „Карађорђа“, у режији Илије Станојевића, поменуо је да се овом приликом приказује на великом екрану трећи-четврти пут од када је пронађен 2003. године и објаснио да се води као први српски играни филм зато што је први приказан – у октобру 1911. године, мада су непосредно пре њега Чича Илија Станојевић и сниматељ француског „Патеа“ Луј де Бери снимилу историјски филм „Улрих Цељски и Владислав Хуњади“, о догађају који се одиграо у Београду у 15. веку, али је он приказан у децембру те године.
По правилима архивистике, „Карађорђе“ је најстарији не само српски него и балкански играни филм. Бугари су свој први филм снимили 1915. године, а Хрвати 1917. године. То је био „Матија Губец“ који је режирао Београђанин Александар Бинички, а главну улогу је играо Крагујевчнин Боривоје Рашковић, рекао је Ердељановић.
У време своје премијере „Карађорђе“, у продукцији Светозара Боторића, радо је приказиван по целој Србији. После Првог светског рата поново је могао да се види у време новогодишњих празника 1925. и био је најгледанији филм те године у Србији. Последње вести о њему су из 1928. када је приказиван нашим исељеницима у Америци и након тога је нестао.
Југословенска кинотека је деценијама слала „потернице“ свим светским архивима, све до 2003. године када је Ердељеновић, како је рекао, имао срећу да у Будимпешти упозна управника Аустријског филмског архива Николауса Вострија и да кроз пријатељски разговор, али и испитивања сазна да они имају неке српске филмове. Потом се врло брзо и уверио да имају оба најстарија српска и балканска филма, као и скоро целокупну колекцију првог српског филмског продуцента Боторића.
Ердељановић је поменуо да из те колекције недостају само два-три филма, међу којима је најзначајнији „Бибија или једна циганска српска свадба“ и изразио наду да ће и он некада бити пронађен.
Српска филмска индустрија је између 1911. и 1914. године произвела око 60 филмова у четири филмске куће – Боторићеву, Ђоке Богдановића, браће Цветковић и браће Савић. Кинотека је успела да пронађе близу 80 одсто тих филмова, док је просек у свету за тај период само око десет посто, нагласио је Ердељановић.
Филм „Карађорђе“ се састоји из таблоа. У то време у свету су били популарни такви епизодични филмови о историјским личностима. Доста су личили на снимљено позориште, са статичном камером и театралним глумачким изразом. „Карађорђе“ ту има предност, оценио је Ердељановић, због изванредног кретања глумаца унутар кадра и невероватног нивоа реалистичке глуме који су српски глумци већ тада показвили, па у поређењу с француским или италијанским историјским филмова снимљеним тих година „Карађорђе“ заузима врло високо место.
Занимљиво је да у време приказивања „Карађорђа“ у Србији нису постојали међунатписи, јер није било техничких могућности. На сцену је излазио тумач који би пре сваке ролне испричао шта се ту дешава. Ердељановић је тај проблем решио тако што је у књигама и старој штампи пронашао шта је коришћено за сценарио. Навео је драму Милоша Цветића, затим књиге Миленка Вукићевића и Милана Ђ. Милићевића, народну песму „Почетак буне против дахија“…
Проналазак овог филма био је као откриће српског Лепенског вира. За само шест месеци успели смо да измонтирамо филм, који је нађен у деловима. Неке мање сцене недостају, али уз мутације делује као складна целина. Приказан је већ 2004. као најзначајнији део свечаности поводом 200. годишњице Првог српског устанка, а на међународним фестивалима, пре свега, у Болоњи и Порденонеу, доживео је велики успех, истакао је Ердељановић.
