Часопис „Кинотека“, покренут 2017. године, стигао је до свог јубиларног, стотог броја представљајући публици програм Југословенске кинотеке, али и настојећи да стручним и занимљивим текстовима подстакне даље размишљање или истраживање одређених филмова, аутора, жанрова, стилских формација и покрета, да осветли мање познате аспекте историје филма, а оне познате сагледа из нове перспективе, као и да прати савремене филмске токове.
Директор Кинотеке Југослав Пантелић оцењује у уводној речи: „Са ове дистанце можемо рећи да наш месечник испуњава задату мисију, да има своје посвећене читаоце и да пружа онакав садржај какав љубитељи филма и стручна јавност изискују. У свим досадашњим бројевима ’Кинотека’ је градила свој тематско-садржајни и визуелни идентитет, нудила прегршт текстова из пера етаблираних филмских професионалаца, критичара и теоретичара, али и пружала прилику многим младим и неафирмисаним ауторима да избрусе свој критички апарат и пронађу свој глас“.
Указујући да се суочавамо с кризом промишљања седме уметности, нарочито у штампаним медијима, Пантелић истиче да „у том светлу, сто бројева ’Кинотеке’ додатно добија на значају“.
У јубиларном броју, на повећаном броју страна (126) може се читати о најзначајнијим филмским остварењима из 1925. године, о глумцима Џеку Лемону, Џину Хекману, Валу Килмеру, али и нашој Оливери Марковић, чији лик је на насловној страни, у кадру из филма „Сибирска леди Магбет“ (1962) Анджеја Вајде. Ту су и текстови о стваралаштву Ватрослава Мимице и Кшиштофа Кјешловског, о филмовима који славе јубилеје – 60 година ремек-дела нашег филмског модернизма „Три“ Александра Петровића и „Човек није тица“ Душана Макавејева, седам деценија „Бунтовника без разлога“ Николаса Реја и други.
У обимном тексту „Пре сто година“ Александар Саша Ердељановић даје преглед најважнијих догађаја у свету и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1925. године, а затим на светском и домаћем филму. Централни догађај те године, у земљи која је имала чак 300 биоскопа, било је снимање играног филма „Дворови у самоћи“ хрватског глумца и редитеља Тита Строција. У Србији је Коста Новаковић основао предузеће „Новаковић филм“, у Војводини је активно снимао Ернст Бошњак, у Македонији Милтон Манаки… Први Србин који је постао интернационална звезда Светислав Иван Петровић снимио је 1925. своју прву главну улогу на француском филму, у делу „Душа уметника“ редитељке Жермен Дилак.
Ердељановић затим представља остварења која ће током 2025. Кинотека приказивати у циклусу „1925. на филму“, а то су „Бен Хур – Прича о Христу“ Фреда Ниблоа, Чаплинова „Потера за златом“, Ејзенштајнова „Оклопњача Потемкин“…
Поводом стогодишњице рођења глумца Џека Лемона, у тексту „Мајстор ироничне комедије“ Ана Марија Роси подсећа да је одиграо стотину улога, добио два Оскара и шест Златних глобуса, те оцењује: „Изврсно је портретисао појединца у искреној борби са својим манама и са светом, био је најчешће добродушан, обичан момак из суседства, стварао је јунаке с урођеним осећајем за правду и морал. Његова дубоко етички либерална савест подразумевала је и његово присуство у друштвено ангажованим филмовима“. Највише ће се памтити по сарадњи са својим пријатељем Волтером Матауом и филму „Чудан пар“ (1968) и по седам филмова које је снимио у режији Билија Вајлдера, од којих пет с Матауом, а незаборавну комедију „Неки то воле вруће“ с Тонијем Кертисом.
Рубрика „У фокусу“ посвећена је филмовима Ватросава Мимице, чија су позната дела „Прометеј с отока Вишевице“ (1964), „Понедјељак или уторак“ (1966), „Каја, убит ћу те!“ (1967), „Догађај“ (1969), „Бановић Страхиња“ (1981)… Мимица је, како пише Иван Велисављевић, „препознат одавно као један од водећих хрватских и југословенских редитеља и тај статус задржао је до данас. Штавише, чини се да је с временом, у свакој наредној генерацији филмских критичара и историчара, вредност његовог опуса расла, те да је у 21. век ушао као несумњиви класик европског филмског модернизма, у чијим се филмовима проналазе не само нове могућности интерпретације већ и богате анализе стила, филмске форме и филмског приповедања“.
У истој рубрици Иван Праштало у тексту „Мала хроника анимираних филмова Ватрослава Мимице“ истиче да се Мимица остварио као један од најзначајнијих аутора Загребачке школе цртаног филма, али и светског анимираног филма уопште, те цитира његове речи да је припадао духовном покрету „једне младе групе људи који су сви изашли са животним искуством једног бурног и истински револуционарног времена, које је у једном тренутку желело можда и превише радикалистички да кида са стварима из прошлости”.
Обележавајући стогодишњицу рођења Оливере Марковић , часопис преноси из свог петог броја (мај, 2017) текст „Варљива лакоћа глуме“ Димитрија Војнова, који ефектно сумира опус велике српске и југословенске глумице: „Упамћена је као миљеница публике, глумица која је на почетку каријере играла заводнице, а потом на ефектан начин умела да се поигра менталитетском комедијом, али и да запева понеки шлагер или романсу. Она и њен опус по много чему су пивотални у развоју српског глумачког израза. Кроз њену биографију преломили су се многи не само естетски већ и историјски и етички чворови судбине српског глумца“.
Приказивање комплетног „Декалога“ Кшиштофа Кјешловског у Кинотеци пратила је пољска филмска критичарка Дијана Дабровска, уметничка директорка фестивала „Омаж Кјешловском“. После пројекција разговарала је с београдском публиком, оценивши да се „млади лако препознају у филмовима Кјешловског“. У интервјуу за наш часопис, који је водила Зорица Димитријевић, гошћа је говорила о делу великог редитеља, његовом третману у земљи и иностранству, реакцијама на „Декалог“, као и о актуелном стању пољске кинематографије.
О недавно преминулом Џину Хекману – „једном од највећих глумаца који је својим ненаметљивим стилом успевао да удахне живот свакој улози које се прихватао“ и „једном од последњих представника филмске ере новог Холивуда“, пише Аљоша Нумић. Под насловом „Мајсторства обичности“ наводи и описује велики број Хекманових улога које ћемо памтити, као што су оне за које је номинован за Оскара за споредну мушку улогу у филмовима „Бони и Клајд“ (1967) и „Никада нисам певао своме оцу“ (1970), а посебно улога детектива Џимија Попаја Дојла у „Француској вези“ (1971), која му је донела првог Оскара за најбољу мушку улогу.
„Митологија отпадништва“ наслов је текста Софије Стојановић поводом седам деценија филма „Бунтовник без разлога“ који „има исходиште у два филмска бунтовника – први је редитељ Николас Реј, ког Холивуд није нарочито волео, а други је прерано и несрећно згасла звезда Џејмс Дин, који тумачи лик тинејџера Џима Старка“. Ауторка истиче и значај времена, јер је Америка 50-их „брендирала малограђанску ограниченост у својеврсним потемкиновским предграђима, формирајући противтежу свеприсутној хладноратовској параноји… Део младих људи, са инстинктивним и неукаљаним идеализмом, осећајем достојанства и одговорности према себи, није увек имао стомак за таква пренемагања епохе. ’Бунтовник без разлога’, сурови coming-of-age, управо је прича о њима“.
У овом броју „Кинотека“ доноси други део фељтона који представља одломке из књиге мемоарске прозе великог немачког редитеља Вернера Херцога „Свако за себе, а Бог против свих“ (издавач Red Box, 2024). Наслов овог дела је „Долина десет хиљада ветрењача“.
Рубрика „Критика из прошлости“ преноси два текста из 1965. године о филмовима који су тада имали премијере. Петар Волк писао је о филму „Човек није тица“ Душана Макавејева, оцењујући да је он „у свакој прилици аутор са идентитетом. Није у питању наглашавање стила, експонирање сопствене личности или робовање маниризованој помодности, већ потреба за перманентно стваралачком отвореношћу“.
Други је текст Жике Богдановића о филму Александра Петровића „Три“, који је „крајњи израз једне аутентичне ауторске концепције филма и представља у овом тренутку најузбудљивију тенденцију југословенске кинематографије“, као и „аргумент који најчешће имамо у виду кад говоримо о револуционисаном стваралачком методу у југословенском филму“.
In memoriam поводом смрти славног глумца Вала Килмера написао је Ненад Беквалац, наводећи да је Килмер свој метод описивао: „Не покушаваш да будеш лик. Ти јеси он“. У тексту о његовој биографији и каријери цитира и критичара Роџера Иберта: „У различитим филмовима, као што су Real Genius, Топ ган и Строго поверљиво, Килмер је приказао низ ликова толико убедљиво да вероватно већина људи, чак ни сада, не схвата да је гледала истог глумца“.
Поводом смрти продуцента и глумца Драгољуба Војнова (1947-2025) његов син Димитрије Војнов пише како је почео да игра у аматерском позоришту „Дадов“, где је заблистао као Руцанте у комедији „Мушице“, затим остварио успех у филму „Вишња на Ташмајдану“ Столета Јанковића, имао низ камео улога у филмовима које је продуцирао, епизоду у „Паради“ (2011) Срђана Драгојевића. По завршетку студија продукције на ФДУ постао је директор предузећа „Филм данас“, спасао га од ликвидације, радио копродукције са Америком и Совјетским Савезом, производио ауторске филмове Живојина Павловића и Мише Радивојевића, али и хит серијал „Тесна кожа“. Предавао је филмску продукцију на Академији уметности „Браћа Карић“. Потом је радио у продукцији сложеног спектакла „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића, као и хитова „Мали Будо“ и „Јесен самураја“.
Уз овај текст објављене су две препоруке из пера Душана Макавејева и Мише Радивојевића, када је Драгољуб Војнов 2012. конкурисао за националну пензију. Иако се у препорукама аргументовано истиче његов изузетан допринос српској кинематографији, пензија му није додељена.
Рубрика „Трагови на филму“ доноси неколико текстова о каријерама и значају недавно преминулих иностраних уметника. О редитељу Жаноу Шварцу писао је Ненад Беквалац, о глумцу Ричарду Чемберлену – Бојан Ковачевић, о глумици Женевјев Паж – Маријана Терзин Стојчић, а о редитељу Бертрану Блијеу – Бранислав Ердељановић.
Рубрика “Шок коридор представља“ посвећена је редитељу и сценаристи Ламберту Бави. О аутору култних хорор филмова „Демони“ (1985) и „Демони 2“ (1988) пише Ненад Беквалац.
Програм 11. Дана словеначког филма, који је овог месеца одржан у Кинотеци, обележио је омаж једном од великих словеначких редитеља Игору Претнару (1924-1977). Ивана Кроња пише о његовом раду, као и о документарцу Славка Хрена „Ајзенштајнов ученик: режисер Игор Претнар у Москви“ (2012).
Јубиларни број „Кинотеке“ обилује фотографијама, а ту су и редовне илустрације Вука Попадића и Мирославе Вуковић.
