Зимски двоброј часописа „Кинотека“ отвара прича о легендарној глумици Брижит Бардо, а следе текстови о још два дигитално рестаурирана српска филма „Жута“ (1973) Владимира Тадеја и „Трагови црне девојке“ (1972) Здравка Рандића. Ту су и два прилога о чувеном композитору Зорану Симјановићу, уочи отварања његовог легата у Кинотеци.
Са савремене сцене ту су есеј о филму „Анора“ и његовом редитељу Шону Бејкеру и интервју са шпанском сценаристкињом Изабелом Пеном. Часопис доноси и текстове о стваралаштву Јозефа фон Штернберга, Пола Морисија, Веса Крејвена и Мишела Блана, као и приказ збирке текстова о Бранку Вучићевићу и последњи наставак фељтона о Алену Делону.
„Уз све контроверзе које су је пратиле, Брижит Бардо остаје културна икона 20. века, оличење слободе на филму каква до њене појаве није виђена“, пише Ана Марија Роси у есеју о француској глумици која је ове јесени напунила 90 година, а својим животним ставовима и понашањем утицала је на генерације младих средином прошлог века. Од 1952. до 1973. снимила је 47 филмова и затим се повукла, те посветила борби за заштиту животиња. Светску славу и статус секс-симбола донео јој је филм њеног првог (од четири) мужа Рожеа Вадима „И Бог створи жену“ (1956). Ауторка представља њене улоге, буран љубавни живот, као и касније десничарске ставове, позивајући се и на аутобиографију „Иницијали Б. Б. – Сећања”.
Најновији, 36. филм рестаурисан у пројекту А1 Кинотека, „Жута“ (1973) у режији Владимира Тадеја, заузима специфично место у историји наше кинематографије, не спада у најпознатије филмове свог доба, али дели многе тенденције тадашњег црног таласа, пише Јован Марковић и оцењује да је то један од нежнијих филмова у опусу сценаристе Гордана Михића и поменуте струје филмова 60-их и 70-их година. Недаће проститутке Жуте (коју изврсно игра Ружица Сокић) „рефлектују се кроз њену специфично топлу визуру и често их прати хумор, тако да нису обојене трагичним или патетичним већ лирским тоновима“.
У оквиру пројекта Сезона филмских класика дигитално је рестауриран филм „Трагови црне девојке“ (1972) Здравка Рандића, по мотивима књижевног дела Александра Тишме и сценарију Живојина Павловића и Драгољуба Ивкова. У анализи Ане Филиповић истиче се да га одликује доследно и натуралистичко приказивање друштвене стварности периферије и да је обликован кретањем протагонисте, „лутањем по ободима града чији га светоназори и обичаји с временом гутају као живо блато“, а да неповољни социјални услови као „главно погонско гориво радње нагоне јунаке да се сналазе, да постају неосетљиви на друге (људе, али и животиње) и у коначници чине насиље“.
О филму „Анора“ и његовом месту у опусу редитеља Шона Бејкера, овогодишњег канског победника, пише Никола Јовић у есеју „Естетика опресије и продор реалног у филмовима Шона Бејкера“. Наводећи Бејкерове речи да своју каријеру дугује манифесту Догма 95, а истовремено воли Спилберга, Јовић оцењује да његов опус карактерише „тражење филмске илузије у реалности, тј. коришћење минималних средстава ради снимања ескапистичких жанровских матрица“, те да „оног тренутка када су му финансијске околности дозволиле да зарони дубље у илузију и ескапизам, он је то учинио и за то био и награђен“, мада „Анора и даље има неке одлике документаризма и не оскудева у продорима реалног који разбијају предрасуде гледалаца“.
Специјално за „Кинотеку“ Димитрије Војнов је разговарао са Изабелом Пеном, истакнутом шпанском сценаристкињом познатом по филму „Звери“ (2022) и другим остварењима редитеља Родрига Сорогојена. „Родриго и ја смо наш стил писања пронашли заједно, сценарио по сценарио, уз све кризе, грешке, несигурности и радости писања“, изјавила је Пена. Осим о конкретним филмовима говорила је и о стању у Шпанији: „Постоји велики број филмских школа, иако бих лично волела да више њих финансира држава. Члан сам синдиката и мислим да је сјајно посаветовати се с колегама ако дође до проблема с великим корпорацијама. Што се тиче накнада, постоје платформе које нису транспарентне и које дугују многим колегама новац“.
Поводом отварања легата чувеног композитора филмске музике Зорана Симјановића у Југословенској кинотеци, часопис доноси текст професорке Марије Ћирић која анализира његов опус на примерима филмова „Национална класа“, „Тито и ја“ и „Нешто између“, уз оцену да је филмска музика Симјановића – суперлибрето, односно „музика у филму, а не музика за филм; таква музика је наративни агенс, музика која је функционална, а не апликација; музика која подстиче акцију, а не она која прати или подражава слику (или нарацију). То је филмска музика која конструише сопствену (звучну) слику и приповеда, говори сопствени текст, заједно и равноправно с текстовима осталих аспеката филмског система твори целовито филмско значење“.
Предраг Вукчевић (Беге Фанк) пише о утицају Симјановића на београдску фанк и соул сцену – кроз бендове чији је био члан (Силуете и Елипсе), али и кроз професуру на ФДУ и популаризацију тих музичких праваца. У тексту „Човек који је био све, па и наш кум соула“ наводи анегдоте које му је Симјановић причао 2010. године у специјалној емисији на Радију Б92, када га је упознао, а затим се присећа низа контаката с “професором Симјановићем”, како га је увек ословљавао из поштовања, јер је од њега толико много научио иако формално није био његов студент.
Рубрика „Са полица библиотеке“ представља шести том целокупних дела Бранка Вучићевића, у издању Филмског центра Србије – „Други о БВ“ („Судбина, судбина свега, било чега…“). Та изванредна збирка на више од 600 страница окупља текстове које су о Вучићевићу писале његове колеге, пријатељи и поштоваоци у Србији и региону, у периоду од 1966. до 2024. године. Цео пројекат је замишљен као омаж сценаристи, критичару, публицисти, који је био духовни и креативни узор многих генерација филмских стваралаца, а такође преводилац са енглеског, помоћник редитеља, уредник, дизајнер…
Стваралаштвом америчког редитеља Јозефа фон Штернберга, рођеног пре тачно 130 година у Бечу, бави се Бојан Ковачевић у тексту „Спилберг свога времена“, истичући да је био један од највећих стваралаца касне ере немог филма и да је раскошна визуелна поетичност постала његов заштитни знак, док је планетарни успех постигао с „Плавим анђелом“, првим немачким звучним филмом, у којем је улога барске певачице лансирала Марлен Дитрих у звезде. С њом је у Америци снимио још шест филмова, подсећа Ковачевић у обимном прегледу успона и падова Штернбергове каријере, о којој је писао у аутобиографији „Fun in a Chinese Laundry“ (1965).
У овом броју „Кинотека“ закључује фељтон о француској и светској филмској звезди Алену Делону, објављујући четврти текст филмолошкиње Зинаиде Пронченко из њене књиге „Делон“. Овај одељак бави се филмом „Господин Клајн“ (1976) Џозефа Лоузија. У тој крими драми и мистерији Делон је маестрално одиграо главну улогу – трговца уметнинама у Паризу под немачком окупацијом.
Рубрика „Шок коридор“, која се у прошлом броју бавила филмом „Страва у Улици брестова“, поводом 40 година од премијере, сада доноси текст о целокупној каријери редитеља Веса Крејвена. Потекао је из баптистичке породице, дипломирао књижевност, свирао гитару, писао поезију и кратке приче, завршио мастер из филозофије, а онда напустио каријеру професора и окренуо се филму, не слутећи да ће својим првенцем „Последња кућа с леве стране“ (1972) себи запечатити судбину као један од најбољих редитеља хорора, пише Ненад Беквалац и закључује: „Иако поједини његови филмови нису баш репрезентативни, с некима је преокренуо ток, а с некима поставио камен темељац модерног америчког хорор жанра“.
Беквалац пише и о опусу недавно преминулог Пола Морисија, култне фигуре америчког андерграунд филма и најближег сарадника Ендија Ворхола, истичући да је Мориси био на неки начин и отац инди филма, да је често говорио да је Холивуд пропао, инсистирао на импровизацији, ценио таленат више него глумачку технику и у свим својим филмовима остао веран помереним апсурдним причама и темама којима се ретко ко бавио.
О недавно преминулом љубимцу француске публике Мишелу Блану пише Бранислав Ердељановић под насловом „Француски Вуди Ален“. Блан је за култни лик Жана Клода Дисеа у популарној комедији „Препланули“ (1978) Патриса Леконта инспирацију нашао у помало крхком неуротичном Аленовом јунаку из филма „Све што сте одувек желели да знате о сексу, али нисте смели да питате“ (1972). Често је играо „споредне улоге хипохондара који се стално жале или смотаних ликова који неспретно флертују“, али је остварио и каријеру сценаристе и редитеља, у којој се истиче комедија „Велики замор“ (1994).
