Након циклуса „Африка кроз жанрове”, Кинотека ове године приређује још једну филмску смотру с глобалног југа, овај пут из Латинске Америке, а неке од филмова наша публика биће у прилици да види први пут.
На почетку смотре биће приказан филм из Боливије Кондорова крв. То дело је изузетни не само филмски већ и друштвени феномен будући да је 1969. својом фикционалном природом успело да дејствује у реалности, раскринкавајући невладину организацију из Сједињених Америчких Држава која се тајно бавила стерилизацијом Индијанки. Настанак овог филма помогао је напорима да се дотична групација протера заувек с боливијског тла.
Бразилски редитељ Анселмо Дуарте, аутор првог и јединог филма из те земље који је добио Златну палму на Канском фестивалу (1962), филмом Чувар завета осликао је невоље бразилског друштва фрагментираног социјалним класама и измешаношћу религија. Снажно присуство народских паганских веровања сузбијала је званична црква, што је резултирало апсурдом у коме се предност даје формалностима и догматизму, уместо исконској доброти. Иако је видно присутан утицај италијанског неореализма, Дуарте ипак није званично припадао покрету синема ново, већ је остао по страни, као унеколико слободан „електрон”.
Од два кубанска ремек-дела, најпре ће бити приказан филм Ја, Куба (1964), совјетског редитеља Михаила Калатозова и генија фотографије Сергеја Урусевског. Након сарадње на филму Лете ждралови (1957), двојац се упутио на карипско острво где је створио филм за који сам Скорсезе каже: „Да је приказан публици још 1964, кинематографија целог света била би другачија.” Заборављен па поново откривен деведесетих, овај филм, кроз четири епизоде, слика живот Кубанаца под Батистом, све до револуције.
Кроз прве две епизоде, које приказују неправде чињене становништву, улазимо у процес ослобађања и катарзе, дочаране камером чије деловање објективом јаке дубинске оштрине никада пре није виђено. Почевши фасцинантном кадар-секвенцом на врху зграде, с терасе где се одвија журка, а завршава се у базену, упловљавамо у невероватни визуелни свет који нас упија тако да и сами постанемо делом приказаних догађаја.
Три Луције (1968), редитеља Умберта Соласа, епско је дело о кубанској историји током три генерације, из визуре три жене истог имена: аристократкиње у време кубанског рата за ослобођење од Шпанаца крајем XIX века, буржујке из тридесетих година прошлог века у време владавине Херарда Мачада, и сељанке након револуције. Приказ жене овде служи као представа читавог друштва, у којој се посматра утицај великих историјских промена. Сваку епизоду краси љубавна прича, од којих је прва висконтијевска и трагична, друга мелодраматична с видним утицајем Холивуда, а последња комична, снимљена камером из руке, са освртом на распрострањени проблем мачизма.
Из Аргентине је на програму филм Мутне воде теку из 1952. Уврштено међу најбоље аргентинске политичке филмове, то дело говори о израбљивању сезонских радника који беру мате чај до границе исцрпљености. Из тог стања ипак изниче снага када главни јунак одлучи да организује синдикат с којим ће изаћи на црту неправди.
И коначно, перуански филм Сила земље. То заборављено дело из 1975. у режији Аргентинца Бернарда Аријаса (мора се назначити да Перу у то време практично и нема своју кинематографију) истинско је путовање у дубине перуанских планина, може се рећи документаристичко-играног стила. Велики јаз и неразумевање између урбаног и руралног становништва, нерешени проблем перуанског друштва до дана данашњег, овде је приказан кроз повратак главног јунака Немесија у своје село на Кордиљерима. Испрва решен да задржи статус градског момка, суочавајући се с неправдама које трпи локално становништво под терором колонизатора, он доживљава промену која ће га натерати да стане на страну потлачених.
Ових шест дела која красе различити стилови ипак обједињује једна иста ствар, а то је вера у правду отелотворена најпре кроз уметност.
Дуња Кустурица
