Манифестација „Филмски хоризонти – нови кипарски филм“, која ће бити одржана у Југословенској кинотеци 12. и 13. марта 2026. године, има за циљ да по први пут представи савремену кипарску кинематографију публици у Србији. У оквиру дводневног програма биће приказана четири дугометражна филма новије продукције, који су остварили значајне успехе на релевантним међународним филмским фестивалима. Све пројекције су бесплатне.
Саставни део манифестације чине, такође разговори аутора филмова са публиком, као и округли сто под називом „Кипарски филм у свету“, током којег ће редитељи и продуценти Мариос Пиперидис и Стелана Клирис говорити о међународној афирмацији кипарске кинематографије последњих година.
Манифестација се одржава у оквиру кипарског председавања Саветом Европске уније 2026. године, под покровитељством Амбасаде Републике Кипар у Београду.
Иако је Кипар међународно познат као „острво Афродите“, по сунцу и плажама, током последњих двадесет година једна друга слика ове земље путује у иностранство: кипарски филм. Као што се Афродита, према миту, родила из морске пене, тако се и кипарски филм уздиже из разноврсних прича и митова, преносећи искуства, сећања и трагове једне дуге и сложене историје.
Већ при самом осврту на кипарски филм постаје јасно да његов развој никада није био континуиран. Напротив, одвијао се фрагментарно, кроз прекиде и нагле преокрете, јер се земља више пута налазила у средишту драматичних историјских догађаја. Антиколонијална борба, постколонијална нестабилност, међуетнички сукоби, страна интервенција и рат који је довео до поделе острва оставили су дубок траг, пресудно утичући на услове развоја кипарског филма.
Почеци кинематографије на острву, везују се за период британске колонијалне управе (до 1960.) и своде се на мали број локалних продукција, углавном документарних филмова и филмских журнала, који се баве бележењем свакодневног живота, сеоског окружења и ређе, друштвеним темама. У том периоду кипарски филм готово да не постоји као самостална филмска индустрија, будући да су колонијалне власти користиле кинематографију пре свега као средство промоције британске културе и политике, без намере да се створе услови за развој домаће филмске продукције.
Суштинска производња дугометражних филмова започиње након стицања независности Кипра, током шездесетих година XX века. У том контексту, 1962. године настају први, још увек опрезни кораци кипарске кинематографије са документарним филмом „Кипар где би требало да будем” (Kypron, ou m’ ethespisen) Нина Фенека Микелидиса, филмском интерпретацијом поезије нобеловца Јоргоса Сефериса. Филм је награђен признањем за најбољи краткометражни филм на фестивалу у Карловим Варима, као и Наградом критике на Филмском фестивалу у Солуну 1964. године.
Паралелно с тим, у истом периоду, један од најзначајнијих кипарских редитеља свих времена, Михалис Какојанис, који живи и ствара у Грчкој, исписује историју филмовима „Стела” (1954), те „Грк Зорба“ (1964), данас препознатим као класична дела модерног светског филма. „Грк Зорба“ је био номинован за седам Оскара и освојио три, док је већина Какојанисових остварења премијерно приказивана на Филмском фестивалу у Кану, где је награђен филм „Електра“ (1962). Његова међународна каријера додатно је потврђена и Златним глобусом, чиме се златним словима уписује присуство једног кипарског аутора у самом средишту светске филмске сцене средином XX века.
Вреди такође истаћи и први филм који се бави антиколонијалном борбом кипарских партизана ЕОКА, „Острво Афродите“ (1969), у режији великог грчког редитеља Јоргоса Скаленакиса, са оскаровком Катином Паксину у главној улози. Сценарио повезује две мајке – једну Кипранку и једну Енглескињу – које, у атмосфери борбе, деле исту судбину, покушавајући да спасу своју децу и неочекивано, постају савезнице. У филму „Острво Афродите“ кипарска ослободилачка борба добија изразито људску димензију, обликовану кроз појмове самопожртвовања, достојанства и части.
Институционализација и суштински развој кипарске кинематографије одвијају се након рата 1974. године. Кипарско питање, са посебним нагласком на турску инвазију и окупацију готово половине острва од стране њихових снага, постаје доминантно тематско поље, заузимајући највећи део играног филмског наратива и делимично потискујући остале теме. Значај ових трауматичних догађаја, лично искуство бројних аутора и колективно сећање чине их кључном референцом филмског приповедања.
У готово свим филмовима који се баве догађајима из 1974. године понављају се одређени звучни и визуелни мотиви, попут чувеног радијског обраћања председника Кипра – архиепископа Макариоса III, којим обавештава кипарски народ да је жив или ванредног ратног саопштења од 20. јула о инвазији Турске. Паралелно с тим, учестали су кадрови турских падобранаца који испуњавају небо изнад Киреније. Понављање ових мотива, чак и у савременим остварењима, учвршћује их као трајне филмске слике очувања и преношења колективног памћења.
Простор у овим филмовима не функционише само као позадина, већ као активни носилац значења и емоција. Окупирана села, напуштене куће, опустошени урбани пејзажи и тампон-зоне стварају географију сећања, у којој се време често дестабилизује, враћајући се у прошлост или указујући на њене последице у садашњости.
Током наредних деценија долази до јасног помака са политичке реконструкције ка проживљеном искуству, које се појављује понекад као носталгично сећање на предратни живот, а некад као ноћна мора. Током деведесетих и двехиљадитих година, филмске приче се враћају 1974. години, не да би је поново приказале, већ да би преиспитале њене дугорочне последице. Кроз филмски израз, грчко-кипарски аутори разматрају терет сећања и трауме, бавећи се, између осталог, личним суочавањем са прошлошћу у филму „Испод звезда“ (2001) Христоса Георгијуа, изузетно осетљивим питањем несталих особа након инвазије у филму „Путеви и наранџе” (1996) Алики Данези Кнутсен, као и односима између кипарских Грка и кипарских Турака у послератном кипарском друштву, у документарном филму Дервиша Зајима и Паникоса Хрисантуа „Паралелна путовања” (2004).
У каснијим делима развија се другачији приступ, у којем се кроз хумор и иронију приказују апсурдне ситуације свакодневног живота проистекле из поделе острва и присуства страних сила. Филмови попут „Шверцујући Хендрикса“ (2018) Мариоса Пиперидиса указују на постепени помак ка помирљивијем погледу на односе између две стране. Истовремено, црна комедија „Свитање у Кимерији“ (2018) Сајмона Фармакаса, као и „Парцела 12“ (2013) Киријакоса Тофаридиса користе политичку сатиру као коментар на теорије завере везане за улогу страних обавештајних служби на острву.
Данас, упркос ограниченом обиму продукције, кипарска кинематографија делује зрелије и полифоничније него икада раније. Разноврсност тема и стилова, те облика уметничког израза, редитељска вештина аутора, као и укупни квалитет филмова, остављају снажан утисак. Савремени ствараоци се окрећу темама од друштвеног значаја, попут миграција или економске кризе из 2013. године, док истовремено продубљују личне, свакодневне приче.
Стичући све већу међународну препознатљивост кроз учешћа и награде на значајним фестивалима, кипарска кинематографија потврђује да локалне приче могу да комуницирају са глобалном публиком без губитка сопственог идентитета. Као упечатљив пример издваја се и најновије међународно признање филма „Држи ме“ Мирсини Аристеиду, који је награђен Наградом публике на филмском фестивалу Санденс 2026. године.
Слично томе, филм „Шверцујући Хендрикса“ Мариоса Пиперидиса, добитник је награде за најбољи страни дугометражни филм на фестивалу Трибека и приказан, на више од педесет међународних фестивала, док филм „Падам на тебе” Стелане Клири, постаје први кипарски филм уврштен у каталог платформе Netflix, где је две узастопне недеље заузимао прво место, са више од тридесет милиона прегледа.[1]
Кипарска кинематографија обликује богат и вишеслојан пејзаж у којем се сећање и историјска траума преплићу са љубављу, свакодневним причама и савременом друштвеном стварношћу, стварајући филмски израз који остаје дубоко укорењен у локалном контексту, а истовремено веома отворен према свету.
Христина Хаџихаралабус, уметничка директорка манифестације „Филмски хоризонти – нови кипарски филм“[2]
Програм:
Четвртак, 12. март 2026. | Сала Макавејев
18:30 | Свечано отварање, у присуству Њ. Е. г. Андреаса Фотиуа, амбасадора Републике Кипар у Београду, и гостију Стелане Клирис и Мариоса Пиперидиса, редитеља и продуцената.
18:30 | ПАДАМ НА ТЕБЕ (FIND ME FALLING)
Кипар – САД, 2024. | романтична комедија | 94 мин.
Режија: Стелана Клирис
Улоге: Хари Коник Џуниор, Агни Скот, Али Фумико Витни
Џон Олман, некад популарна америчка рок звезда, покушава да нађе свој мир на медитеранском острву, у усамљеној кући на литици, која је, испоставља се, прави магнет за несрећне људе острва. Ипак, највећи проблем са којим ће Џон морати да се суочи на Кипру, јесте његова велика љубав из прошлости.
Београдској публици ће се пружити јединствена прилика да овај Нетфликсов глобални хит, погледају на великом екрану, у присуству ауторке филма.
После пројекције филма следи разговор редитељке са публиком.
20:30 | ДЕЧАК НА МОСТУ (BOY ON THE BRIDGE)
Кипар, 2016. | драма | 85 мин.
Режија: Петрос Хараламбус
Улоге: Константинос Фармакас, Андреас Тселепос, Марија Михаил, Кика Георгиу
У наизглед идиличном кипарском селу, безбрижни летњи дани дванаестогодишњег Сократа, испуњени вожњом бицикла и задиркивањем мештана, нагло се прекидају, када се нађе у средишту истраге за убиство, која разоткрива мрачну породичну тајну и заувек мења његов живот.
Премијерно приказан на престижном фестивалу у Риму, овај филм је путовао на преко педесет фестивала у свету и освојио једанаест награда.
Награде: Cyprus Film Days – награда публике, Олимпија међународни филмски фестивал за децу и младе – најбољи филм – награда омладинског жирија.
Фестивали: Рим, Солун, Злин, Ла Валета, Мелбурн, Калкута.
Петак, 13. март 2026. | Сала за конференције
16:30 | Округли сто | Тема: „Кипарски филм у свету”
Учесници: Стелана Клирис и Мариос Пиперидис, филмски редитељи и продуценти са Кипра
Петак, 13. март 2026. | Сала Макавејев
18:30 | ШВЕРЦУЈУЋИ ХЕНДРИКСА (SMUGGLING HENDRIX)
Кипар – Грчка – Немачка, 2018. | комедија – драма | 93 мин.
Режија: Мариос Пиперидис
Улоге: Адам Буздукос, Фатих Ал, Вики Пападопулу
Јанис, пропали музичар размишља како да емигрира са Кипра. Међутим, његове планове мења пас Џими, који побегне преко линије која раздваја „грчки” од „турског” дела Кипра, а између којих је тампон-зона Уједињених нација. С обзиром да прелаз животиња преко ове линије није дозвољен, Јанис покушава да пронађе некога „са друге стране” да му помогне. да прокријумчари свог најбољег пријатеља назад.
Награђена у Трибеки као најбољи страни филм, ова авантуристичка комедија са Адамом Буздукосом, омиљеним глумцем Фатиха Акина, на црнохуморни начин третира последице сада већ полувековне поделе Кипра.
После пројекције филма следи разговор редитеља са публиком.
Награде: Трибека – најбољи међународни играни филм, Палм Спрингс – награда “ Bridging Borders”, Лез Арк – награда публике, Cyprus Film Days – најбољи кипарски филм, награда публике, специјална награда студентског жирија, Солун – Специјално признање међународног жирија, Квебек – награда за најбољи дебитантски филм.
Фестивали: Буенос Ајрес, Форт Лодердејл, Молодист – Кијев, Котбус, Сарајево, Брисел, Клуж, Праг.
20:30 | ГРАЂАНИН У ТРЕЋЕМ ДОБУ (SENIOR CITIZEN)
Кипар, 2020. | драма | 84 мин.
Режија: Маринос Картикис
Улоге: Адонис Катсарис, Марина Аргириду, Лениа Сороку
Старији, усамљени мушкарац, сваке ноћи проналази уточиште у болници, где спава на столицама. Сваког јутра, он, међутим одлази колима својој кући, како би нахранио мачку и препустио се дневним активностима пензионера. Једне ноћи открива га дежурна медицинска сестра, која покушава да сазна нешто више о њему.
Овенчан наградом публике на националном фестивалу „Cyprus Film Days ” и још десетином награда широм света, овај филм на деликатан, помало бресоновски начин, прича причу о усамљености у трећем добу.
Награде: Cyprus Film Days – награда публике, Stockholm Independent – најбољи филм, Фиренца – најбољи филм, Бангкок – најбољи редитељ, Веракруз, Мексико – најбољи филм, најбољи редитељ, најбољи глумац.
Фестивали: Солун, Лима, СЕЕ Париз, Осло, Будимпешта.
[1] Филмови “Падам на тебе” и “ Шверцујући Хендрикса” биће приказани у Југословенској кинотеци 12. и 13. марта 2026. године, у присуству редитеља, у оквиру манифестације „Филмски хоризонти – нови кипарски филм“.
[2] Христина Хаџихаралабус је кипарско-грчка редитељка која живи и ради у Београду. Позната је по српском играном филму „Црна Зорица” и као оснивач Фестивала независног америчког филма „IndieBelgrade”
