Пред надолазеће лето Кинотека представља неколико класика који сежу од Узбекистана и Турске, па све до Француске и Шведске преко Југославије. Овим програмом започињемо летњу сезону програма Кинотеке.
Програм почиње класиком Жан Реноара из 1946. године, адаптацијом Мопасанове кратке приче „Излет“ на чијем снимању су асистенти били ни мање ни више него Лукино Висконти, Жак Бекер и Анри Картје Бресон. Ово кратко а компактно дело које естетски неодољиво подсећа на Реноара оца, савршено илуструје сензуалност и заплете које то доба године у човеку буди. Паришка породица одлази на село током једног поподнева, а догађаји из тог дана остављају неизбрисив траг на души младе жене, у изведби Силвије Батај.
Следи, Бергманово „Лето са Моником“. Током сваког распуста између две позоришне сезоне, Бергман је волео да снима. „Лето са Моником“сија необузданим сјајем кроз невероватну виталност глумице Харијет Андерсон, а сам Бергман за тај период свог стваралаштва каже: „Постоји једна општа слабост у мојим филмовима из тог времена. Када желим да прикажем срећу младости, то не функционише. Проблем вероватно потиче из тога што никада нисам био млад, већ само незрео“. Незрелост главних јунака је управо оно што их чини толико привлачним, а провокативна и антиконформистичка сензуалност младе глумице превазилази једноставност заплета.
Метин Ерксан, историчар уметности и први турски редитељ који се упустио у реализацију ауторских филмова у тој земљи, је 1963. на Берлинском филмском фестивалу добио Златног медведа са филмом „Susuz Yaz“, односно „Одсјај љубави“. У Егејској области на селу где живе два брата, врло манихејски постављених као инкарнације добра и зла, старији брат сеје невољу када одлучи да ускрати локалном становништву снабдевање водом са свог извора, а истовремено жели да преотме братовљеву лепу жену. Сам Метин Ерксан је тврдио како филм треба да буде делом комерцијалан да би привукао публику, а делом пак ауторски, што је изврсно и постигао у овом случају снимајући на аутентичној локацији и користећи професионалне глумце као и натуршчике.
Ељор Ишмухамедов, један од важних представника узбекистанског новог таласа је започео своју каријеру дугометражним филмом „Нежност“ из 1967. године. Упркос бројним невољама током припрема филма и великог земљотреса који је 1966. погодио главни град Ташкент, Ишмухамедов је оживео прелепу поетичну визију младости која почиње пловидбом на аутомобилским точковима каналом Анхор. Три љубавне приче са прологом и епилогом једног лета у Ташкенту, са професионалним глумцима и натуршчицима, прва заљубљивања и разочарања, безбрижна младост у сусрету са старијом генерацијом која још увек живо памти Други светски рат чине ово заборављено дело бриљантним.
И коначно осврт на Југославију, у програму су два морска филма и „веселе приче о невеселим стварима“, како каже приповедач на почетку филма „Црни бисери“ Томе Јанића. Најпре „Лито виловито“ из 1964. године, комедија у режији Обрада Глушчевића о далматинским „галебовима“ и њиховим освајањима странкиња током летње сезоне у изведби Љубише Самарџића, Милене Дравић, Бебе Лончар.
Озбиљнија је тематика филма „Црни бисери“ из 1958. године, о малолетним деликвентима на Корчули и доласку новог управника дома, Марка. Суморном амбијенту самодеструктивне младости нови управник покушава да приђе користећи другачије начине уместо кажњавања, тврдећи да стрпљење и љубав као и задобијање поверења те несретне деце може поправити много шта. Оно што овај филм чини необичним је управо обрађивање једне готово депресивне приче у оптимистичном контексту лета и мора, те нас неминовно подсећа на последњи кадар Трифоовог „400 удараца“ и Антоанов бег ка обали у покушају спасења. Оно што затичемо у „Црним бисерима“ је затворски живот на самом острву, али и једна врста спасења која долази управо посредством мора.
