Разговор са продуцентом Деном Таном, о настанку филма „Сутон“ (1982), о сарадњи са редитељем Гораном Паскаљевићем, као и о односу са чувеним америчким глумцем српског порекла, Карлом Малденом. Интервју је објављен у 88. броју часописа Кинотека, поводом пројекције дигитално рестаурисане верзије филма у оквиру пројекта А1 Кинотека.
– Дигитална рестаурација филма Сутон прилика је да се поново подсетимо настанка тог филма. Реците нам нешто о томе, чија је то била иницијатива?
Ден Тана: Карл Малден и ја имали смо договор, после посете Тита Холивуду 1971. године, да ћемо једног дана доћи у Југославију и снимити филм. Холивудски филм снимљен у Југославији. До реализације је прошло десет година, Тито је у међувремену умро, а ми смо нашли сценарио који је Филип Давид написао, и који се Карлу свидео, с тим што је Карл инсистирао да део сценарија уради један холивудски сценариста. Филип Давид је дошао у Холивуд и радио с Роналдом Барбером, али сценарио је деведесет посто био дело Филипа Давида. MGM United Artists нам је понудио најбоље финансијске услове. То је био први филм Горана Паскаљевића на страном језику.
Било је тешко, али веома успешно. Када смо приказали филм MGM-у били су поносни и рекли су да је то један од најбољих филмова снимљених у њиховој продукцији у последњих неколико година.
Након шест месеци, док смо припремали дистрибуцију филма, променио се председник студија, који је блокирао све филмове који су били снимљени с бившим председником, Дејвидом Биглменом. Ипак наш филм је пустио, јер је био мој пријатељ. MGM је током године када смо ми снимали филм, уложио преко четрдесет милиона за америчке продукције у Европи. Тридест седам милиона за нека друга два филма и три милиона за наш филм. Тај филм је повратио све те губитке, зарадио преко четрдесет три милиона, а ови други филмови никад нису ушли у дистрибуцију, тако да је то ипак значило и новом председнику.
Касније је тај филм случајно видео председник Парамаунта, у авиону док је путовао за Токио, и видео име Ден Тана. Када се вратио, рекао ми је: „Слушај, има неки који се зове исто Ден Тана, гледао сам један филм у авиону, зове се Twilight Time, то је најбољи филм који је снимљен у последње три-четири године у Холивуду, а ја никад нисам ништа знао о том филму.”
Кад сам му рекао да сам то ја, питао ме је да ли имам још филмова. Рекао сам му да имам два филма, Кичма, који је 1977. године био у такмичењу за најбољи филм у Кану, и Посебан третман, који је такође био у Кану и номинован за Златни глобус.
Након тога сам му послао све те филмове и он ме је препоручио за члана Филмске академије.
– Када сте рекли да је било тешко у продукцији, на шта сте тачно мислили?
Ден Тана: Било је тешко јер је Горан ушао у конфликт с Карлом за време снимања. Била је једна сцена у којој се плеше и која се снимала два-три сата. Када је завршено, Карл је замолио Горана да сниме поново ту сцену и понудио се да плати за негатив, како би у монтажи имао више опција. Када су завршена још два сата снимања, Карл је отишао и погледао у камеру и видео да у њој није било негатива. То је било на средини снимања.
Карл је рекао да више неће да ради јер је то cheat (превара) и након тога снимање је стало на два дана.
Покушавао сам да нађем начин да убедим Карла да настави снимање и питао сам га колико је дуго у браку. Рекао сам му да знам да се између глумаца и глумица на снимању увек деси нека романса и питао га да ли је имао аферу с неком глумицом.
Рекао ми је да немам право то да га питам јер је то његова приватна ствар, а ја сам покушавао да му објасним да је cheat (превара) и једно и друго.
Карл је затим рекао да је у браку 45 година и да се само једном замало десила превара, када je на Бродвеју био с Евом Мари Сејнт.
Ипак је после тога пристао да настави снимање до краја.
– Значи, стратегија вам је успела?
Ден Тана: Па, и та стратегија и многе друге ствари. Поносим се тим филмом и сваким који сам снимио и екипом с којом сам радио. Горан је био диван човек и верујем да можда није он урадио то с траком, можда је камерман тај који је погрешио. У сваком случају, важно је да смо завршили тај филм и да је тај филм приказиван, а могао је да заврши у бункеру.
– Ви сте потписани и као сценариста тог филма? Који је ваш удео у томе?
Ден Тана: Па имао сам неке сугестије. Ту су апсолутно главни Филип Давид и Роналд Барбер, па онда Горан и Карл. Сва петорица смо учествовали у томе. Био је то добар сценарио, добра прича.
Ја сам увек тражио да филм који снимам има неку поруку. То је у једном случају била екологија, у другом питање диктатуре, у трећем распад породице. У филму Сутон третирали смо занимљиву тему о родитељима који су из Југославије одлазили у иностранство да зараде паре, унапређивали и градили те земље у којима су радили, а остављали су своје земљиште и децу на старање својим родитељима. Тако је наша земља била на губитку и Југославија је на крају некако и отишла у том правцу раздвајања, а не уједињавања.
– У време снимања Горан Паскаљевић је имао 35 година. Сад нажалост више није с нама. Какво је ваше сећање на њега и на рад с њим?
Ден Тана: Горан је био веома талентован, могу да кажем један од наших најталентованијих редитеља. Ја сам с њим снимио два филма, а касније је Горан снимио још неколико успешних филмова у иностранству захваљујући Сутону. Горан није био талентован само као редитељ већ је после био и продуцент на неким од својих филмова. Драго ми је што сам радио с њим, поносан сам и захвалан на тој сарадњи, као и сарадњи с другима. Увек сам имао 110% подршку од целе екипе. А бити продуцент један је од најтежих послова и у том смислу је подршка екипе врло битна.
– Које су битне вештине које продуцент мора да поседује?
Ден Тана: Продуцент је тај који нађе материјал и који нађе новац, а једном када узме редитељ тај филм у руке, онда је он главни. Мени су пре пар година уручили награду Београдски победник и мислим да сам један од ретких, ако не и једини продуцент који је добио ту награду. Захвалан сам Србији и српском филмском свету што су ми то дали, али желео бих то симболично да поделим с мојим пријатељима и колегама продуцентима.
Продуцентски посао је сличан и љубави, мада је скупље него љубав. Ти имаш неку визију, нешто што би желео да поделиш с другима и надаш се да ће публика то да препозна. Да се вратим поново на поруку, она ми је била битна у сваком филму. Ипак, не можеш да предвидиш како ће који филм да изазове реакцију. Рецимо, Кичма је била у Кану, критике су биле фантастичне, али тај филм није био комерцијалан. Био је толико искрен и тежак и после премијере филма у Холивуду, један критичар је написао да је овај филм снимљен да тера публику из биоскопа. Филм није имао хумора, јер је био веома поштен и искрен, и значајно је што је Југославија 1975. године направила филм који је упозоравајући у еколошком смислу, што је данас такође актуелније него пре.
Мило ми је због рестаурације Сутона, као и Посебног третмана, али мислим да треба и Кичму рестаурисати, јер је веома важан филм.
– За крај бих да вас питам шта мислите шта Сутон може да значи за гледаоце данас, на који му начин треба прићи?
Ден Тана: Као што сам већ наговестио, мислим да је тај филм претеча овог што се данас дешава. Не говорим само о Србима или Југословенима већ о читавој планети. Уместо да се уједињује, свет се дели. Брат против брата ратује у Украјини, рат у Израелу… То је трагедија. Та порука је актуелнија данас него када смо снимали филм.
Разговарала: Зорица Димиријевић
