Часопис „Кинотека“ наставља да објављује „омаже глумачким легендама које су својом појавом, талентом, умећем, али и позамашним опусом улога, задужиле историју светске кинематографије“, као што су Ричард Бартон и Роберт Редфорд, истиче у уводној речи за октобарски број в.д. директора Југословенске кинотеке Александар Ердељановић.
Пажњу читалаца скреће и на текст о филму „Крадљивац бресака“ (1964) бугарског редитеља Вула Радева, с Радетом Марковићем у главној улози, који је дигитално рестурисан у оквиру међународног пројекта Сезона филмских класика. Овај број доноси и текстове о недавно преминулом редитељу Миши Вукобратовићу, француском глумцу Жаку Шаријеу и британском глумцу Теренсу Стемпу, о циклусу филмова с Далеког истока, есеје поводом округлих годишњица филмова који су, сваки на свој начин, оставили значајан траг – „Огледало“ Андреја Тарковског и „Обучена да убије“ Брајана де Палме, док се у рубрици Шок коридор анализира „Ноћ ловца“ Чарлса Лотона. Ту је и приказ романсиране биографије Грете Гарбо, као и наставак фељтона са одломцима из књиге редитеља Вима Вендерса.
На насловној страни су Раде Марковић и бугарска глумица Невена Коканова у кадру из филма „Крадљивац бресака“, љубавне приче заробљеног српског официра и супруге бугарског пуковника, команданта затвора у доба Првог светског рата. Југословенска кинотека као носилац пројекта дигиталне рестаурације, на основу гранта европског програма Сезона филмских класика, а у сарадњи с националним филмским архивима Бугарске и Црне Горе, представиће тај филм овог месеца на фестивалу класичног филма Лимијер у Лиону.. Затим ће моћи бесплатно да се види на онлајн платформи француске телевизије ARTE.
У тексту „Крадљивац бресака и велики рат у нама“ Оливера Драгишић пише да је реч о једном од најзначајнијих филмова бугарске кинематографије, али да се у Србији о њему још увек мало зна, као и да је тема забрањене љубави којом главни јунаци пренебрегавају анимозитете засноване на националној основи, одувек овај филм чинила контроверзним. Иначе, настао је на основу истоимене новеле Емилијана Станева, у којој су сачувана сећања на балканске ратове, као и на српско-бугарски рат код Сливнице 1885. године, обухватајући комплексност српско-бугарских односа „који би се могли описати као хроника неуспешног пријатељства“.
Рубрика Великани светског филма посвећена је Ричарду Бартону, поводом стогодишњице рођења „Чаробњака из Велса“, како га у наслову текста назива Ана Марија Роси. Бартон је умро са само 58 година, а одиграо је близу 80 улога на филму и телевизији. Био је „оригиналан спој сељака и песника“, пише ауторка и истиче: „Његов живот био је фасцинантна комбинација сировог талента, велике посвећености глуми, седам номинација за неосвојеног Оскара и заборављених неуспеха. Његова каријера била је закуцано нестабилна, комбинована с хаотичним приватним животом зачињеним вишком алкохола и са пет венчања, од којих два са Елизабет Тејлор. Био је глобална икона која никада није заборавила своје велшке корене, најпознатији британски глумац који никада није добио титулу витеза“.
На програму Кинотеке је циклус „Зец од жада“, који је приредила Дуња Кустурица. У свом тексту она објашњава да су то филмови с Далеког истока „из две земље које деле бројне међусобне сукобе кроз историју, али и заједничку митологију. Између осталог, деле и мит о богињи Чанг’е и њеном пријатељу зецу, који проводе дане на Месецу правећи, у зависности од тумачења легенде, животни еликсир или пак колач од пиринча“. Уз два кинеска, заступљени јапански редитељи Кането Шиндо, Шохеј Имамура, Кенџи Мизогучи и Масаки Кобајаши, који су се бавили „сличним, социјалним темама и траумама послератног Јапана: преживљавањем, сиромаштвом, женским питањем, као и индивидуалном свешћу“.
У рубрици Трагови на филму Бојан Ковачевић пише о недавно преминулом глумцу, редитељу и продуценту Роберту Редфорду, истичући да је „плавокос, плавоок и згодан, Редфорд (1936–2025) био холивудски златни дечак, глумачки идол и секс-симбол више од тридесет година“. Аутор указује да само једна номинација за Оскара за најбољег глумца („Жаока“, 1973) „делује понижавајуће за звезду која је носила плашт америчког интегритета на филмском платну, пунећи благајне биоскопа новцем, а сале публиком“, али да је Редфорд признање стекао радом иза камере. Освојио је Оскара за најбољу режију („Обични људи“, 1980), а четири номинације добио у категоријама најбољи филм, режија, сценарио и споредна мушка улога („Квиз шоу“, 1994).
Рубрика Са полица библиотеке доноси приказ недавно објављене књиге „Грета Гарбо: усамљена богиња“ (Лагуна, 2025) о, по мишљењу многих, највећој и најтајанственијој женској икони у историји филма. Ауторка те романсиране биографије Кристина Лидинг представља животну причу и каријеру Грете Гарбо од њене ране младости до 1941. године када се повукла са филма и из јавности, комбинујући познате чињенице, али и фикцију док описује осећања главне јунакиње.
Поводом јубилеја – 50 година од премијере филма „Огледало“ (1975) Андреја Тарковског, Јован Марковић оцењује да он „спада у она дела филмске уметности која одређени број људи веома воли и може да гледа небројено пута, док већина остаје збуњена, иритирана или не успева с њим да резонује“. Додаје да они који тај филм воле често имају проблем да другима објасне своју фасцинацију, јер га је „врло тешко, ако не и немогуће, наративно распетљати, а и тумачити“. У есеју о специфичности „Огледала“ Марковић пише да оно има „донекле издвојено место у опусу Тарковског, а истовремено се може посматрати као кључни филм његовог стваралаштва, тј. дело у коме се у најчистијем виду отелотворила поетика овог редитеља“.
Рубрика Рефлексије доноси есеј Николе Јовића „45 година стрепње и страсти“, поводом јубилеја филма „Обучена да убије“ (1980) Брајана де Палме, „једног од кључних драгуља“ из опуса редитеља који осим што је „саркастични провокатор, јесте и уметник барокних тежњи, али и експериментатор“. Јовић одбацује предрасуду о де Палми као имитатору Хичкока, а филм „Обучена да убије“, који је „од првог дана био предмет контроверзи и критике – због многих, некада и оправданих разлога“, сматра за „тачку у његовом опусу која представља врхунац више различитих опсесија, визуелних идеја и синеастичких тежњи“.
Програм Шок коридор у октобру представља филм „Ноћ ловца“ (1955), једину режију прослављеног глумца Чарлса Лотона. У тексту „Јединствени спој ноара и јужњачког готика“ Ненад Беквалац пише да је тај филм „визуелно изврстан и дубоко узнемирујући, а уједно и једна од најмрачнијих, најчуднијих бајки икада снимљених“. Екранизација романа Дејвиса Граба доживела је неуспех у Америци, „публика и критичари нису знали шта да мисле о овој абнормалној мешавини бајковите логике, кошмарних слика и библијске алегорије“. Годинама касније на значај овог филма указали су редитељи француског новог таласа, потом и бунтовна генерација Холивуда седамдесетих, а данас се чува у Конгресној библиотеци и постао је део Националног филмског регистра.
Рубрика Трагови на филму доноси још три текста о недавно преминулим уметницима. Бојан Ковачевић пише о британском глумцу Теренсу Стемпу (1938–2025), који је био водећа личност у култури 60-их година 20. века и остварио опсежан и разноврсан опус у наредним деценијама. Бранислав Ердељановић описује каријеру француског новоталасног глумца Жака Шаријеа (1936-2025), који је славу стекао већ у раној младости улогом у филму „Варалице“ (1958) Марсела Карнеа.
Недавно нас је напустио и наш значајни филмски, телевизијски и позоришни редитељ Михаило Миша Вукобратовић (1952-2025). У тексту „Спој популарне и феминистичке ноте“ Верица Арсић истиче да је Вукобратовић „обогатио нашу кинематографију веселим, а ипак вишеслојним филмовима и серијама попут „Није лако с мушкарцима“ (1985) и „Полицајац са Петловог брда“ (1992-93), доказујући да вредности постоје и у врцавим комедијама“, те да је „користећи опробане холивудске популарне жанрове, акционе и романтичне комедије, редитељ, уз сценаристу Предрага Перишића, створио два забавна дела с феминистичком нотом“.
Серђо Леоне и Клаудија Кардинале на снимању филма „Било једном на Дивљем западу“
Часопис подсећа на још једну недавно преминулу личност из света филма – Клаудију Кардинале (1938-2025). Велика фотографија на две стране, приказује лепу италијанску глумицу, која је остварила интернационалну каријеру, у кадру из филма „Било једном на Дивљем западу“ Серђа Леонеа.
У наставку фељтона посвећеног еминентном немачко-америчком редитељу Виму Вендерсу, на основу његове књиге „Пиксели Пола Сезана“ (Red Box, 2025), „Кинотека“ преноси одломак под насловом „Записано на ветру“, у којем Вендерс пише о великом редитељу Дагласу Серку.
Уз обиље црно-белих и колор фотографија, и овај број доноси илустрације Вука Попадића и Мирославе Вуковић.
