Уз све контроверзе које су је пратиле, Брижит Бардо остаје културна икона двадесетог века, оличење слободе каква до њене појаве није виђена. Уз Ајфелову кулу и генерала Де Гола, њено име је било синоним за Француску. Својим животним ставовима и понашањем утицала је на генерације младих људи педесетих и шездесетих година прошлог века. Први филм је снимила 1952. а последњи 1973. године. За тих двадесетак година сакупила их је 47. Престала је да буде глумица када је имала непуних четрдесет година. А 28. септембра 2024. напунила је деведесет.
Крштено име Брижит Ан-Мари добила је 12. октобра 1934. године, али је остала Брижит с презименом Бардо. Потицала је из богате и угледне париске породице у којој је била старија од две ћерке. Игра је била њена прва љубав, у конкуренцији од 150 кандидаткиња била је једна од десет које су уписале трогодишњи париски Конзерваторијум за плес. Имала је петнаест година када је позирала за насловну страну часописа „Ел” и годину дана била је његово заштитно лице. Ту је стигла захваљујући Ен Лазареф, која је била директорка тог часописа, али и блиска пријатељица маме мале Брижит. Тако ју је приметио редитељ Марк Алегре (1900–1973) и позвао на разговор да сними филм. Дошла је с мамом, а ту је био и Марков асистент Роже Вадим (1928–2000). И тако је почело. Непуна три месеца пошто је напунила осамнаест година, удала се за Вадима. Снимила је два филма која су добила ужасно лоше критике, ништа боље није прошла ни с трећим Чин љубави, америчком причом редитеља Анатола Литвака (1902–1974), у коме је играла малу француску собарицу. Била је на екрану целих тридесет секунди. Једну сцену одиграла је и у филму Саше Гитрија (1885–1957). Била је госпођица Де Росил, љубавница Луја XV за једно вече. Та серија неуспеха се настављала и за њу је то био знак да је Француска не цени, па је прихватила посао у Риму. Становала је у соби заједно с Урсулом Андрес (1936), која је обијала прагове продуцентских кућа. У престоници Италије у америчком филму Јелена Тројанска играла је робињу Росане Подесте. Излет у Рим завршио се испразном мелодрамом Издана, у којој јој је партнер био Пјер Кресоа. Вратила се у Париз и њена менаџерка Олга Хорстиг, пореклом Југословенка, обезбедила јој је улогу у филму Велики маневар, у којем је играла поред две легенде – Мишел Морган и Жерара Филипа. Редитељ је био Рене Клер (1898–1981). Брижит није смела да се обрати Мишел, али се спријатељила с њеном дублерком. Кад би јој се Жерар Филип обратио, поцрвенела би до корена косе.
Роже Вадим је написао сценарио за филм Воли ме, не воли ме, и она је добила улогу већу од свих дотадашњих. Редитељ је био Марк Алегре, који је у међувремену постао Вадимов и њен близак пријатељ. Партнер јој је био Данијел Желен. Убрзо је стигао позив да опет оде у Рим, да глуми у спектаклу Мој син Нерон. Насловну улогу тумачио је Алберто Сорди, а у филму су играли и Глорија Свансон и Виторио де Сика.
Вадим је писао сценарио и договарао с Раулом Левијем (1922–1966), продуцентом, сценаристом и редитељем, да раде филм који ће Брижит Бардо донети прву праву велику славу. Новца није било, па су га скупљали на најразличитије начине. Ишли су с Брижит у Кан да тамо буде виђена, да се чује за њу, не би ли се од некога искамчио новац макар за црно-бели, ако нема за филм у боји. Свесна да мора да слуша, обукла је бикини, пливала па излазила из воде небројено пута, пила шампањац, напијала се… Имала је заказан ручак код тада моћног Аге Кана не би ли се од њега добио неки новац, али се успавала и није отишла. Последња шанса да је нађу продуценти био је Курт Јиргенс, у том тренутку веома тражени глумац за кога су дописали улогу. Он је био заузет у наредне три године, али му се допао сценарио и нашао је десет дана за снимање филма који ће се звати И бог створи жену и за који ће добити огроман хонорар. Али био је фер и тражио да име Брижит Бардо буде на шпици на првом месту, испред његовог и изнад наслова.
Б. Б. је у својој аутобиографији „Иницијали Б. Б. – Сећања”, тим поводом записала: „Његов сам дужник, јер да га није било, вероватно бих морала да кренем другим путем.”
И бог створи жену
Роже Вадим је као један од сценариста и редитељ поводом овог филма снимљеног 1956. године објаснио:
„Желео сам кроз Брижит да представим једну епоху, психозу наше послератне генерације. Жилијет је типична млада девојка данашњице код које ужитак и задовољство нису ограничени ни моралним ни друштвеним табуима. Она је потпуно слободна у свом сексуалном понашању, па би у предратној литератури и филмској уметности била једноставно описана као курва…”
Наравно да је Брижит у овом филму била све само не курва. Био је то почетак мита о глумици која није била глумица већ она сама. Вадим је и двадесет година касније говорио да је то најбоље, најискреније и најбоље дефинисано дело Б. Б., али и његово. А она је 1957. године за Cahiers du Cinema говорила: „Никада се нисам осећала тако релаксирано као док сам радила овај филм. Вадим ме тако добро познаје, а дијалог је текао тако природно.” Објаснила је још да је много шта у филму цензурисано. Жао јој је једне дуге сцене на плажи у којој јој Кристијан Маркан полако скида хаљину и почиње да је мази:
„Од те сцене ништа није остало, а то није било прљаво, већ баш лепо. Питам се зашто су избацили сцену кад ја возим бицикл а снимљена сам отпозади. Одговорили су ми да је начин на који сам ја то радила мало превише. А ја сам се све време плашила да не паднем с бицикла!” За многе критичаре, Б. Б. је у том филму исијавала сексом тако једноставно и разарајуће да би сваки мушкарац поцрвенео од стида у мраку биоскопске сале. Описивали су провокативно љуљање њених кукова, напућена уста, њен ход. Пол Ден је за News Chronicle то овако сублимирао: „Госпођица Бардо је велики ужитак. Има врат Вивијен Ли, усне Симон Сињоре, косу Веронике Лејн, ход Мерилин Монро, али остају моје искрене жеље да следећи пут направи мање нападан филм.” Франсоа Трифо је филм описао као „искрен, аморалан, интелигентан и пуритански”. Било је и оних који су целу причу једноставно протумачили као дело младог писца Рожеа Вадима, који ће потом постати редитељ, „да са светом подели прелепо тело своје дражесне супруге”!
За америчку цензуру филм је представљао озбиљан проблем јер је свака од чланица држава САД прича за себе. Тако су, рецимо, двојица биоскопских менаџера из Филаделфије ухапшена зато што су уопште приказала филм „прљав да прљавији бити не може”, како је написао локални јавни тужилац. У Масачусетсу је филм осудила Црква, у Даласу је забрањен као „превише узбудљив за обојене људе”, али и хваљен као филм који је отворио врата све неопходнијим сексуалним слободама на екрану.
Успех тог филма био је известан и несумњив на свим благајнама где год је приказан. Премијера је била у октобру 1957. и за тај догађај изабран је Paris Theatre, у коме има 568 места. За недељу дана забележен је приход од 24.717 долара. У Америци је са 175 билетарница убран приход од 1.500.000 долара. Коначно, филм је зарадио осам милиона долара, што је било незамисливо за француску филмску индустрију.
Финале филма И бог створи жену резултирало је раскидом брака између Брижит и Вадима, јер се она током снимања веома зближила с партнером Жаном Лујем Трентињаном, с којим ће провести следећих годину дана, док се насмрт није заљубила у ожењеног породичног човека – Жилбера Бекоа.
У пролеће 1957. било је предвиђено снимање Парижанке. Редитељ Мишел Боарон произвео је веселу комедију у којој је Брижит ћерка француског премијера на брзину удата за главног секретара свог оца јер је пошто-пото хтела да буде с њим. Будући да је он прилично равнодушан, она смишља начине да га учини љубоморним. Тако ће отићи на Ривијеру, где ће флертовати с принцом Чарлсом, који је дошао у званичну посету Француској. Партнери су јој Шарл Боаје и Анри Видал. Она има 23 године, Боаје 58 и статус признатог филмског љубавника највећих звезда, од Клодет Колбер до Марлен Дитрих и Грете Гарбо. О Брижит је говорио:
„Она је дивна, жива, импулсивна, брза. Не трчи она около гола, она се скида с нелагодношћу када сценарио то од ње тражи. Врло је зрела, казала ми је да зна да њен успех не може дуго да траје и да неће плакати када он престане. С њом је лако глумити, њена тајна је у томе што може да буде увек као девојка од осамнаест година, и она то ради тако природно, без и најмање усиљености. Погледајте Парижанку и видећете све ово.”
Истина и Приватан живот
За филм Истина Анрија Жоржа Клузоа (1907–1977), Б. Б. је често изјављивала да је њен омиљени и веома важан филм у каријери. Имала је 26 година када га је снимила: „Био је то мој први филм с драмским заплетом, у њему сам имала шта да глумим. У првом делу филма сам весела, забавна Б. Б., а у другом сам веома озбиљна, налазим се у судници оптужена да сам убила свог љубавника. Филм се окончава самоубиством у затвору, а ја сам за тај други део филма морала да радим као никад до тада.”
Клузо је већ био редитељ с међународном славом. За филм Надница за страх из 1953. године награђен је Златним медведом у Берлину и Златном палмом у Кану. Имао је жељу да сними добар филм, онако како је замислио, иако су то критичари опијени новим таласом сматрали старомодним филмом. А он је одговарао: „Ја сам веома пријатељски настројен према Трифоу и Годару, али целокупна филмска критика је против мене. Не знам зашто њих занима само филм направљен за 20.000 људи.”
Његове аспирације су биле велике и чинио је све да Б. Б. достигне уметничку висину на којој пре тога никада није била. Тражио је од ње савршенство. Једном је био незадовољан како је дисала након што се попела на врх степеница и рекао: „Не звучиш као да си стварно трчала уз степенице, публици ће твоје дахтање на микрофон звучати баш вештачки.” И узео ју је за руку, извео у двориште и казао да трчи што брже по дворишту студија. Када је мислио да је доста, вратили су се на сет и рекао је камерманима да снимају пре него што она стигне и до почетка степеништа. Био је то звук који му се допао. Нажалост, постојало је много шта што му се код Б. Б. није допадало и што је хтео да исправи. Једном приликом, љут што је дуго чекао да се Б. Б. концентрише и заплаче, а она се хистерично засмејала, опалио јој је четири шамара. Све је очекивао, али не и да му она узврати. Тврдила је да је било жестоко.
Његов избор Б. Б. да игра сложен драмски лик праћен је ироничним коментарима попут „И Клузо створи трагеткињу” (Cinemonde). Ипак, тај филм је освојио Гран при француске кинематографије, Клузо је проглашен најбољим редитељем на фестивалу у Мар дел Плати у Аргентини, Б. Б. је у Италији освојила Давида Донатела за најбољу страну глумицу. Роже Вадим је о својој бившој супрузи (која је тада већ била у браку са Жаком Шаријеом и два месеца пред почетак снимања Истине родила сина Николаса) и пре овог филма говорио као о глумици с природно урођеним талентом, а сада је скупљала похвале критике као никада до тада. Жан де Баронсели (1914–1998), филмски критичар „Монда”, забележио је:
„Брижит Бардо је најзад показала шта зна и уме. Клузо ју је приказао у новом светлу. У почетку филма личила је на ветропирасто размажено дериште, да би се на крају, на оптуженичкој клупи, претворила у праву жену. Потпуна метаморфоза и гласа и погледа и тела. Њен крик о властитој љубави и љубави човека кога је убила, звучи као звоно за узбуну. Памтиће се њен поглед узнемирене животиње, оне ноћи у затвору, док држи комад огледала којим ће се убити. Тај поглед боли! Колико је редитељ заслужан за тај преображај? Тешко је рећи, али је доминација Брижит Бардо извесна.” Тони Кроли је у биографији „The films od Brigitte Bardot” записао: „Убиство у филму Истина представљало је нову, ослобођену младост Француске, саму Брижит Бардо која је устала, одбацила старомодна морална правила о љубави и супружничким односима. Истина у овом сценарију била је да се главни пар воли искрено, али не и у исто време. Брижит је говорила да је то и њено лично, љубавно, животно искуство.”
Занимљиво је како је Б. Б. у својој биографији описала избор партнера за филм Истина. Клузо их је доводио једног по једног, она је са сваким пробала љубавну сцену: грлила их, љубила и: „Жан Пол Белмондо је био превише самоуверен, а срце му је јако лупало. Жан Пјер Касел није физички одговарао. Жерар Блен је био нижи од мене. За Ига Офреа сам мислила да ће ми се онесвестити у наручју. Марк Мишел – неупечатљив, а можда га је и трема спутавала да се искаже. Сами Фреј је био баш како треба: у исто време присан и далек, и груб и нежан, заљубљен и луцидан.” Било је то довољно да њих двоје започну љубавну романсу, и да их једном приликом заскочи њен муж Жак Шарије. Знао је где су се нашли, довео је гомилу фотографа и ударио Фреја тако јако да му је потекла крв. Био је то само један од догађаја који су пратили Б. Б. током њеног бурног љубавног живота, због којих је стекла надимак „принцеза од скандала”.
После успеха са Истином дошла је Узда на врату, која је „својом баналношћу и просечношћу бацила сенку на тај славни успон”, како је Б. Б. сама оценила. И зато је с надом ишчекивала Приватан живот Луја Мала (1932–1995), који је већ потписао филмове Лифт за губилиште и Љубавници. Тај филм из 1961. године углавном је прича о њеном дотадашњем животу. Она игра Жил, младу безбрижну буржујку која напушта породично гнездо јер се заљубила у издавача Фабија (Марчело Мастројани), који је ожењен породичном пријатељицом Карлом. Одлази у Париз, где постаје феноменалан фото-модел, секс-симбол, у року од три годиине најбоље плаћена европска глумица која има све, али је ужасно усамљена и несрећна. Отпутује у Женеву не би ли видела Фабија, који је разведен и спреман да се упусти у везу с њом. Срећни, заједно стижу у Италију и идила траје док их папараци не открију. Они више немају мира, притисци на њихову приватност нарастају до хистерије, и Жил одлучује да оконча живот. Брижит је у то време имала веома сличне проблеме у свом приватном животу:
„Моја ситуација је немогућа, не знам шта треба да радим када сретнем неког мушкарца. Чак и ако само ставим руку на његово раме, крећу гласине да хоћу да уништим још један дом. Ако се браним, одмах ме оптуже да сам сноб. Верујте ми, није лако бити Брижит Бардо. Онда, ово је крај, ово је мој последњи филм, можда још један с Вадимом и то је то. После овога идем у пензију. То је најбоље за мене.”
Луј Мал је проглашаван јединим промашајем тог филма, јер ту причу је по мишљењу свих који су тада имали везе с филмом, требало да режира Роже Вадим, а не он. Признавао је Мал да су пријатељи покушавали да га спрече да сними Приватан живот и да је требало да их послуша. Био је задовољан крајем филма, а остало је било лоше. Поред критика на свој рачун, Луј Мал је објашњавао и у чему је био проблем с главним јунацима:
„Брижит и Мастројани требало је да буду љубавници у овом филму, али нису хтели ни да говоре једно с другим. То је читаву ствар учинило немогућом.” А Мастројани је о својој сарадњи с њом рекао:
„Постоје две Брижит. Прва је секс-симбол, она за коју свет мисли да је познаје и која једе мушкарце за доручак. Друга је једноставна обична девојка. Једини проблем је у томе што сама Брижит понекад не зна разлику између њих две. Она у себи крије две супротстављене личности и свака живи у страху од оне друге. Једном ми је рекла да није ни желела да буде филмска глумица. Али баш као и код девојке из филма, једна ствар је вукла другу и тако се десило. Можда је све била Вадимова кривица. Када ју је створио, дао је себи задатак да је заправо начини сном за све мушкарце. И, на Брижитину жалост, у томе је скоро успео. Она сада не може да буде реална особа, осим ако не остави глуму заувек… Постала је предмет скандала, неко у кога се упире прстом и чији се сваки корак прати.” (Tony Crawley, „The films od Brigitte Bardot”)
Након премијере филма, Мастројани је рекао:
„Жао ми је што сам уопште радио овај филм. Сценарио који су ми послали пре снимања није био она верзија која је испала на крају. Нисам отишао на премијеру филма у Француску и не желим да ме уопште повезују с њим.”
Одмор ратника и Презир
Иако је претила одласком у пензију пошто сними Одмор ратника (1962) с Вадимом, то се није догодило. Био је то четврти сусрет редитеља и главне јунакиње. У Cinemonde-у је писало: И Вадим створи поново Бардо. Она је сматрала да му дугује тај филм јер му је то обећала две године раније, а и привлачила ју је прича славног романа Кристијан Рошфор (1917–1998), Вадимове блиске пријатељице која је била једна из квартета сценариста Истине. Тај роман ове феминисткиње био је на таквом гласу да је госпођа Де Гол изјавила како никада не би дала Генералу да га чита! Ипак, та књига је те године освојила нову књижевну награду Новог таласа и била у најужој конкуренцији за Гонкурову награду.
Остала је тврдња Б. Б. у мемоарима: „Нисам нарочито волела тај филм. Слабо сам играла ту малу буржујку која је упала у лоше друштво. И Робер Осеин је био неубедљив ратник. Плашио се свега и свачега – од сунчанице до јаких емоција. Очигледно нисмо функционисали као пар, и адаптација текста је била лоша. Свему је недостајало даха и димензије лудила.”
Вадим је хтео да пријатељицу главне јунакиње у овом филму игра Катрин Денев. Та улога је обојена лезбијским тоновима, не нападним, али у Вадимовом виђењу видљивим. Б. Б. је ставила вето јер није желела заједничку љубавну сцену с последњом љубавницом свог бившег мужа. Тако је улогу добила Маша Мерил, рођена као принцеза Маша Гагарин, даља рођака руског астронаута Јурија Гагарина. Исписане су странице негативних критика, посебно о сценама у којима Б. Б. води љубав с припадницима оба пола. Писало је да сцене у којима је нага са свим појединостима и скривеним детаљима више подсећају на аутопсију него на уметност. Британски филмски критичар и сценариста Томас Вајзман (1931–2018) у „Сандеј експресу” је писао:
„Вулгарност Вадимовог стила, његова опсесија путеним ефектима, немогућност да склони камеру с госпођице Бардо, његов холивудско-француски комерцијализам који се осећа у свакој сцени, чини да је све бљутаво тамо где би требало да буде суптилно. Б. Б. је приморана да глуми уз помоћ оних делова своје анатомије којима је он опседнут. Најекспресивнији део ње, судећи према приказивању на екрану у гро-плану, јесте њена мала задњица.”
Најважнија последица тог филма била је чињеница да је Б. Б. заборавила, односно повукла своју изјаву да је то њен последњи филм.
Улогу у Презиру Брижит је прихватила као опкладу сама са собом. Волела је ту Моравијину књигу и била је свесна да ће бити извитоперена претакањем у филм:
„Моји партнери су били Мишел Пиколи и Џек Паланс, амерички глумац који је личио на мајмуна и није знао ни реч француског.”
Све је почело тако што је Жан Лик Годар договорио с Карлом Понтијем да он буде копродуцент филма који би Годар снимио с Брижит Бардо на Каприју, а потом да се заврши у Риму. Понти је предлагао Софију Лорен и Марчела Мастројанија, али Годар је то одбио. У Риму је Понти морао да додели Б. Б. још двојицу искусних телохранитеља, јер је њен боравак у том граду привукао ројеве папараца. Сценарио је писао и режирао Жан Лик Годар, и овог пута није било шансе да се Брижит заљуби у партнера. Јер Пиколија је волела као пријатеља и није јој се допадао као мушкарац, а „јадни Паланс био је права катастрофа”, записала је.
Моравија је објаснио да је Презир прича о психолошкој еволуцији једног пара раздвојеног неспоразумима, прво ретким и слабим, а на крају неисправљивим. Жена презире свог мужа а да реално не зна зашто. И тај презир, можда без солидне основе, доноси трагичне последице. За Годара је то била прича о краткотрајном осећању таштине у којем све што се догађа нема никаквог значаја. А све се догађа у простору дефинисаном Одисејем: море, медитеранско сунце и све што иде уз то. Извештај је то о тим конкретним реалностима у којима има нешто неодређено. Презир је, по Годаровом мишљењу, у 149 кадрова доказао да на филму, баш као ни у животу, нема тајни, све је јасно, ништа није скривено, реч је само о потреби да се живи и да се снимају филмови.
Када је видео завршен филм, Понти је сматрао да је нормалнији од других Годарових подухвата. Џо Левин из „Њујоркера” рекао је да је филм уметнички веома добар, али да није комерцијалан и да би морао да се промени. Годар није пристајао ни на какву измену и рекао је Понтију да он то као редитељ неће потписати, па нека Понти ради с филмом шта хоће. За италијанско тржиште, филм је уместо 103 трајао 87 минута, јер је Понти тако проценио. А амерички дистрибутери су приказали целу верзију рекламирајући да је љубавна сцена која траје 35 минута, „најдужа сцена у кревету икада снимљена на филму”.
Директор фотографије овог филма био је славни Раул Кутар (1924–2016), који је овако видео целу причу: „Уверен сам да је Годар овим филмом покушавао да објасни нешто својој тадашњој жени Ани Карини, што је све као неко писмо, али врло скупо – милион долара!” Брижит Бардо се тиме није бавила, њој је једино било важно да је њен хонорар износио половину од тог уложеног новца.
Viva Maria и пензија пре четрдесете
Луј Мал је припремао револуционарни пројекат, хтео је да сними један високобуџетни филмски спектакл који би се снимао у Мексику, а звао би се Viva Maria. Када је радио са Б. Б. Приватан живот, уочио је неке сличности са Жаном Моро, с којом је пре тога већ успешно радио (Љубавници, Лифт за губилиште). Тврдио је да су обе биле велики професионалци и поседовале „чудесни сексепил, мада сасвим различит”. И обе су имале нервне нападе од јавности:
„Обе су се увек осећале као да су у некој опасности, све време су живеле на ивици нервног слома. Учинило ми се да ће бити забавно спојити их. Била је потребна хемија између једне школоване глумице с једне стране и филмске звезде с друге. Између софистициране жене и инстинктивног детета.”
Иначе, у то време, у часопису „Тајм” писало је да је погрешно називати Жану Моро француском Гретом Гарбо, „јер је она много боља глумица него што је Гарбо икада била”. А Брижит је била свесна да је Жана већ била неприкосновена миљеница Мала, Антонионија, Трифоа, Буњуела, па чак и Вадима, па је имала обавезу да се озбиљно потруди како би показала да њена каријера још траје.
Брижит Бардо се понашала као да је тај филм само пуко сучељавање њих две, од којих је у том тренутку Б. Б. најбоље плаћена филмска звезда у Француској, а Жана Моро одмах после ње. Многи су мислили да је то најважнији филм у каријери Б. Б. јер је већ завршила с првом младости, имала је пуних 30 година и две године раније покушала да се пензионише. Па ипак, прихватила је да начини прелаз од секс-симбола до нечег другог. А то друго била је комичарка коју је одиграла с огромним успехом.
У мемоарима она описује сам долазак у Мексико и почетне утиске о колегиници:
„Дочек у Мексику је био права лудница и трудила сам се да будем спремна. Иако је била ноћ, блицеви, телевизијска расвета и аеродромска светла потпуно су развејали мрак. На изласку из авиона дочекали су ме директори продукције, па чак и Луј Мал лично. Од писте до пристаништа зграде био је прострт црвени тепих. Шпалир маријача поздрављао ме је својом свирком. Сви су се гурали, звуци музике су се претварали у ђаволску какофонију.”
Снимање је почело неколико дана касније. Жана Моро и Б. Б. пролазиле су кроз период међусобног упознавања. „Посматрале смо се као животиње. Луј Мал, кротитељ, крио је свој бич иза бројних комплимената које је дипломатски делио на обе стране.”
Прича овог филма из 1965. године заједничко је дело Луја Мала и сценаристе Жана Клода Каријера (1931–2021) и догађа се у фиктивној средњоамеричкој држави Сан Мигел почетком 1903. године. Ту су две Марије, певачице и играчице, које тумаче Жана Моро и Брижит Бардо. Оне упознају револуционара који се зове Флорес (Џорџ Хамилтон) и после његове смрти преузимају команду над устаничком војском која ће свргнути с власти окрутног диктатора.
Жана Моро била је спречена да дође на америчку премијеру филма, Б. Б. је морала да иде и био је то њен први одлазак у САД. Новинари је нису остављали на миру, а она се прославила својим интервјуима. Овако је одговарала: Шта сте попили у част првог хонорара? Аспирин! Када се догодио најлепши дан у вашем животу? Једне ноћи. Који вам је омиљени филм? Наредни. Који је ваш омиљени накит? Лепота, јер се не купује. Шта мислите о слободној љубави? Никад не размишљам док водим љубав. У чему спавате? У наручју љубавника. Шта вас највише привлачи неком мушкарцу? Његова жена.
Ма колико је филм имао добру биоскопску прођу и одличне критике, многи су замерали само једно: због чега Луј Мал није ставио две глумице у жесток ривалитет, већ руку подруку у складан дует. Оне се нису надметале за кадар, већ су све делиле на равне части. Али испало је да је из тога настао добар филм.
После филма Viva Maria Брижит је снимала све ређе, имала је све лошије улоге. С кинематографијом се растала 1973. године када је снимила два занемарљива филма. Један је био Кад би Дон Жуан био жена у режији Рожеа Вадима. У својим мемоарима је објаснила:
„Вадим, кога нисам видела годинама, дошао је на идеју која ми се чинила сјајном: хтео је да одиграм улогу женског Дон Жуана, пошто је он тај чувени текст прерадио и поправио по свом укусу. Вадим је, истина, умео да направи ремек-дело, али и да начисто упрска ствар. С друге стране, требало је притећи у помоћ мом банковном рачуну, пошто сам нештедимице потрошила огромне суме, уређујући своја пребивалишта, купујући аутомобиле, бринући о старим дамама… А тек нови стан – трошкови уређења и одржавања су ми одрали кожу с леђа. Потписала сам тај уговор који је потпуно срозао мој углед и изложио ме критикама јавности, која ме је славила пуних двадесет година… И то ми се десило на крају каријере, која је ионако увек ишла оштрицом жилета. Филм је, дакле, био ужасно лош.
Филм је био незанимљив, упркос напору и таленту мојих партнера – Мориса Ронеа, Робера Осеина, Матјеа Каријера и Џејн Биркин. Велики оптимиста Вадим био је убеђен да прави ново ремек-дело, нови И Бог створи жену. Због тога није оклевао да ме стави голу у кревет, заједно са Џејн Биркин. И мени и њој је било непријатно. Затим ме је снимао у љубавној сцени са свештеником кога је играо Матје Каријер. Прво сам десет минута играла пред њим, и он је на крају подлегао мојим чарима. И мени и њему било је непријатно.”
Док је снимала последњи филм L’histoire tres bonne et tres joyeuse de Colinot Trousse-Chemise одлучила је да заврши. Озбиљно и заувек. Погледала се у огледало и видела смешно средњовековно одело на себи и донела одлуку. Пред скамењеним погледом Олге Хорстиг, коју је звала Мама Олга, једне вечери је саопштила новинарки „Франс соара” Никол Жоливе, која се ту нашла случајно:
„Престајем да се бавим глумом, готово је. Овај филм је последњи – доста ми је свега.”
Све новине света пренеле су ову вест. И сви су били у неверици, само је она знала да је то крај. Постала је верник религије животиња, како је половином деведесетих то дефинисала. А то је значило да је своју љубав према животињама претворила у жестоку борбу за права животиња. Уз то, често је јавно износила своје ставове који су се сукобљавали не само с добрим васпитањем већ и са законом. Тако је два пута била хапшена и пет пута кажњавана због „подстицања на расну мржњу” након што је критиковала ислам и имиграцију у Француској.
Дивила се Шарлу де Голу и 7. децембра 1967. на његов позив је дошла на пријем у Јелисејску палату. Била је узбуђена јер ће коначно упознати обожавано биће. Шокантно је прекршила јелисејски протокол који је у то време забрањивао панталоне као вечерњу одећу. А она је дошла одевена као Наполеонов хусар. Била је уверена да ће то генералу бити драго. Она га је ословила са „Добар дан, мој генерале”, а он је узвратио: „Може се рећи да је добар, госпођо”. Брижит се није сећала шта је било после, јер је била очарана његовим присуством, његовом импозантном фигуром. Сусрет с њим био је остварење једног од њених снова. Када су је новинари питали какви су јој утисци, казала је: „Много је виши од мене.”
У својој књизи Le Carre de Pluton (Плутоново раскршће) из 1999. године Брижит је критиковала ритуално клање оваца током муслиманског празника Курбан-бајрама, а 2008. била је осуђена због писма тадашњем француском председнику Николи Саркозију у којем наводи да јој је „досадило да буде под палцем ове популације (муслимана, прим. А. М. Р.) која нас уништава, уништава нашу земљу и намеће своје навике”. Кажњена је са 15.000 евра, што је била највећа казна коју је платила.
Објавила је „Отворено писмо мојој изгубљеној Француској”, у коме је осудила присуство странаца, посебно муслимана у њеној земљи. Због тих коментара је више пута кажњавана, а једна од казни била је и она од 30.000 франака 2000. године. У књизи коју је објавила 2003. Un cri dans le silence (Крик у тишини) оштро је напала хомосексуалце и мешање раса, због чега су уследиле нове оптужбе.
Септембра 1983. уочи свог 49. рођендана, током бурне везе с француским ТВ продуцентом Аленом Бугеном Дибургом, узела је прекомерну дозу таблета за спавање или седатива, уз доста црног вина, отишла на плажу, и случајни пролазници су је извукли из мора. Хитно је превезена у болницу, уследило је испирање желуца и повратак у живот. То није био први пут да је мешала алкохол и таблете, али тада је била на ивици. Следеће, 1984. године дијагностикован јој је рак дојке. Одбила је да се подвргне хемиотерапији, пристала је само на зрачење. Опоравила се после две године.
Признавала је да је била са стотину мушкараца, али је 2018. у интервјуу за Недељни журнал демантовала да је била у вези са Џонијем Холидејом, Џимијем Хендриксом и Миком Џегером. Пре годину дана имала је тегобе с дисањем, па јој је указана хитна медицинска помоћ. Иначе, озбиљних проблема има с артритисом и последњих година не излази из куће.
Уочи деведесетог рођендана за француски портал Charente libre дала је интервју у коме је открила појединости о свом животу и како проводи дане. Казала је да се радује јер се не слави 90. рођендан сваког дана: „Срећна сам што сам доживела ове високе године.”
Од 1992. године у браку је с Бернаром д’Ормајем, некадашњим саветником првакиње француске деснице Марин ле Пен. Тај последњи, четврти брак, траје дуже од сва три претходна заједно.
Ана Марија Роси
