Аутобиографска трилогија Ингмара Бергмана објављена је у зрело доба његовог стваралаштва (1991–1996), када се бавио искључиво писањем. Чине је Најбоље намере, Рођени у недељу и Разговори у четири ока, а на основу сва три романа снимљени су истоимени филмови. Све три књиге са шведског је на српски превела Спаса Ратковић, а објавила их је београдска Геопоетика.
Најбоље намере садрже Предговор аутора, у којем стоји да се он још од аутобиографског дела Laterna magica носио мишљу да сними филм о младости својих родитеља, о почетку њиховог брака, њиховим надама, искушењима и „најбољим намерама”, а инспирацију је нашао пре свега у фотографским албумима које је наследио после њихове смрти. Као филмски стваралац, писање тог романа почео је скицом структуре, фрагментарним сликама заснованим на исказима, документацији и поменутим фотографијама. Већ у томе лежи жанровска неодређеност Најбољих намера. Књига је написана онако како је Ингмар Бергман пре тога углавном и писао: у драмској, дијалошкој форми. Те дијалошке форме пресецане су врло прецизним описима ситуације и амбијента, јер Бергман је, како је наглашавао, од почетка знао да неће „лично режирати своју сагу”, па су и упутства ишла до детаља које камера никада не би ни могла да региструје. О начину на који је писао додаје: „Пажљиво сам додиривао лица и судбине мојих родитеља и чинило ми се да сам много научио и о себи самом. Оно што је било скривено под наслагама прашњавих, потиснутих сећања и помирљивих формулација без стварног садржаја.” Ако је ова књига сећања настала на основу документарних извора, нужно се покреће тема односа истине и фикције и на тој танкој граници Бергман балансира прелазећи час на једну час на другу страну: „Не бих тврдио да сам увек био нарочито пажљив приликом дозирања истине у мојој причи. Улепшавао сам, додавао, одузимао и мењао редослед, али како то често бива код ове врсте игара, игра се вероватно показала јаснија од стварности”. У том смислу, дакле, Најбоље намере треба читати као фикцију, па отуда и оправдан захтев аутора да никако не жели да се на основу ове књиге икоме од актера суди. Изузетан редитељ, али и врстан приповедач особеног књижевног талента, читаоцима је у овом првом делу трилогије донео врло сложену љубавну причу која покрива период од упознавања његових родитеља (Ерика Бергмана, лутеранског свештеника, у то време још увек студента, и Карин Окерблум, која се тада обучавала за медицинску сестру) до зачећа њиховог другог сина Ингмара. Ово дело велике лепоте о постојаној и истрајној љубави, коју су у истој мери чиниле и радост и туга, и сукоби и помирења, аутор пореди с оним скривеним цртежима који су обележени само тачкама и бројевима, а који настају кад спојимо линије пратећи бројеве. Нумерисане тачке су у овом случају фрагментарне белешке, кратке приче, изоловане епизоде, фотографије, а сам Бергман додаје линије градећи тако ово литерарно дело и удаљавајући га од чистог документаризма. Филм Најбоље намере режирао је Бил Август.
Други део Рођени у недељу, временски смештен у деценију после догађаја описаних у Најбољим намерама, потресан је и заводљив роман о односу оца и сина и начину живота велике породице Бергман за време боравка у летњиковцу у другој деценији двадесетог века. То је лирско дело пребогато описима природе, где читалац добија готово опипљиве, филмске слике, при чему су активирана сва чула, па чак и чула мириса и укуса. Његове омиљене теме – страх, смрт, однос према богу – заступљене су и у том делу. Дечак Пу (алијас Ингмар Бергман) рођен је у недељу, што му, према веровањима, даје специјални дар наглашене осетљивости и видовитости. Његово детињство чине терор старијег брата, слушање прича о духовима, сексуалне фантазије, али и присуствовање болним свађама родитеља. У односима свих ликова прелази се пут од мржње до љубави и натраг. Неколико секвенци „повратка у будућност” педесет година након радње романа, помаже читаоцу да склопи и повеже све слике. Наша критика је овај роман назвала „бисером прустовске псеудомемоаристике”. Филм Рођени у недељу режирао је Данијел Бергман, син Ингмара Бергмана.
Трилогију заокружује књига Разговори у четири ока, интиман портрет Бергманове мајке, која се „у четири ока” исповеда различитим људима, па ти разговори чине структуру романа подељеног у пет поглавља. Читалац остаје затечен Бергмановом беспоштедном и искреном причом о прељуби мајке, која се може тумачити и као потреба да разуме своје родитеље и њихов врло турбулентан однос. Овај туробан роман говори о разапетости главне јунакиње између вере и сумње, моралних стега и побуне, задовољства и кривице, те је критика с правом оценила да је „то један од најбољих романа о опседнутости и љубомори икада написаних”. Мајстор разарајућих дијалога твори у том роману духовне пејзаже главних ликова, преиспитујући тако њихову позицију између непрестаног играња улога и тражења себе. Та усамљена, одрасла деца жељна слободе и самосталности, суочена са сопственим слабостима, таворе између добра и зла питајући се шта љубав јесте и како се показује. Тешко је наћи одговор кад „отичу сви разговори, све речи испаравају, а гласови, гласне жице, језици и усне више немају снаге”. Овај чулни, лирски, очаравајући роман покреће најсложенија филозофска и психолошка питања. Критичар магазина Паблишерс викли (Publishers Weekly) написао је: „Сасвим је јасно да је овај тамни драгуљ од романа, ова вибрантна проза која поседује елеганцију класичне сонате, Бергманова катарза.” По роману Разговори у четири ока снимљен је телевизијски филм који је режирала Лив Улман.
Јасна Новаков Сибиновић
Текст је првобитно објављен у летњем троброју часописа Кинотека (#6/7/8, јун 2017.)
