Уочи изласка априлског броја Кинотеке преминуо је драгоцени сарадник часописа, некадашњи директор Југословенске кинотеке Жика Богдановић. In memoriam текстовима у 52. броју Кинотека се опрашта са Богдановићем, као и низом филмских уметника који су преминули у протеклих месец дана.
Нови број доноси и есеје о изузетном филму „Рондо“ (1966) Звонимира Берковића, о великану светског филма, холивудском сценаристи Херману Манкевицу, интервјуе са славним немачким редитељем Фолкером Шлендорфом, као и са српским редитељима Срђаном Карановићем и Олегом Новковићем и друге прилоге које у уводној речи пажњи читалаца препоручује директор Кинотеке Југослав Пантелић.
Насловну страну часописа краси сцена пољупца Милене Дравић и Реља Башића из филма „Рондо“ (1966), а у есеју „Прво па класик“ Ана Марија Роси пише о том дебитантском филму Звонимира Берковића, који је од првог приказивања дочекиван с неподељеним хвалама које ни до данас нису престале. „Никакве промене политика и естетика, укуса и неукуса, никаква превредновања нису му одузела статус класика. Величали су га модернисти, али и сви чувари традиције, домаћи и инострани филмски критичари“, истиче ауторка и додаје да је Рондо остао вреднован као један од двадесет најзначајнијих филмова југословенске и један од три најбоља филма хрватске кинематографије.
Априлски циклус Великани светског филма посвећен је сценаристи Херману Манкевицу о којем пише Радиша Цветковић у тескту под насловом „Грађанин Манк“, алудирајући на његов ауторски допринос филму „Грађанин Кејн“ (1941). Манкевиц је био „важан члан групе непослушних из редова сценариста Холивуда, и то у време када је систем студија стасавао и добијао своје главне обрисе… Био је харизматичан, талентован, изразито духовит, али је често давао незгодне коментаре на рачун оних које је требало заобићи… То га је, на крају, скупо коштало“, оцењује Цветковић. Тема овог текста је и нови филм Дејвида Финчера „Манк“, у којем Манкевица игра Гари Олдман.
У овом броју објављен је ексклузивни интервју Сандре Перовић са славним немачким редитељем Фолкером Шлендорфом, чији ће филм „Лимени добош“ (1979) бити приказан у селекцији Фест класик. Шлендорф је говорио о свом опусу који карактеришу филмови о тоталитарној држави и важним историјским тренуцима, али и о романтичној драми „Повратак у Монток“ (2017). На питање који му филм највише значи, одговорио је: „Када снимите више од тридесет филмова, тешко је изабрати један. „Лимени добош“ је, наравно, први, он ми је судбина, мој заштитни знак. Али „Повратак у Монток“ је посебан јер никада нисам био ближи себи ни толико срећан као док сам снимао тај филм. Тада ми се није десило да имам лош дан. Сваки дан када бих дошао на снимање, размишљао сам о томе како могу да испричам своју причу, а чињеница да сам је причао заједно с Нином Хос, то је једноставно било блаженство“.
Рубрика Критика из прошлости преноси текст о „Лименом добошу“ који је својевремено у Политици објавио оснивач Феста Милутин Чолић.
За априлски програм Мој избор редитељ Олег Новковић одабрао је филмове које одликује „снажан редитељски рукопис, модеран филмски језик, велики емотивни и интелектуални набој који та дела изазивају у њему“. У интервјуу за Кинотеку образложио је зашто цени редитеље одабраних остварења, а говорио је и о свом новом филму „Жив човек“. У њему има много хумора, али то је егзистенцијалистичка драма, рекао је Новковић о том филму који ће домаћу премијеру имати на предстојећем Фесту.
Филм „Вирџина“ (1991) редитеља и сценаристе Срђана Карановића бележи, могло би се рећи, два јубилеја – 30 година од завршетка, али и 40 година од прве верзије сценарија о једном феномену патријархалног друштва на Балкану. Карановић у разговору са Зорицом Димитријевић описује тешкоће које су пратиле снимања те српско-хрватско-француске копродукције пред сам распад Југославије, истичући да је и поред неких изнуђених компромиса поносан на ово дело, али и тужан што „филм „Вирџина“ практично више не постоји“, јер се једина копија вртела док се није распала, а негатив и даље „спава“ негде у Паризу.
Следи In memoriam поводом смрти Жике Богдановића, из пера Југослава Пантелића, а часопис преноси и текст „Први пут када сам видео Фордове „Плодове гнева““ који је Богдановић, трећи директор у историји Југословенске кинотеке, написао за монографију објављену 2019. поводом 70 година од оснивања Кинотеке.
Рубрика Са полица библиотеке доноси приказ књиге др Иване Кроње „Естетика авангардног и експерименталног филма: тело, род и идентитет“, која представља резултат мултидисциплинарног теоријског истраживања. Ова обимна студија у издању Филмског центра Србије пружа детаљан академски преглед недовољно познате историје авангардног и експерименталног филма у свету и код нас, као и културолошко и родно читање филмске уметности примењено на филмски експеримент. Дотиче се и актуелних тема видео-уметности, приказивања тела у савременој уметности, естетике квир филма…
У рубрикама Трагови на филму и In memoriam Кинотека се опрашта од наших истакнутих филмских уметника. У протеклих месец дана преминули су глумци Борис Комненић, Дара Чаленић и Власта Велисављевић, композитори Војкан Борисављевић и Александар Сања Илић, монтажер Андрија Зафрановић. О њиховом стваралаштву пишу Маријана Терзин Стојчић, Ксенија Зеленовић, Бранислав Ердељановић, Горан Радовановић.
У новом наставку одломака из књиге „Развој филмских врста“ професора Владе Петрића тема је „Легенда и бајка“.
„Несхваћени геније“ наслов је текста Ненада Беквалца о шпанском уметнику Хесусу Фанку који је био „прави филмски ентузијаста, човек који је сматрао да је живот филм и обрнуто, један од ретких комплетних аутора, редитељ, сценариста, глумац, монтажер, композитор, камерман“. Беквалац указује да „није много људи схватало генијалност Хесуса Франка. Један од разлога била је доступност његових филмова, а други то што су до шире публике долазила његова дела из позне фазе, која су се углавном граничила с порнографијом. Није било много оних који су имали прилику да погледају филмове с почетка Франкове каријере, који изгледају као да их је радио неки други редитељ“.
Рубрика Трагови на филму доноси текстове о недавно преминулим иностраним уметницима. Међу њима су шведска глумица Гунел Линдблом, литвански камерман Јонас Грицијус, руски глумац Василиј Лановој, француски редитељ Франсоа Летерије, амерички глумац Хал Холбрук, француски сценариста Жан Клод Каријер. О њима пишу Ненад Беквалац, Бранислав Ердељановић и Бојан Ковачевић.
