Филм словеначког редитеља Матјажа Жбонтара „Парњача“ (1979), у којем је играо великан југословенског глумишта Павле Вуисић, приказан је први пут у Србији 12. новембра у Југословенској кинотеци, у присуству аутора с којим је разговар пред публиком водио в. д. директора Кинотеке Александар Ердељановић.

„Јако ми је драго што сам дошао у једну од најбољих кинотека у Европи, после дуго времена. И драго ми је да се филм прикаже баш код вас, први пут у кино дворани. Давно је био емитован само на загребачкој и љубљанској телевизији. Сада смо га мало рестаурирали, уредили боје. Радујем се да га видим на великом екрану. Огромна је то разлика од гледања на Јутјубу“, рекао је Жбонтар.
Ердељановић је подсетио да је Кинотека ове године обележила стогодишњицу рођења Павла Вуисића, вероватно највећег глумца наше кинематографије.
„Био је други по броју улога у југословенском играном филму, са око 130 рола. Снимао је по свим републикама, али никада у неком словеначком филму. Ипак, снимио је један филм са словеначким редитељем, мада у Хрватској, јер је ово Жбонтаров дипломски рад са загребачке филмске академије из 1979. године“, рекао је Ердељановић.

„Парњача“ је филм средњег метра, траје 45 минута. Уз Вуисића као искусног машиновођу парне локомотиве, ложача је играо тада млади Жељко Вукмирица, а још један велики југословенски глумац Фабијан Шоваговић био је шеф железничке станице.
Ердељановић је оценио да тај филм доноси носталгичну причу пуну симбола, из које извире љубав према путовању, слободи и авантури, те запитао госта да ли је то нешто лично унео у филм.
Жбонтар је казао да је прво завршио средњу поморску школу и као врло млад на броду обишао три пута око света, а још пре тога, као дете, волео возове које су вукле парне локомотиве, те да му је и данас драго да путује.
Како је додао, идеја за „Парњачу“ потекла је из кратког аматерског филма „Машинце“ за који је 1973. године награђен на Малој Пули. Сценарио је радио с пријатељем Драгутином Кренцером, такође са загребачке академије. Планирано је да се уради омнибус, али друга двојица колега Дејан Шорак и Мирослав Микуљан нису тада снимили своје филмове.
Жбонтар се присетио како му је тадашњи директор „Јадран филма“ Сулејман Капић одбацио многе елементе из сценарија јер би то било прескупо, али се он као млади рокер није предавао. Отпутовао је у Београд и лично контактирао Вуисића, а њему се сценарио свидео.
„Радили смо у тешким условима. Била је зима, клизаво, понекад и опасно. Захвалан сам што је сниматељ био Анте Верзоти, дипломац прашке ФАМУ. Није компликовао, знао је посао и нисмо морали да понављамо кадрове“.

Иначе, на загребачку академију позвао га је редитељ Лордан Зафрановић, након што је видео његове аматерске филмове на Малој Пули.
Зафрановић је из публике питао Жбонтара, којег се сећа као младића дивље снаге и талентованог студента који наставља добру традицију аматерских кино клубова, како то да никада није снимио дугометражни играни филм.
Жбонтар је одговорио да за то може да захвали Бранку Лустигу, који је био директор филма на снимању „Парњаче“ (пре него што је направио велику каријеру у Америци) и објаснио му како стоје ствари.

„Тако сам на време схватио да је редитељ нико и ништа, а продуцент бог и батина. Направиш један играни филм и онда од неког министарства чекаш пет година средства за следећи. Од чега да живиш у међувремену? Радио сам рекламе. Већ 1980. отишао сам на шест година у Латинску Америку. Снимао сам и телевизијске документарце о људима који су остали непознати или заборављени“, рекао је Жбонтар.
Ердељановић је поменуо да је Жбонтар и велики колекционар старих ствари, фотографија и филмова, из чега је настало и једно његово остварење.
„Често обилазим антикваријате. У Љубљани сам нашао цео рад једног анонимног сниматеља који је био активан током тридесетих па све до 1948. године. Камером је бележио ’дневнике Љубљане’, а снимио је и неколико играних филмова, на траци од 9,5 милиметара, које је назвао ’алпински’, што значи планинарски. Нису били неми јер их је уклапао с музиком са грамофона на 78 обртаја“, испричао је Жбонтар, који је на основу пронађеног и рестаурисаног материјала режирао филм о том заборављеном пиониру словеначке кинематографије “Иван Боле – Самотар“ (самотњак).
Жбонтар је изразио наду да би и тај филм могао да се прикаже у Кинотеци. Вечерашњи програм одржан је уз подршку амбасаде Словеније у Београду.







