На насловној страни новог броја часописа „Кинотека“ је слика Бекима Фехмиуа (1936-2010), а часопис доноси текстове о отварању његовог легата, као и о лику и делу тог великог југословенског глумца. Читаоце очекују есеји о једном од најзначајнијих италијанских и светских редитеља Лукину Висконтију, о филму „Плави сомот“ (1986) Дејвида Линча, прикази књига „Музика света“ Владимира Ђуричића, „Тело и филм“ Салија С. Салинија и аутобиографије Ала Паћина „Sonny Boy“, затим прича о филму „Парњача“ (1979) словеначког редитеља Матјажа Жбонтара, а ту су и текстови о недавно преминулим глумицама Еви Мари Сејнт, Кеико Киши и Силвији Монти.

 


Легат Бекима Фехмиуа представља његова супруга, драмска уметница Бранка Петрић. У Кинотеци ће бити изложен аутентични шешир Белог Боре, кога је Фехмиу играо у „Скупљачима перја“ (1967) Александра Саше Петровића. На шеширу су потписи целе екипе тог чувеног филма. „Сви су јако волели Бекима, укључујући ’теткице’ на сету. А и добро му је стајао тај шешир“, присећа се Бранка Петрић у разговору са Зорицом Димитријевић. Додаје да ће међу експонатима бити специјални каиш на чијој је копчи угравирано „Најбољем југословенском каубоју“ – поклон екипе америчког филма „Дезертер“ (1970) у продукцији моћног Парамаунта, где је Фехмиу играо главну улогу. За Легат је издвојила и његове награде са фестивала у Пули, Нишу, Италији, као и фотографије, личне предмете.

О каријери и личности Фехмиуа пише Маријана Терзин Стојчић под насловом „Апостол части“: „Име, порекло, животни пут и његов крај, карактер… Све то је човекова судбина. Када се говори о Бекиму, онда је та судбина вредна више од једне драматизације или екранизације. Ради се о човеку који симболизује борбу за уметничку слободу и лични интегритет“. Ауторка истиче да је Фехмиу био први албански академски глумац у СФРЈ и у своје време једини глумац из Источне Европе који је снимао на Западу. Прославио се као Одисеј у италијанском спектаклу, у срца домаће публике ушао као Мунижаба из „Специјалног васпитања“. Крајем 80-их година „одлучио се за чин самоизолације из општег друштвеног и политичког лудила, доказујући сопствену моралну чврстину и принципијелност“, а потом фасцинирао публику аутобиографијом „Блиставо и страшно“.

Навршило се 120 година од рођења и пола века од смрти редитеља и сценаристе Лукина Висконтија, једног од зачетника италијанског неореализма. У тексту „Последњи чувар једног света“ Ана Марија Роси пише: „Потомак миланског племства чији корени сежу до 11. века, гроф дон Лукино Висконти ди Модроне, одрастао је окружен аристократским сјајем, али је постао члан Комунистичке партије Италије. Снимао је филмове о животу радничке класе, као и о повлашћеним припадницима европске елите. Човек спектакла у најпотпунијем смислу те речи, мајстор понирања у мутне дубине секса и насиља, оставио је 14 дугометражних играних филмова, од којих је већина део незаобилазне историје европске кинематографије“. Међу њима су „Роко и његова браћа“, „Сумрак богова“, „Смрт у Венецији“, „Гепард“.

Следи приказ књиге „Sonny Boy“ Ала Паћина у којој славни глумац искрено, промишљено и емотивно пише о свом животу и каријери (Лагуна, 2026, превод Бранислава Радевић-Стојиљковић). Оскаровац, јунак филмова „Кум“, „Лице са ожиљком“, „Мирис жене“, „Карлитов пут“ и многих других у аутобиографији глатко спаја приповедање, размишљања и коментаре, открива процесе којима је долазио до животне уверљивости јунака и антијунака које је играо, истовремено је врло самокритичан када пише о свом карактеру, а дискретан, па и нежан док се присећа блиских особа из приватног живота.

Аутор књиге „Музика света” Владимир Ђуричић пише да се радује због промоције у „најлепшем и најексклузивнијем београдском простору – Југословенској кинотеци“. Истиче да је књига (издање Службеног гласника) резултат 15 година његовог истраживачког рада и да садржи више од хиљаду узбудљивих прича о музици 20. века, која је често врло повезана с филмом. Уз његов текст, часопис доноси рецензију: „Користећи новинарски дар, Ђуричић је на иновативан начин приближио читаоцима музичко наслеђе 25 земаља, потврђујући да мелодије не познају границе. Аутор вешто спаја уметност, историју и људске судбине, као и свакодневицу проткану музиком“.

Рубрика С полица библиотеке објављује и приказ књиге „Тело и филм“ (Филмски центар Србије) универзитетског професора, редитеља и теоретичара филма Салија С. Салинија. Како оцењује Владимир Ђурић, „реч је о обимној филмолошкој и интердисциплинарној студији која се бави једним од кључних питања савремене визуелне културе: променом статуса људског тела у друштву којим доминирају потрошња, медијска репрезентација и производња визуелних значења. Салини истражује начине на које филм не само да представља људско тело већ и активно учествује у обликовању представа о њему, његовој вредности, идентитету и друштвеној функцији“.

Редитељ Матјаж Жбонтар у тексту „О себи и Парњачи“ присећа се свог дипломског филма из 1979. године посвећеног парним локомотивама, које су у то време одлазиле у старо гвожђе, због модернизације железнице. Жбонтар описује како је успео да ангажује великане југословенског глумишта да играју у „Парњачи“ – Павла Вуисића за лик машиновође и Фабијана Шоваговића као шефа станице, како су сарађивали на сету, каква је била судбина тог филма, који се овог месеца у Кинотеци приказује први пут на великом екрану. Такође пише како је почео да се бави филмом и где га је каријера даље одвела.

Јован Марковић у есеју „Има ли ичега иза слике?“, поводом 40 година од премијере „Плавог сомота“ Дејвида Линча, пише да теоретичар Фредерик Џејмсон у њему „препознаје више од приче о злу скривеном испод површине америчког малограђанског живота: филм га занима и као приказ Америке која је већ постала сопствена филмска представа“. Марковић сматра да је трајна нелагодност „Плавог сомота“ можда у томе што нас „не суочава само с пукотином у слици америчког сна већ и са сумњом да иза те пукотине не постоји нужно последња, коначна слика која би све објаснила. Између идиле и насиља, оригинала и копије, истраге и опсесије, стварност не престаје да нам измиче, чак и онда када нам се чини да смо јој најзад пришли“, те указује да то има додатни значај данас, у доба навале слика и све теже спознаје које су „стварне“, а које плод вештачке интелигенције.

У рубрици Трагови на филму, која је посвећена недавно преминулим уметницима, Ђорђе Зеленовић пише о глумици Еви Мари Сејнт, добитници Оскара за најбољу споредну улогу у филму „На доковима Њујорка“ (1954), Ненад Беквалац о награђиваној јапанској глумици Кеико Киши, док се Марјан Вујовић у свом тексту опрашта од италијанске глумице Силвије Монти, која је била популарна седамдесетих година прошлог века.

Уз обиље фотографија, као и илустрације Вука Попадића, „дуплерица“ из Фототеке Југословенске кинотеке у овом броју приказује кадар са Робертом Редфордом и Дастином Хофманом, поводом 50 година од од премијере њиховог филма „Сви председникови људи“.