У Југословенској кинотеци је поводом Светског дана аудиовизуелне баштине – 27. октобра приказан, премијерно у Београду, француски документарни филм „Сага о Наполеону Абела Ганса“ (2025), у присуству аутора Жоржа Муријеа, који је истакао да је у великом подухвату рестаурације немог класика „Наполеон“ драгоцен допринос дао и српски филмски архив.

 

В. д. директора Кинотеке Александар Ердељановић, с којим је Мурије успоставио контакт још 2009. године, док је био руководилац Архива кинотеке, истакао је значај Гансовог филма „Наполеон“, старог већ 99 година.

„Премијера је била у априлу 1927. у Паризу. То је једно од најзначајнијих дела не само немог филма него филма уопште. По грандиозности, монументалности и квалитетима упоређиван је с филмовима ’Нетрпељивост’ Д. В. Грифита, ’Похлепа’ Ериха фон Штрохајма и ’Метрополис’ Фрица Ланга“, рекао је Ердељановић.

Подсетио је да је цењени француски редитељ и сценариста Абел Ганс (1889-1981) претходно већ доживео велике светске успехе, као редитељ антиратне драме „Оптужујем“ и психолошке драме „Точак“, али да је „Наполеон“ био његов врхунац.

„Ганс је био поета, романтик, а у техничком смислу и визионар. Намеравао је да сними шест филмова о Наполеону. Овај који је успео да уради говори о његовом дечаштву, младости и о првим победама после Француске револуције, током инвазије на Италију. Игра га изузетни Албер Дедоне и то је једна од најмаркантнијих рола на немом филму и филму уопште. Ипак, најзначајније су техничке одлике овог филма – покретна камера, често из руке, коришћена из свих могућих места, на пример, преко коња у галопу. Монтажа је изузетна – симболичка и метафорична. И потпуно чудо, 25 година пре „синераме“ Ганс је изумео широко платно, односно три платна заједно – једно средишње и по једно са сваке стране тог основног, као контрапункт. За тај процес назван поливизија била су потребна и три пројектора“, казао је Ердељановић.

Како је додао, филм је на премијери трајао пет сати, а у новембру исте, 1927. године у биоскопу „Аполо“ седам сати. Међутим, уследила су скраћивања филма, пре свега када је копија отишла у Америку. После Другог светског рата почела је борба да се филм рестаурира у изворном облику.

„Пре Муријеове, биле су три рестаурације које је радио енглески редитељ Кевин Бранлоу. Његова најдужа верзија је трајала пет сати и сви који смо је гледали на фестивалу у Порденонеу мислили смо да је то то. Једну верзију од преко четири сата урадио је и Френсис Форд Копола. А онда се појавио Мурије и 15 година радио на најновијој рестаурацији“.

„Када је 2014. дошао у наш Ахив, то је била преломна тачка. Овде је нашао оригинални негатив продукцијске куће „Пате“, за коју је Ганс снимио ’Наполеона’. Скоро 15 уникатних минута из наше копије завршило је у новој верзији. Она траје седам сати и само је неколико минута краћа од верзије из биоскопа ’Аполо’. Мурије је успео да пронађе скоро све, у нашем и још неким другим архивима“, истакао је Ердељановић.

Међутим, тај филм сада може да се приказује само у Француској, Америци и неким франкфоним земљама, јер су Копола и његови продуценти тужили Француску кинотеку у вези са ауторским правима, па као предмет судског спора филм не може да иде у друге земље.

„Зато ни Југословенска кинотека, која је направила џентлменски договор с директором Француске кинотеке Фредериком Моноом, још увек није добила своју обећану копију. Али добићемо је кад спор буде завршен“, изјавио је Ердељановић.

Најављујући свој документарац редитељ Жорж Мурије је захвалио на прилици да га прикаже у Југословенској кинотеци, а посебно на изузетној сарадњи током рестаурације.

Присетио се почетка приче, када су га 2008. позвали у Француску кинотеку, чији је директор тада био Коста Гаврас, и замолили да остави своје послове на три месеца, да би се позабавио филмским тракама различитих верзија „Наполеона“.

„Знао сам да је то сложен посао и да је три месеца мало. Рекао сам да ми треба шест месеци. А онда је то постао посао од 14 година. Помогли су ми ћерка Абела Ганса – Кларис и Клод Лафај, председник Фондације Абела Ганса. Упутили су ме да проверим где у свету постоје копије ’Наполеона’. Зато сам писао Саши, како сада зовем Ердељановића и сматрам га великим пријатељем. Питао сам шта ваш Архив има од ’Наполеона’, а он ми је послао ДВД с материјалима у поседу Југословенске кинотеке. То су фрагменти филма, у укупном трајању од сат и 25 минута, али сам сматрао да ти елементи могу да дају нову слику Гансовом филму“, испричао је Мурије, додајући да је материјал био на нитратној траци, која је веома осетљива, самозапаљива и стога тешка за транспорт.

„Морали смо да дођемо на лице места да то прегледамо. Тако смо 2014. моја монтажерка Лор Маршо и ја стигли у Београд. Осим самог филма, било је важно да видимо и белешке на ивицама траке и друге податке на тој оригиналној ’Патеовој’ копији. Уследило је откриће. Схватили смо да постоји Гансова верзија од четири сата, која се назива верзија ’Опера’ и она од седам сати, звана ’Аполо’ и да су међусобно другачије. Није реч само о дужини, него о другачијим сценама и секвенцама. Већ је постојало пет рестаурација, прву је радио још Анри Ланглоа. Сви они су се трудили, али су помешали верзије од четири и од седам сати. Направили су филм који је функционисао, али заправо ни једна од тих рестаурација није била истинска“, казао је Мурије.

Према његовим речима, имали су среће што је директор Француске кинотеке и даље био Коста Гаврас, који је био свестан да је посао огроман, али је рекао: Без обзира колико ће трајати и колико ће коштати, ми то морамо да урадимо.

„То што смо нашли у Југословенској кинотеци пренето је 2018. у Француску. Било је још пар секвенци које смо успели да нађемо и 2022. је завршена права, аутентична рестаурација“, истакао је Мурије.

Како је објаснио, Ганс је правио филмове као што други компонују музику.

„Када слушате Моцарта или Бетовена, ако у извођењу недостаје нека нота, ви то чујете и то не звучи добро. Ганс је говорио да је у филму важна свака сличица, да недостатак једног кадра може да поквари композицију целе сцене. Зато нам је био драгоцен материјал који смо нашли у Југословенској кинотеци. Налазили смо три кадра из ове, четири кадра из оне сцене, али је све заједно њихово укључивање омогућило да филм тече складно, као музика“, закључио је Мурије.

После пројекта рестаурације и документарца о том процесу, он сада пише књигу о свим рестаурацијама Гансовог „Наполеона“ – од 1950. до 2022. године. Међу корицама те књиге остаће забележен и допринос Југословенске кинотеке.