Октобарски број „Кинотеке“ отвара текст о великој словеначкој и југословенској глумици Милени Зупанчич (1946-2026). Следи „критика из прошлости“ поводом дигиталне рестаурације филма „Хајка“ (1977) Живојина Павловића, у пројекту А1 Кинотека, затим текстови о учешћу Југословенске кинотеке у француском пројекту рестаурације филма „Наполеон“ (1927) Абела Ганса, о култном филму „Таксиста“ (1976) Мартина Скорсезеа, који бележи пола века од премијере.
В. д. директора Кинотеке Александар Ердељановић скреће пажњу, између осталих, и на прилог „Улога телевизије у очувању националне кинематографије“, приказ књиге „Мерилин – Дива. Жена. Богиња“ италијанске ауторке Кјаре Пасквалети Џонсон, текстове о недавно преминулим редитељима Марку Рајделу и Жан-Полу Рапноу, глумцу Тиму Карију и кантауторки и глумици Доли Партон.
„Последња југословенска глумица“ наслов је текста Ане Марије Роси о Милени Зупанчич (1946-2026), која је „на простору некадашње Југославије била најуспешнија и најцењенија словеначка глумица“. Подједнако остварена у сваком жанру, одиграла је више од 70 филмских и телевизијских улога, као и близу 120 позоришних (за које је добила шест Стеријиних награда). Прву од своје две Златне арене у Пули, као и прву од четири награде Царица Теодора у Нишу добила је играјући Мету у филму „Цвеће у јесен“ (1973) Матјажа Клопчича. Та улога је постала једна од најпрепознатљивијих у њеном опусу и представља велики тренутак словеначког филма. Била је незаменљива глумица, муза редитеља Клопчича, али и звезда која припада читавом југословенском културном простору. Играла је у бројним филмовима сниманим изван Словеније, чији су редитељи Фадил Хаџић, Здравко Шотра, Јован Јовановић, Миша Радивојевић, Милан Јелић и Јаков Седлар.
Ратна драма „Хајка“ Живојина Павловића, према истоименом роману Михаила Лалића, најновији је дигитално рестаурисани филм у пројекту А1 Кинотека. Часопис преноси критику из „Књижевне речи“ из 1978. године у којој се истиче да је Павловић „стајао пред двоструким задатком: требало је истаћи зрачеће језгро Лалићеве прозе и, кроз драматично згушњавање радње, пренети стравични ритам дивљања смрти у рату“. У тексту се оцењује да је редитељ оквир романа (раскол између партизана и четника) редуковао и сажео на његов акциони огранак с јасно извученим ликовима и драмским ситуацијама, као и да је у тој зналачки скраћеној форми, помоћу збивања које је стално пресецано експлозијама драматичне акције, на најбољи начин пренео потку романа, истовремено задржавајући у свом филмском рукопису концептуалну и стилску доследност.
О великом подухвату у свету филмске архивистике, у којем је учествовала и Југословенска кинотека – да се рестаурира легендарни неми филм „Наполеон“ (1927) Абела Ганса снимљен је документарац „Сага о Наполеону Абела Ганса“ (2025). Редитељ тог филма и главни рестауратор „Наполеона“ Жорж Мурије написао је текст за наш часопис, објашњавајући ток и значај тог пројекта и истичући захвалност Кинотеци на драгоценој сарадњи. Мурије и његова монтажерка Лор Маршо били су 2014. године у Архиву у Кошутњаку, видели нитратну копију и задивили се открићем: „Унутар појединих непотпуних кадрова било је слика које нигде другде у свету не могу да се нађу. Александар Ердељановић нам је веома великодушно дао сагласност да употребимо ту копију“.
У тексту „Улога телевизије у очувању националних кинематогафија“ Анђела Савић оцењује да су класици попут филмова „Ко то тамо пева“ или „Маратонци трче почасни круг“ постали култни феномени управо захваљујући телевизијским репризама, које су омогућиле генерацијама гледалаца да открију и заволе домаћи филм. Иако телевизију многи посматрају као „преносника” готових дела, она је била и активни учесник филмске сцене. Публика јесте та која је филмове учинила бесмртним, али је телевизија она која их је пажљиво одабрала и понудила, што је посебно важно сада када су екрани преплављени дигиталним сервисима и стриминг платформама, често са остварењима ниског квалитета, пише ауторка.
Следи приказ књиге „Мерилин – Дива. Жена. Богиња“ италијанске ауторке Кјаре Пасквалети Џонсон (Вулкан издаваштво, 2025). Ово луксузно издање спаја биографски текст и уметничку фото-монографију. Како пише Зорица Димитријевић, ауторка настоји да кроз емотивну причу и кроз контекстуализацију детаља из приватног живота Норме Џин и звездане каријере Мерилин Монро разбије предрасуде о „секс бомби“ или „глупој плавуши“, а колико је у томе успела – остаје сваком читаоцу да процени за себе. Ипак, сигурно је да ће многи уживати у питком, занимљивом штиву и нарочито у фантастичним фотографијама, од којих су неке први пут у јавности.
Поводом 50 година од премијере култног филма „Таксиста“ Мартина Скорсезеа, Јован Марковић пише да је тешко раздвојити сам филм од свега што се током пола века везало за њега: „Роберт де Ниро у улози Тревиса Бикла постао је једна од најпрепознатљивијих фигура америчког филма која је изродила још много филмских и телевизијских инкарнација, а реплика ’ You talkin’ to me?’ одвојила се од изворног контекста и почела да живи као део популарне културе“. Аутор образлаже главне аспекте и квалитете који „Таксисту“ чине „изузетним филмским делом, а не само феноменом поп културе“. Оцењује да је то „најпре филм о усамљености, па тек онда о насиљу, а његова основна вредност јесте начин на који је унутрашње стање протагонисте пренето на филмско платно; повезано с простором кроз који се он креће и са историјским тренутком којем припада“.
Рубрика In memoriam посвећена је Марку Рајделу (1929-2026), америчком редитељу познатом по одличном раду с глумцима. О томе сведочи његов најпознатији филм „Летњиковац на Златном језеру“ (1981), за који је номинован за Оскара за режију, док су Оскаре за главне улоге освојили Хенри Фонда и Кетрин Хепберн. Како пише Бојан Ковачевић, славни ветеран Холивуда Рајдел започео је своју богату каријеру 1952. године као глумац, а 1964. је прешао у редитеље. Током 60 година дуге каријере, која је обухватала прелаз између ере студијских филмова и потоњег периода новог Холивуда, одбијао је да се сврста на било чију страну.
Рубрика Трагови на филму доноси три текста. Бранислав Ердељановић пише о Жан-Полу Рапноу (1932-2026), француском редитељу и сценаристи, који ће међу широм публиком остати упамћен најпре по филму „Сирано“ (1991). Рапно је био једно од најпрепознатљивијих лица послератне француске кинематографије, поготово у последњој трећини 20. века. Био је мајстор елегантних, енергичних филмова који комбинују романсу, комедију, авантуру и књижевну драму.
Ненад Беквалац пише о Тиму Карију (1946-2026), у чијем ће богатом глумачком опусу остати незаборавни негативци хорор жанра и комедије. Аутор посебно истиче његову улогу у филму „Роки хорор шоу“ (1975), где је играо доктора Френка Н’ Фуртера, травестита с планете Трансексуал из галаксије Трансилванија. Фанови хорор жанра памтиће га као првог Пенивајза у дводелној телевизијској адаптацији романа Стивена Кинга „То“ (1990) Томија Лија Воласа или као Лорда Таме у „Легенди“ (1985) Ридлија Скота.
О музичкој и филмској каријери америчке звезде Доли Партон (1946-2026) пише Ђорђе Зеленовић: „Тешко је бити дијамант међу цирконима”, једна је од изјава које би укратко описале Доли Партон, филантропа, кантауторку, глумицу, музичку, филмску и телевизијску продуценткињу, која је спајала генерације и људе различитих музичких, политичких и осталих укуса. Прави дијамант у свету препуном бижутерије, циркона и штраса.
Уочи изложбе карикатура и пројекције анимираних филмова Зорана Јовановића у Кинотеци, рубрика Књига и филм преноси текст из монографије посвећене том уметнику, коју је 1981. године приредио Милан Влајчић. Јовановићеве „визуелне метафоре, доскочице и упечатљиви таблои увек имају неколико слојева значења и сугестија, пленећи наше очи бритком и једноставном стилизацијом, сведеношћу цртежа који избегава сваки траг барокне кићености и занатског разметања“, оцењује Влајчић и додаје: „То што смо знак и рукопис ових цртежа препознали и у Јовановићевим цртаним (анимираним) филмовиа, знак је логичне доследности и истрајности“.
Следи текст о опусу Јовановића, који је у запаженој каријери у области анимираног филма настојао да повеже изражајне могућности карикатуре с филмским језиком. Његови филмови приказивани су на многим угледним фестивалима у свету. За „Марксијанце“ (1984) добио је прву награду у Оберхаузену, а за „Бомбу“ (1988) Гран при у Монтреалу. Ретроспективе његових филмова приређене су у кинотекама Харварда, Тел Авива, Јерусалима и Хаифе, у културним центрима у Бомбају и Њу Делхију и студију Волта Дизнија.
У истој рубрици представљена је књига „Тело и филм: презентација тела у доба потрошачког друштва“ Салија. С. Салинија. Турски редитељ и универзитетски професор у првом делу књиге прати трансформације у поимању тела од антике до данас. Други део посвећен је телу на филму и начину на који га филм обрађује, непосредно или посредно. Аутор се позива на различите теорије и перцепцију тела доводи у директну везу с потрошачким друштвом. У том делу разматра опус Дејвида Кроненберга, док у трећем делу разврстава начине приказивања тела на филму у три категорије: 1) еротско тело, 2) болесно, раскомадано, рањено и мртво тело и 3) виртуелно тело. Из те перспективе бави се филмовима „Ниске страсти“ (1992), „Страдање Христово“ (2004) и „Симоне“ (2002).
Кинотека ће од 15. до 18. октобра бити домаћин Дана чешког и словачког филма, а часопис доноси најаву тог програма савремених остварења, с нагласком на нове ауторе, иновативне наративе и савремене естетске приступе. Фестивал ће отворити селекција студентских филмова чувене прашке академије ФАМУ. У главном програму биће приказивана по два филма, један чешки и један словачки. Организатори истичу да фестивал доноси разноврстан, репрезентативан и пажљиво обликован избор филмова који осветљавају савремене токове чешке и словачке кинематографије, нове ауторе, актуелне теме и висок уметнички квалитет.
