Изложба „Павле Вуисић“ свечано је отворена 29. јуна у Југословенској кинотеци, поводом стогодишњице рођења једног од највећих српских и југословенских глумаца, а започела је и ретроспектива са чак 42 његова филма, која траје до 15. јула.
Уз говоре в. д. директора Кинотеке Александра Ердељановића и ауторке изложбе Ирине Кондић, емитоване су снимљене видео изјаве глумца Богдана Диклића и редитеља Ђорђа Кадијевића о изузетној личности и таленту Павла Вуисића.
Ердељановић је подсетио на речи нашег оскаровца Карла Малдена да је Вуисић, с којим је играо у филму „Сутон“, „глумац који се не ствара, него глумац који се једном рађа“. Навео је и изјаву Орсона Велса на америчкој телевизији (после „Битке на Неретви“) да је љубоморан на два човека – редитеља Акиру Куросаву и глумца Павла Вуисића, као и оцену редитеља Алберта Латуаде (филм „Степа“) да су два највећа глумца на свету Мишел Симон и Павле Вуисић.
„Павле Вуисић, човек с хиљаду лица, није глумио већ је исказивао себе. Њему није била потребна Академија. Студирао је књижевност, затим право, кратко био новинар, а онда постао статиста на филму, где га је запазио Војислав Нановић, дао му кратку реплику у „Чудотворном мачу“ и убрзо постао његов редитељ. Током 50-их Вуисић је био звезда Нановићевих филмова, нарочито с првом главном улогом у „Три корака у празно“, за коју је добио Арену у Пули“, рекао је Ердељановић.
Вуисић је сарађивао и с другим познатим редитељима тог периода – Владимирон Погачићем, Жоржом Скригином, 60-их година постаје један од најцењенијих глумаца, ради с редитељима црног таласа, пре свега Живојином Павловићем, али и с другима, затим с хрватским редитељем Ватрославом Мимицом, па Николом Танхофером, Бранком Бауером, Бором Дашковићем. Током 70-их је, уз Бату Живојиновића, играо у највећем броју филмова. У каријери дугој 37 година снимио је 130 филмова. После Живојиновића је други глумац по броју филмова у нашој кинематографији, а умро је са само 62 године. Постао је један од омиљених глумаца редитеља „прашке школе“, играо у више филмова Горана Паскаљевића, Горана Марковића и Срђана Карановића. Без њега нису могли да прођу ни наши најуспешнији филмови „Ко то тамо пева“ и „Маратонци трче почасни круг“ Слободана Шијана, односно филмови Емира Кустурице „Сјећаш ли се Доли Бел“ и „Отац на службеном путу“, изјавио је Ердељановић.
„Био је чудан човек. Рибар, градитељ бродова. Није волео помпу ни пријеме. Био је антикомуниста и антититоиста. Особењак. Волео је своје старо друштво, с којим је волео да попије. Али био је и изузетно занимљива, интелигентна особа, о чему говоре и његове песме, које је сачувала његова супруга Мирјана“, рекао је Ердељановић, додавши да се део заоставштине Павла Вуисића чува у Југословенској кинотеци, у одељењу легата.
Ирина Кондић је изјавила да изложба настоји да представи различите слојеве Вуисићевог стваралаштва и личности. Њен почетак чини кратка биографија под насловом „Телеграфски извод из властитог живота“, коју је Павле испричао Ранку Мунитићу у кафани „Код два бела голуба“ 1984. године.
Следи избор из његових песама. Писао их је по салветама и успутним папирићима, а његова супруга их је прикупила и 1994. објавила збирку. Одабране фотографије представљене су хронолошки, а у витринама су неке награде и, по први пут, егзотично оружје које је сакупљао и био поносан на своју колекцију. Део изложбе чине и предмети у Легату Павла Вуисића у оквиру сталне поставке у приземљу Кинотеке.
„Надам се да ће изложба приближити посетиоцима не само великог глумца, него и личност која је била сложена, снажна и аутентична као и улоге које је оставио иза себе“, рекла је Ирина Кондић.
Многобројним посетиоцима, који су дошли упркос тешким временским условима, на крају су се обратили пријатељи Кинотеке и синови такође великих глумаца – Миљко, Велимира Бате Живојиновића и Миодраг, Миливоја Миће Томића, те поделили сећања из младих дана када су били у контакту са славним колегом својих очева.
Иначе, Кинотека је ове године већ обележила стогодишњицу рођења изузетног глумца Слободана Цице Перовића. У децембру ће приредити програм посвећен још једном великом глумцу Стеви Жигону, такође поводом сто година од рођења.
