Фестивал нитратног филма приказује дела различитих жанрова, па су тако 13. јуна на прогаму аргентински ноар, чешки нови талас, француска легионарска мелодрама и аустријска музичка мелодрама.
Филм „Никад не отварај та врата“ (1952) Карлоса Хуга Кристенсена садржи два одвојена дела – „Неко на телефону“ (о уцени и трагичним последицама) и „Птица певачица се враћа кући“ (о криминалцу и његовој слепој мајци), заснована на кратким причама америчког мајстора саспенса Корнела Вулрича (који је писао под псеудонимом Вилијам Ајриш), а сматра се бољим од већине холивудских адаптација његове прозе. Филм изузетног визуелног стила демонстрира ретко мајсторство страха и неизвесности, дато кроз мучну и тескобну атмосферу.
Осим изврсне сценаристичке адаптације Алехандра Касоне и узбудљиве и веште режије, памти се и по црно белој фотографији Пабла Табернера, чији су екстремно крупни планови лица били неуобичајени за тадашњу класичну аргентинску кинематографију. Славни редитељ и сценариста Пол Шредер изјавио је да је то вероватно најмрачнији, најсенковитији филм који је видео.
„Сваки млади човек“ (1966) Павела Јурачека такође је састављен од две епизоде – „Ахилова пета” и „Сваки младић”. Аутор, једна од кључних, а данас заборављених фигура чешког „новог таласа” шездесетих, покушава да истинито и искрено пренесе суштину емоционалних искустава и мисли, непосредни унутрашњи свет младих војника у првој години војне службе.
Том темом Јурачек се бави са особеним, апсурдним тоном, суочавајући стварност социјалистичке војске с јунацима који нису у стању да се одрекну своје обичности, људскости и грешности. У фокусу антимилитаристичког филма је описивање атмосфере која балансира на граници свакодневне стварности и истовремено ироније, с нотом парадокса.
„Пут части“ (1939) Жан-Пола Полена смештен је у северноафричко колонијално војно окружење, као типичан изданак у оно доба популарних легионарских мелодрама. У питању је елегантан и доследан филм који одаје почаст Легији странаца и њеној војничкој части, велича синовљевску љубав, братску оданост и љубав према земљи.
Док до изражаја долазе изванредне локације Северне Африке, које је Рене Гисар импресивно снимио мобилном камером, драматична музичка партитура Жоржа Ван Париса и уобичајено квалитетна режија солидног занатлије Полена, главна звезда, уједно и продуцент филма, био је тада један од најпопуларнијих француских филмских глумаца Анри Гара.
За приказивање на фестивалу у Југословенској кинотеци најављена је нитратна копија филма.
Филм „Моје песме тихо моле“ (1933) је редитељски деби Вилија Форста, у то време водећег аустријског глумца у романтично љубавном и пустоловном жанру. Овим филмом, чији сценарио потписују Форст и Валтер Рејш, постављен је темељ такозваним „бечким филмовима“, претежно водвиљско оперетског и романтично комичног садржаја, пуним ритма, ефектне сценографије и костима, познатих по елеганцији и шарму.
Таква је и ова музичка мелодрама о кратком животу и великом делу композитора Франца Шуберта, препуна романтике, „бидермајерске“ сентименталности и његове бесмртне музике.
