У селекцији 28. Фестивала нитратног филма посебну пажњу заслужује француска продукција „Успон Луја XIV“ (1966) италијанског редитеља Роберта Роселинија, која 12. јуна има српску премијеру.

Тај бисер светског филма саздан је на Роселинијевој максими да „најмањи чин свакодневног живота садржи изузетно драматичну моћ“, истиче оснивач и селектор Нитратног фестивала, в. д. директор Кинотеке Александар Ердељановић.
Роселини користи, као и у време неореализма, непрофесионалне глумце, па насловну улогу игра канцеларијски службеник Жан-Мари Пат. Филм се фокусира на детаље свакодневног живота који су довели до успона најмоћнијег француског краља и на мноштво ситница које се гомилају у планине историје. Трансформација Луја XIV од марионетског владара до Краља Сунца није се одвијала као велики драмски лук, иако је било тензија успут, већ је дат низ административних одлука, разговора међу дворанима, па чак и неколико стратешких промена одеће. Глумачке изведбе су уздржане, нарација дедраматизована, а нагласак је на гестовима.
Критика оцењује да „оскудан, готово документаристички поглед Роселинија на младог Краља Сунца и на то како је кодификовао и кореографисао царство, обликујући моду како би осигурао апсолутну послушност“ – поставља стандард за свој жанр. Филм је конструисан од епизода, од којих свака даје посматрачу прилику да буде „сведок стварности, погледа на историју не битака и храбрости, већ лукавства, манипулације и харизме играња улога”.

„Узбуна“ (1917) руског редитеља и сценаристе Евгенија Бауера, који је био водећа личност дореволуционарне кинематографије са својим махом психолошким мелодрамама, а пред Фебруарску револуцију 1917. се окренуо ка филмовима социјално критичке оријентације, снимљена је по роману Елизабет Вернер „Слободни пут“. У складу с духом времена, мелодраматичне теме романа комбиноване су са елементима социјалне драме и нарастајуће класне борбе.
Филм је укључивао много ефектних кадрова, од радничких немира, пожара у фабрици, Мартовских дана у Петрограду… Изазвао је опречне судове. Неки критичари су тврдили да је грандиозан и бриљантан по стилу, а други да је предуг, сув и рационалан. Иако овај покушај Бауера да се позабави сложенијим, озбиљнијим темама и зарони у област великих друштвених проблема, није на нивоу његових највиших домета, мора му се признати мајсторство у пластичној лепоти кадрова, интензивној монтажи и нарочито сценографији, која је била дебитантски рад касније великог Лава Кулешова.

На програму је и црно бели филм страве „Демонова маска / Црна недеља“ (1960), дебитантски и по многима најбољи играни филм већ етаблираног директора фотографије Мариа Баве. То је било крунско достигнуће италијанског готског хорора. Наратив и карактеризација, условно засновани на Гогољевој причи „Виј“, заузимају споредно место у односу на софистициране технике камере, попут успореног кретања и једноставних, али величанствених визуелних ефеката који умногоме експлоатишу насиље и телесност.
Бава је створио „слојевиту атмосферу призора, рафинирано комбиновање дугих, аветињских секвенци и промишљених покрета камере, барокну фотогеничност декора, простора и костима, све то сливајући у целину изненађујућег кинестетичког интензитета“. Филм је обележила и Барбара Стил, британска глумица посебне лепоте и способности за градацију емоција, од девичанске неосетљивости до незасите окрутности и необузданог лудила.







