Публику 28. Фестивала нитратног филма 10. јуна очекује неколико изузетних остварења, почев већ од 17 сати када се у Југословенској кинотеци приказује „Човек са кратко подшишаном косом“ (1965), дебитантски и по многим критичарима најбољи филм белгијског редитеља Андреа Делвоа.

Тема је сексуална опсесија због које један обичан мушкарац доживљава ментални слом. Филм одликују упечатљива црно бела фотографија Гилана Клокеа, пажљива употреба широког екрана, оштар осећај за кадрирање, бриљантно коришћење екстеријера, монтаже и покрета камере.
Континуирани продор мистериозног у свакодневицу, спајање апстрактног са конкретним, рационалног са ирационалним, средина између чулног искуства и метафизичке, мисли где се контрадикције поништавају, константе су овог остварења, које је најавило рађање белгијског кинематографског стила – магичног реализма.

Од 21.30 сати може се видети „Нада“ славног турског редитеља и глумца курдског порекла Јилмаза Гинеја, који и игра главну улогу. Филм у жанру сличном италијанском неореализму прати сиромашног кочијаша Кабара. Када један од његова два коња угине, он постаје очајан, те се вођен сујеверјем и лажним видовњаштвом локалног хоџе укључује у потрагу за наводним благом.
Јилмаз се бави непремостивим јазом између богатих и сиромашних, али и демонстрира лажност „наде“ којој теже они очајни, у недостатку класне свести и искуства борбе. У завршној сцени Кабар, који је напустио чак и породицу у потрази за имагинарним благом, у лудилу отвара руке Богу кога не познаје.
Турска цензура је 1971. године забранила овај филм, због „пропагирања класних разлика“, али је ипак запажено приказан на фестивалу у Кану, а у новије време критика га сматра једним од најбољих турских филмова свих времена.

Пажњу привлачи и филм „Цена издаје / Јудин новац“ (1915) цењеног шведског редитељ Виктора Шестрема који је у три чина, у укупном трајању од 36 минута, скицирао јасну моралну параболу о сиромаштву и кривици, пријатељству и издаји, правди и очају, љубави и смрти, сачињену од веома специфичног људског даха, од снажне хришћанске духовности између кривице и опроштаја и од дефинисане савести. Био је то филм из његових формативних година, али уводни кадрови, пратећи снимак кроз прозор у стан протагонисте, приказују редитеља који је већ достигао висок ниво зрелости и владања језиком филма, а цео филм обилује сличним визуелно упечатљивим кадровима.
Ту је и совјетски филм „Мој син“ (1928) Евгенија Червјакова, за који се сматрало да је изгубљен све док 2008. године у „Музеју кинематографије” у Буенос Аиресу није откривено пет ролни 16-mm филма. И даље недостаје око 20 минута, али су га и тако филмски стручњаци прогласили „најзначајнијим архивским открићем у историји руске кинематографије у последњих пола века“. У време доминације „масовки“ совјетске продукције, овај филм на лирски и поетичан начин покушава да проговори о свакодневници радничке породице и целом комплексу емоционалних феномена – о бесу, љубави, очају, љубомори.

На програму је и америчка Б продукција „Тајна Норе Моран“ (1933) Фила Голдстоуна, о девојци на лошем гласу која упознаје моћног мушкарца и нађе се уплетена у потенцијални скандал, што резултира убиством. Визуелна естетика је стандардна и функционална, али је наративна структура освежавајућа. У време премијере филм је слабо примљена, али се у савременом читању чини далеко квалитетнијим и важнијим због иновативног приступа приповедању и неортодоксне технике у комбиновању вишеструких заплета и различитих гледишта, наводи се у каталогу Нитрата 28.







