Југословенска кинотека приказује током јула циклус под називом Пулски победници. Тим поводом разговарали смо са директорком Пула филм фестивала Горданом Рестовић.
– Како оцењујете идеју о том циклусу?
Наша сарадња са Југословенском кинотеком је јако добра. Весели нас да ћемо је наставити и у том делу да се пулски победници промовирају и у Београду. Тако ће имати додатни број гледалаца, јер уствари сви ти филмови се и раде само зато да би их људи видели, да им се они свиде, да дају неку поруку…
Независно од концепта циклуса, било да обухвати неке старе филмове или неке нове победнике, ми стојимо на располагању Кинотеци за све што треба помоћи да тај програм буде што квалитетнији.
– Многи пулски победници нашли су се и у „Лексикона Yu филма“ хрватског филмског критичара Ненада Полимца. Шта Ви мислите о његовој идеји за ту књигу?
Била сам на промоцији Лексикона у Београду, у време Фестивала нитратног филма. Полимац је свој концепт лепо објаснио – узео је одређени временски период и у њега сврстао свој одабир филмова за које сматра да су најрепрезентативнији. Није правио уступке никоме. Он иначе није познат по томе да би их чинио, тако да се из његовог Лексикона пуно може видети и закључити.
Ту је велики број глумаца, редитеља који су оставили трага на овим подручјима и то треба ценити. И млади редитељи уче из тога. Мислим да је та књига јако добра и потребна за ово подручје, да не заборавимо све оно што смо имали.
– Чега се Ви сећате из периода југословенског филма?
О, има пуно тога, али овако у први мах помислим на филмове Љубише Самарџића, нажалост покојних Бате Живојиновића и Драгана Николића, па на филмове Милене Дравић, Неде Арнерић… Ако гледамо са аспекта Пулског фестивала, њихови филмови су тамо приказивани некада, а ти глумци дан-данас када дођу добијају овације, то су велика признања. Поред тога што је било јако добрих филмова, у то доба развијали су се и персоналитис, звезде, оно што можда данас недостаје у тој мери, а што је некада постојало. Реч је и о односу према филмским уметницима који је некада био другачији, можда са више поштовања, јер су ти филмови доносили неку чаролију, а данас баш и немамо тај осећај због нових медија који чине да нам је све лако доступно.
Сматрам да је задатак фестивала да данашње младе глумце на неки начин промовира. Тежак је то посао направити чаролију у сат и по тако да вас филм понесе, да забележи тренутак, да добије неке награде у свету. Без обзира што данас живимо у тешким временима, мислим да треба дати све од себе, ево и ја као директор једног фестивала, да им пружимо осећај да славимо тренутак изласка њиховог филма, због свега оног што су током претходне године стварали. Коначно, они дају најбоље од себе у овом тренутку, а тешко је упоређивати све оно некада са овим данас.
– Да ли видите неке трагове екс-ју кинематографије у савременим продукцијама у региону?
Пула као фестивал националног филма приказује хрватски филм, који има обавезу да учествује с обзиром да добија средства од ХАВЦ-а. Други део су мањинске копрдукције којих је из године у годину све више, јер се редитељи и продуценти сналазе на различите начине да дођу до што више новаца да би продукција била што квалитетнија. Вероватно се неки потпис овог или оног редитеља из прошлих времена да наслутити, али мислим да су данашње продукције ипак друкчије, као и наши захтеви.
Поред тога, критика струке и критика публике није увек иста. Уколико дође комедија пред пулску публику, а то је 5.000 људи у Арени, она је увек добро прихваћена, док је на пример „Звиздан“, који је добио красне награде и сматра се једним од изузетно добрих нових филмова, по гласању публике био на предзадњем месту. Критичари имају другу квалитету гледања филмова и тражења унутар њих, а публика жели да јој буде лепо, угодно. Наравно, не мора увек то бити комедија, има и тешких филмова, на пример „Ничије дете“, на које публика остане дирнута, уз тишину у Арени на коју сваки редитељ може бити поносан.
Имали смо у Пули прошле године и младог српског аутора Стевана Филиповића, који ће нам сада бити у жирију. Његов је филм „Поред мене“ победио у Међународном програму, а такође је красно прихваћен од публике. После смо га чак приказивали у кину Вали, где фестивал настоји током године да неке филмове стави у школске програме, ради едукације и комуникације са публиком.
Гледајући те савремене филмове, не бих рекла да имају баш превише везе са оним некадашњим. Можда бих чак рекла да аутори беже од прошлости.
– Шта мислите колико од садашње продукције завређује да се чува за будућност у филмским архивима и кинотекама?
Ми сада гледамо филмове из једног угла, а када их рецимо у кинотеци неко буде гледао за 50 година, гледаће их с неког другог аспекта. Ми смо сада субјективни, у нашем тренутку, временском и политичком, све нешто тражимо, просуђујемо, упоређујемо се са другим фестивалима, Каном, Берлином, свугде желимо бити, имамо тај генетски такмичарски дух да свуда желимо бити први, да нас се зна.
А колико од продукције вреди, не знам, врло је тешко рећи. Ја мислим – нека се чува све, јер у неком другом периоду ће време показати који су то филмови, кад мало одлеже и кад прође нека прва занесеност, који ће остати, које ћемо памтити и помињати. Ко зна шта ће након толико година неки други истраживачи открити, повезивати, онда ће можда наћи да је био неки подстицај из неког пређашњег времена.
– Некада се на овим просторима јако волео домаћи филм, а каква је сада популарност хрватског филма у Хрватској?
Са аспекта Пуле је то друкчије него у биоскопима током године. Нама је првенствено у интересу промовирати хрватски филм и пулска публика га заиста очекује као да је најбољи светски филм који ће се ту представити. У последњих 25 година било је заиста красних филмова као што су „Што је мушкарац без бркова“, „Опрости за кунг фу“, неки филмови Винка Брешана…
Мислим да хрватска кинематогафија има заиста способне младе редитеље и сваке године се изнедри сигурно један до два филма који се истакну. За једну малу земљу је то доиста пуно. Публика радо то гледа на фестивалу у Пули. Али ако говоримо о редовном репертоару, онда људи кажу – ах, хрватски филм, ко ће то гледати, радије ћемо нешто страно. Зато што амерички блокбастери створе илузију, забаву на сат и по, док домаћи филм има поруку, дирне те, било да те развесели или растужи он има неки други ниво. То је европски филм, то је сасвим друкчија категорија од блокбастера. Мислим да ХАВЦ пуно ради на промоцији хрватског филма како у земљи тако и у иностранству и да је његов ниво вредности повећан.
– Пулски фестивал, поред нових, такмичарских филмова, такође приказује нека старија остварења седме уметности. Какав је то концепт?
За Пулу програм бира Уметнички савет у саставу Хрвоје Пукшец, Тања Миличић и Мајк Дауни. Они сваке године одаберу неког аутора коме ће се одати почаст. Ове године је то мађарска редитељка Марта Месарош. Покушаћемо да је доведемо, мада је у високим годинама. Програм реализујемо уз помоћ Мађарског филмског института. На ретроспективи ће бити филмови које је ретко ко имао прилике видети на великом екрану и мислим да ће то бити посебан, леп догађај, баш онако за филмољупце.
– Током посете Београду били сте први пут у Архиву кинотеке у Кошутњаку. Какви су Вам утисци?
Угодно сам изненађена и дирнута. То је огромна количина архивског материјала, а тако је све лепо чувано и посложено. Управник Саша Ердељановић и сарадници изашли су ми у сусрет, све показали и објаснили. Оно што ми је најдраже, они су нам прошлог лета помогли са филмом за отварање и уступили нам снимку Пуле из 1953. То је 13 минута са прве године фестивала. Ми смо га код њих и рестаурирали. Упознала сам младу екипу која је на том филму радила, били су одушевљени тим послом, види се како им је драго да су то учинили. Мислим да ће остати нека нераскидива веза између Пуле и Архива кинотеке.
