Славни ирски редитељ и сценариста Нил Џордан примио је Златни печат Југословенске кинотеке за изузетан допринос филмској уметности, а награду му је уручила заменица директора Кинотеке Ксенија Зеленовић на свечаности 20. марта у препуној сали „Макавејев“, уочи пројекције његовог филма „Игра плакања“ (1992) за који је добио Оскара за најбољи сценарио.
Џордан (76), аутор филмова „Мона Лиза“, „Интервју са вампиром“, „Мајкл Колинс“, „Крај једне љубавне приче“, истакао је да је почаствован наградом Кинотеке, те поменуо како су југословенски и источноевропски филмови утицали на њега када је започињао каријеру.
„Седамдесетих година у Ирској, када смо маштали о снимању филмова, гледали смо дивна остварења из овог дела Европе, ауторе чија су се презимена завршавала на ски или вић. Питали смо се како су успели да сниме такве ствари и зашто ми то не можемо“, изјавио је Џордан, додајући да је касније и сам успео да сними филмове које је желео.
„Надам се да ћете наставити да стварате такву уметност овде“, рекао је Џордан, који је у Србију дошао као гост 14. Београдског ирског фестивала.
Директор те манифестације Јаш Камински захвалио је Џордану што је својим присуством увеличао фестивал, који се завршава 21. марта и то Џордановим наступом у биоскопу „Балкан“, где ће читати делове свог романа „Библиотека трауматичних сећања“.
Амбасадор Ирске у Србији Кевин Колган изјавио је да овај фестивал има велики значај за промоцију ирске културе и уметности.
Помињући да је у Србији тек шест месеци, изразио је уверење да би му у некој другој земљи било знатно теже да добије пажњу и одјек какав овде има захваљујући Београдском ирском фестивалу.
„Ирска се поноси својом културом и дељењем те баштине са светом, а овде то радимо невероватно добро. Нил Џордан је један од највећих синова Ирске, а његово гостовање у дивном здању Југословенске кинотеке је круна фестивала“, нагласио је Колган.
Селектор филмског програма Николас О’Нил рекао је да је Џордан најзначајнији и најславнији ирски редитељ, те оценио да су његови филмови изузетни у естетском смислу, по садржају често ангажовани, а по стилу модернистички.
Наводећи да је Џордан дебитовао филмом „Angel“ (1982), у којем је, као и у „Игри плакања“, играо Стивен Реј, подсетио је да је и славни глумац пре неколико дана добио Златни печат Југословенске кинотеке, као и да је ту награду пе две године добио још један значајни ирски редитељ Џим Шеридан.
После пројекције „Игре плакања“ О’Нил је разговарао са Џорданом о његовој каријери, стању филмске уметности некад и сад, књигама и музици. Расположени Џордан је одговарао и на питања из публике, откривши између осталог да је својевремено свирао саксофон.
У мартовском броју часописа „Кинотека“ објављен је О’Нилов текст о Нилу Џордану као рођеном приповедачу чија је немирна машта изнедрила галерију незаборавних филмских ликова – заљубљених плаћеника и збуњених бивших робијаша који најчешће остају слепи за сопствене слабости или опасности које их окружују.
„Мрачне, етеричне и опасне, његове визуелно раскошне бајке за одрасле покреће људска жеља – готово увек погрешно усмерена. Ипак, Џордан своје рањене антихероје посматра с нежношћу и без цинизма“, написао је О’Нил.
Вишеструко награђивани Нил Џордан добио је Златног лава у Венецији за политичку драму о ирском револуционару „Мајкл Колинс“ (1996), док је највећи комерцијални успех постигао мрачном фантазијом „Интервју са вампиром“ (1994).
