Српска премијера филма „Крадљивац бресака“ (1964) Вулета Радева, дигитално рестаурисаног у оквиру међународног пројекта Сезона филмских класика, одржана је 28. јануара у Југословенској кинотеци, а многобројној публици у сали „Макавејев“ обратили су се в. д. директора Александар Ердељановић, затим стручни сарадник Бугарске филмотеке др Росен Спасов и директор Црногорске кинотеке Павле Симоновић.
„Част ми је да говорим уочи премијере филма за чију смо дигиталну рестаурацију били носилац пројекта, у сарадњи с колегама из Бугарске и Црне Горе, добивши главну премију од програма Сезона филмских класика, који организује Асоцијација европских филмских архива, уз подршку МЕДИА програма Креативне Европе“, истакао је Ердељеновић.
Југословенска кинотека је и раније добијала средства у оквиру Сезоне филмских класика, као и други национални архиви, за појединачне рестаурације, али је у овом случају била реч о апликацији за пројекат који подразумева учешће три кинотеке.
„Били смо у преговорима о другом филму с једном кинотеком из региона, која је одустала у последњи час. Три дана пред истек рока за апликацију сетио сам се изванредног ’Крадљивца бресака’, позвао директорку Бугарске филмотеке Антонију Ковачеву и њеног сарадника Спасова и за час смо се договорили. Трећег члана смо нашли у братској Црногорској кинотеци, где је директор тада био Горан Бјелановић. За два дана смо завршили апликацију и на крају у веома великој конкуренцији добили главну премију“, испричао је Ердељановић.
Нова копија премијерно је приказана у октобру 2025. године на фестивалу у Лиону, у новембру је била бугарска премијера, а после београдске ускоро следи премијера у Подгорици.
„Овај филм је значајан јер се бави деликатним бугарско-српским односима. Дешава се при крају Првог светског рата и говори о љубави заробљеног српског официра, кога игра наш знаменити глумац Раде Марковић, и супруге управника логора коју игра тада водећа бугарска глумица Невена Коканова. То је забрањена љубав у светлу рата, тешких тензија и анимозитета између два блиска словенска народа који говоре сличним језиком“, рекао је Ердељановић и затим подсетио на „тренутке жеље да живе у заједничкој држави“, а с друге стране на то да су „доста и ратовали кроз историју“.
Ердељановић је изразио уверење да је о свему томе размишљао велики бугарски писац Емилијан Станев када је 1936. године писао роман „Крдљивац бресака“.
Шездесете године 20. века донеле су отопљавање између Југославије и других социјалистичких земаља, после сусрета Тито-Хрушчов.
„То је био добар тренутак за дебитантски филм Радева, који је временом постао један од највећих бугарских редитеља. Била је то и прва бугарско-српска копродукција. Тако је настао један од најбољих бугарских филмова, и то филм са изузетном хуманистичком поруком о љубави која побеђује и рат и разарање“, рекао је Ердељановић, помињући и метафору о бресквама, о могућности налажења раја у једном воћњаку.
Истичући да је Раде Марковић у то време био наш најпопуларнији глумац, а снимао је и у Прагу, Ердељановић је казао да му је драго да је у публици и његов син, редитељ Горан Марковић, што је поздрављено великим аплаузом.
„Овај филм је добио све могуће бугарске награде – за најбољи филм, режију и друго. Раде Марковић и Невена Коканова добили су Златну ружу за своје улоге. Све то био је прави разлог за заједнички пројекат с Бугарском кинотеком, с којом иначе сарађујемо већ годинама. Урадили смо рестаурацију седам-осам њихових филмова, али сада су и они добили најмодернију опрему и запослили људе, па ћемо постати такмаци у борби за квалитет филмова“, приметио је уз осмех Ердељановић, додајући да ће сарадњу свакако наставити.
Што се тиче Црногорске кинотеке, „сарађујемо од њеног оснивања, а последњи пут је то било на рестаурацији филма ’Дан четрнаести’ великог редитеља Здравка Велимировића“, рекао је Ердељановић.
Росен Спасов је захвалио Југословенској кинотеци на гостопримству, додајући да је више пута долазио на Фестивал нитратног филма.
За „Крадљивца бресака“ је оценио да је то и данас „релевантан филм, не само као класик бугарске кинематографије, већ као снажан подсетник на апсурдност и узалудност рата“.
„У својој суштини овај филм је универзална љубавна прича, адаптација безвременог романа Емилијана Станева, камена темељца бугарске књижевне традиције. Смештен у суров и дехуманизујући контекст ратног времена, филм истражује како се саосећање и љубав могу појавити чак и у најневероватнијим и забрањеним околностима. Уместо да велича сукоб, он тихо открива како рат лишава људе смисла, претварајући саму људску везу у чин отпора“, оценио је Спасов.
Како је истакао, режирао га је је један од најзначајних бугарских филмских стваралаца, редитељ, писац и сниматељ чији опус укључује познате филмове као што су „Црни анђели“ (1970), „Осуђене душе“ (1975) и „Адаптација“ (1980). Добитник је бројних националних филмских награда.
„Радев је познат по дубоко хуманистичком приступу и способности да споји поетски реализам са емоционалном уздржаношћу, квалитетима који дефинишу филм ’Крадљивац бресака’. Глумачке изведбе у овом филму су незаборавне. Невена Коканова пружа једну од најделикатнијих и емоционално најизнијансиранијих портрета у бугарској кинематографији, док Раде Марковић уноси тихи интензитет и рањивост у своју улогу. Заједно, они стварају љубавну причу која превазилази језик, националност и време“, казао је Спасов.
Према његовим речима, селектовање овог филма за такмичарски програм фестивала у Венецији био је важан тренутак за бугарску кинематографију на светској сцени, а деценијама касније он наставља своје путовање пред новом публиком. Награђен је на фестивалу „Лимијер“ у Лиону за изврсност у рестаурацији, а због великог интересовања публике добио је, после две планиране, и додатну трећу пројекцију.
„Оно што га чини релевантним није само његова уметничка вредност, већ и његова порука. У свету који се и даље суочава са сукобима и поделама, подсећа нас да су љубав, емпатија и човечност крхки, али дубоко моћни“, закључио је Спасов.
Павле Симоновић је захвалио Југословенској кинотеци на лепом дочеку, а београдској публици што је дошла у великом броју. „Када видимо пуну салу, то је велика радост. Онда знамо да нисмо узалуд радили овакве пројекте“.
„У Црногорској кинотеци смо веома поносни што смо учествовали у овом пројекту, јер као млада установа још учимо од старијих и искуснијих колега. Оно што је будућност кинотечког деловања јесте дигитална рестаурација. Били смо почаствовани када смо добили позив да се укључимо. То је за нас пуно значило, да учимо какви су технички, али и морални и артистички аспекти у раду на једној дигиталној рестаурацији“, рекао је Симоновић.
Као други разлог за понос навео је уметнички моменат, јер је конкретни филм „јако модеран иако је више од 60 година стар“.
„Надам се да ће и публика делити мој утисак о финим моментима у филму, ефектној монтажи и режији, занимљивом раду с камером, глумачким бравурама“, изјавио је Симоновић.
