Сто први број „Кинотеке“ отварају два текста посвећена овогодишњој добитници Златног печата Тањи Бошковић – о њеном целокупном опусу и о филму „Кошава“ (1975) у којем је остварила прву главну улогу на филму, а који је управо дигитално рестаурисан у пројекту А1 Кинотека. Поводом јубилеја две Златне палме у Кану за филмове Емира Кустурице часопис доноси аналитичке приказе „Оца на службеном путу“ (1985) и „Подземља“ (1995).
Ту су и есеји о великанима светског филма Теу Ангелопулосу и Акири Куросави, као и о серијалу „Декалог“ Кшиштофа Кјешловског, затим текстови о 27. Фестивалу нитратног филма, о југословенско -мозамбичкој продукције „Време леопарда“ (1985) Здравка Велимировића, о недавно преминулом композитору филмске музике Алфију Кабиљу, прикази књиге „Ајмо у биоскоп“ Петра Јончића и монографије о Милутину Петровићу „Милутин у књизи“ Александра Јанковића, као и фељтон на основу мемоарске прозе Вернера Херцога.
О добитници награде Златни печат Југословенске кинотеке Тањи Бошковић, незаборавној Лили из „Балкан експреса“, Маријана Терзин Стојчић пише: „Она је посебна, она је своја. Да је била потпуно и само наша, можда би сагорела. Отрајала је као звезда која, као и све праве звезде, дуго сија са узвишеног места. Ако је неко лепо старио, сублимирајући личну мудрост и зрелост свог позива у свакој бори, раскошности карактера или јавно изговореној речи, онда је то Тања Бошковић“. У интересантном тексту ауторка представља каријеру и личност Тање Бошковић, наводећи и упечатљиве изјаве саме глумице. На пример: „Никада нисам припадала ниједном клану. Увек сам била својеглава и имала језичину да кажем све што ми падне на памет. У много случајева нисам била у праву, али то сам ја“.
Прву главну улогу на филму Тања Бошковић је одиграла у „Кошави“ (1975) Драгослава Лазића. Тај филм је 39. дигитално рестаурисано дело у пројекту А1 Кинотека. У тексту о „Кошави“ Јован Марковић пише да је поставка приче карактеристична за наш филм 60-их и 70-их година, који је своје утицаје имао у стварносној прози, у италијанском неореализму и струјањима европског филма произашлим из њега, што се често назива црним таласом. Марковић оцењује да редитељ Лазић постиже интензитет филмског приповедања искључиво визуелним средствима, да је реч о модерном филмском језику, чему доприноси динамична монтажа, као и симболична употреба боја и свеприсутног ветра као лајтмотива филма, а да квалитет „Кошаве“ треба тражити и у критичкој слици друштва.
Поводом 90 година од рођења великана грчког и светског филма Теа Ангелопулоса (1935-2012) часопис доноси есеј „Мајстор дугог кадра“ Ане Марије Роси, која истиче да је „овај редитељ често истраживао велике теме, преплићући грчку историју и митологију с личним причама“ и „оставио поетичне филмове пуне алегорије, обележене снажном мешавином друштвених коментара и дубоко обојене модерном политичком историјом Грчке“. Режирао је 20 филмова, писао сценарио за 16, продуцирао 12 и играо у девет филмова. „Био је један од последњих правих мајстора умируће традиције европског модернизма 20. века“, оцењује ауторка, додајући да је освојио 63 међународне награде, међу којима Златну палму у Кану 1998. за филм „Вечност и један дан“.
Најновије, 27. издање Фестивала нитратног филма, које је у току у Југословенској кинотеци од 6. до 17. јуна, представља уметнички директор и селектор Александар Саша Ердељановић: „Ове године у традиционалним терминима, током дванаест фестивалских дана, публика ће у сали „Макавејев” имати прилику да види близу 50 филмова из 23 земље Европе, Азије, Северне Америке и Јужне Америке. На Фестивалу ће бити заступљени филмови свих жанрова из немог и звучног периода светске кинематографије, а биће приказано и више остварења која су се деценијама водила као изгубљена, али и многа ретка дела спасена од нестајања путем дигиталне рестаурације“.
У програму Кинотеке овог месеца се обележавају јубилеји две Златне палме у Кану за филмове Емира Кустурице, награђене пре 40 и пре 30 година – „Отац на службеном путу“ (1985) и „Подземље“ (1995).
У есеју „Таоци приче“ Јован Марковић сагледава „Подземље“ из угла теорије постмодерне, позивајући се на монографију Горана Гоцића о Кустурици „Култ маргине“, као и на руског теоретичара културе Михаила Епштејна. „Обиље интертекстуалних веза и (ауто)цитата, специфичан однос према историји, саморефлексивност, еклектицизам мотива, као и својеврсна ’носталгија’ на којој ’Подземље’ почива“ повезују га с поетиком постмодерне, наводи аутор, додајући да је настао у тренутку распада Југославије и тематизацијом њене историје покушао да понуди одговор на тај трауматичан догађај, „па зато можемо рећи да се постмодерност овог филма не огледа само у његовим стилско-формалним одликама већ и да произлази из самог историјског тренутка у коме настаје“.
У рубрици Критика из прошлости објављена је анализа филма „Отац на службеном путу“ из пера Ранка Мунитића, под насловом „Мали човјек над великим свијетом“. Један од најугледнијих филмских критичара и теоретичара на овим просторима писао је да је то „дубоко југославенски филм“ и по окупљеној екипи и по изражавању „читавог непоновљивог сплета наших врлина и мана“. Хвалећи низ редитељских решења, истакао је да овај филм превазилази њихов збир. Његова је „структура обликована (наоко) крајње лежерно, отворено, готово импровизирано у преплитању мотива, кадрова и секвенци“, али смисао те структуре „не лежи у истицању вањске перфекције, већ у сталном и веома јаком магнетизму којим везује гледаочев дух“.
Поводом јубилеја – 40 година филма „Време леопарда“ (1985) Здравка Велимировића, о тој југословенско-мозамбичкој копродукцији на тему антиколонијалне борбе пише Димитрије Војнов. Уз оцену да је фим прилично солидан, нарочито ако се има у виду да је сниман с натуршчицима, на аутентичним локацијама, у кинематографији која је била у повоју, додаје да је идеја била да Велимировић извезе свој know how из народноослободилачког филма. Војнов сматра да је прича с огромном количином садржаја – и у приповедачком и у идеолошком смислу – вођена с доста такта, а да су сцене борбе реализоване вешто и сигурно.
У рубрици Са полица библиотеке објављен је приказ монографије „Милутин у књизи“ аутора др Александра С. Јанковића (издање Филмског центра Србије, 2024), која на студиозан и интересантан начин представља широј јавности разноврсни опус редитеља, сценаристе и музичара Милутина Петровића. У теоријском делу Јанковић даје критичке приказе његових радова, а други део књиге садржи разговоре с Петровићем о идејама и процесу настанка тих филмова, емисија, спотова, условима и атмосфери у којима су рађени. У тексту Зорице Димитријевић оцењује се да ови разговори, захваљујући Петровићевом маниру „без длаке на језику“, живо осликавају домаћу културну и друштвену сцену од 80-их година наовамо.
Препоруку за читање заслужује и књига „Ајмо у биоскоп“ Петра Јончића (Блум издаваштво, 2025), о којој пише Емилија Тасић. Новинар и филмски критичар Јончић у кратким филмским есејима, с наративним елементима мемоарског и културолошког карактера, евоцира ликове, догађаје и анегдоте из доба када је био млади филмофил, постављајући биоскоп у улогу главног јунака. Ауторка рецензије истиче да запажањима, често духовитим, о темама везаним за културу одласка у биоскоп 70-их и 80-их код нас, Јончић осликава тај zeitgeist враћа носталгичне филмофиле у прошлост, а младе читаоце „уводи у митско доба – у свет у коме је постојао жанровски биоскоп“.
„Поетско лице баналности у серији ’Декалог’ Кшиштофа Кјешловског“ наслов је текста Николе Јовића у рубрици Рефлексије, поводом недавног приказивања у Кинотеци те серије инспирисане моралним дилемама које су у сржи Десет Божјих заповести. Површно гледано, „Декалог“ делује као продужетак „филма моралне стрепње”, међутим, „том серијом Кјешловски не само што је до врхунца довео лични принцип, који бисмо могли назвати дистанцираним активизмом, већ је и нашао пут да ту дистанцираност филмски артикулише на сасвим нов начин“, пише Јовић и додаје да заповести у филму нису интерпретиране као закони или норме „исправног” живљења, већ их Кјешловски и његов косценариста Кшиштоф Пјесјевич препознају као опште принципе изведене из свакодневних дилема.
Поводом ретроспективе филмова Акире Куросаве, која је на програму Кинотеке у јуну, часопис доноси одломак из докторске дисертације професора и редитеља Николе Стојановића о великану јапанског и светског филма „Режија: Акира Куросава“ (Филмски центар Србије, 2006). Одломак под насловом „Модерни класик, наш савременик“ почиње цитатом из Куросавине књиге „Нешто као аутобиографија“: „Ја нисам изузетна личност. Нисам ни изузетно јак, ни изузетно даровит. Ја једноставно не волим да показујем своју слабост и мрзим да губим, па сам, самим тим, и човек који се упиње из све снаге. Толико о мени“. Стојановић анализира његов опус кроз поглавља Принцип индивидуализма, Национално и универзално, Антропоцентризам и космополитизам, Синкретички приступ, Принцип ауторства и Морално устројство универзума.
У рубрици Трагови на филму Жељко Лукетић пише о животу и раду недавно преминулог хрватског и југословенског композитора Алфија Кабиља (1935-2025), коме је „филм, уз мјузикле и осталу сценску музику, био једна од највећих преокупација“. Према речима Лукетића, „склоност опробавању у жанровима као што су диско, денсфлор џез, али и експериментална електроника, нашли су плодно тло у Алфијевој љубави према филму, где за редитеље попут Лордана Зафрановића, Ватрослава Мимице и Ванче Кљаковића успева да споји и ново и старо, познато и непознато“, а филмска музика омогућила му је одлазак у иностранство и рад с великим оркестрима, са звездама попут Шерон Стоун, па чак и посету Холивуду.
„Кинотека“ наставља фељтон са одломцима из књиге мемоарске прозе великог немачког редитеља Вернера Херцога „Свако за себе, а Бог против свих“ (Red Box, 2024). У овом броју изашао је трећи део, под насловом „Истина океана“.
