Из стотог броја часописа Кинотека преносимо други део фељтона посвећеног култном немачком и европском редитељу, Вернеру Херцогу. Фељтон се састоји од одломака из његове интригантне књиге мемоарске прозе, Свако за себе, а Бог против свих (Red Box, 2024), кроз коју можемо завирити у интимни свет аутора и упознати се са његовим унутрашњим конфликтима, као и промишљањима о универзалним питањима људског постојања. Вернер Херцог спада у оне ствараоце чији су живот и уметност неодвојиво испреплетани, који кроз своја дела непрестано испитују дубину сопственог бића, али и људске егзистенције уопште.
За ветрењаче на Криту сам сазнао дословно на препад. Било је то приликом неког од мојих раних подухвата, мада се више не сећам тачно када. Свакако сам раније већ био на Криту, пред крај школовања са пријатељима из савеза светаца, али тада смо боравили у централном и западном делу острва, у Ретимну и Хањи, као и јужно у Сфакији. Још једном сам после ишао, кад сам одлучио да пратим траг деде Рудолфа, одмах након матурског испита, чини ми се. У Минхену сам имао пријатеље Грке с Крита, с којима сам био почео да разговарам на грчком. Тог лета сам се по завршетку школе прикључио конвоју камиона половњака, купљених у Минхену, од којих је сваки био натоварен са по једним или два путничка аутомобила. Циљ је био да се довезу до Атине, одакле би трајектом ишли за Крит, где би се потом продавали. Уложио сам био нешто мало новца, знајући да ћу зарадити довољно да могу да се пребацим у Африку. Још се сећам како сам возио ауто-путем из Минхена у правцу Салцбурга, као последњи у колони, а испред мене је био један стари критски сељак, који никад пре није возио по тако правом путу. Стално је вијугао, као да се креће по уским серпентинама родног острва.
Кад смо коначно стигли на Крит, понудио се да ме угости код себе у селу Ано Арханес. Сместили су ме у свечану собу, где практично никад нико није боравио, осим о посебним приликама, као што су свадбе и бдења. Спавао сам на поду. Приметио сам да се по том дрвеном поду нешто ускомешало кад су одшкринули прозорске капке, као да пени шампањац. На светлу се после видело да су то биле буве, безброј бува, али трпео сам ћутке, да не доведем домаћина у непријатност. Ано Арханес лежи у подножју највише планине на острву, планине Псилоритис, античке Иде, где је било седиште врховног бога Зевса, а на чијим сам обронцима са групом младића ишао у лов на дивокозе и јаребице. Недавно сам нашао једну своју стару фотографију, где држим сачмару у руци. О појасу ми виси јаребица, а главу сам нечим умотао да се заштитим од сунца. Стојим окренут из профила, ваљда да би се јаребица боље видела. Био сам се развио у снажног младића, мада сам недуго потом у Африци, где сам се разболео, смршао до непрепознатљивости. Постоји још једна моја фотографија с Крита, како јашем на магарцу, ког сам био изнајмио на неколико недеља. Назвао сам га Гастон, али нема шансе да се сетим зашто, иако знам да ми је то тада било јако битно. Пешке сам обишао готово цело дугуљасто острво, али не уз обалу, већ кроз планине у унутрашњости. Ишао сам за магарцем, који је носио воду и нешто намирница. Био сам сасвим сам, свестан чињенице да сам одрастао и постао свој човек. Када би Гастон застао, застао бих и ја, а кад би, предахнувши, опет одлучио да крене, кретао сам и ја. Када сам стигао на сâм исток острва, нађох се пред једним гребеном, одакле се стена даље оштро спуштала. Нисам био спреман на оно што сам угледао: испред мене се ниоткуда појавила пространа долина, са хиљадама и хиљадама ветрењача у покрету, једара покривених платном, као да се ту наједном створила нека огромна ливада, дупке пуна цветова што се махнито врте, као поље белих рада у лудачком заносу. Ниједног села на видику, ниједне куће, само ветрењаче. Као громом погођен, морао сам прво да приседнем. Па, то не може бити, није могуће. Ухватио ме је страх да сам полудео, јер призор просто није хтео да се распрши као фатаморгана. Сећам се да сам помислио – рано је. Кад дођем у дедине године, тад се може лако десити да полудим. Али ово је прерано. Некако сам се прибрао, кад наједном из долине зачух пуцкетање и пригушену шкрипу. Је ли ово све ипак било стварно? На крају сам сишао доле и изблиза се уверио да су то праве ветрењаче, које су извлачиле подземне воде ради наводњавања равнице. Тај крај су звали још и „долина десет хиљада ветрењача”. Пре годину дана ми је писао начелник оближњег села Ласити, питајући ме да ли бих подржао њихове напоре да обнове ветрењаче у изворном облику. Јер, ветрењаче су у одређеном тренутку биле уклоњене и замењене електромоторима, који су уместо њих пумпали воду.
Свега три године касније написао сам сценарио за Знаке живота. Протагониста, немачки војник из Другог светског рата са рањеном главом, бива послат са двојицом другова да чува стражу на једном утврђењу, где они из досаде праве ватромет од барута граната. Приликом извиђања планина на острву, њихова патрола доспева баш на оно место одакле сам први пут видео ветрењаче. Од тог призора војник губи разум и креће да пуца свуд око себе. Са тврђаве испаљује ватромет пут луке и града, објављује рат свима редом без изузетка, па и самом сунцу. На крају бива савладан од стране својих сабораца. Инспирацију за ову причу нашао сам у новели Ахима фон Арнима Полудели инвалид у утврђењу Ратоно, али се код мене радња одвија другачије. Сећам се да новела почиње тако што стари мајор, који је остао без ноге, приповеда крај камина. Што више прича, то више пада у ватру, не примећујући да му је на дрвену ногу прешао пламен из камина.
Постоји читав низ мотива који се понављају у мојим филмовима, а који су готово увек засновани на непосредним личним искуствима. Филмови по правилу нису терен за мисаоне апстракције. Рецимо, доста људи је различито тумачило шта представља ауто без возача, који се бесмислено врти укруг, из мог филма И патуљци пуцају на високо (1970). Много је таквих кружних мотива и у другим мојим филмовима, а сви потичу из времена када сам имао седамнаест или осамнаест година. Радио сам као варилац у ноћној смени, што није било лоше плаћено, јер је плата за ноћну смену била увећана, а дању сам морао да будем у школи, где сам од умора једва држао очи отворене. Примали смо и додатак за рад у опасним условима, јер смо стално били изложени ужареним честицама метала, које су летеле на све стране. Носио сам кожну кецељу ради заштите, али би ми у касне сате попустила пажња, а метално труње, усијано и до преко хиљаду степени, падало би са кецеље и понекад завршило у мојим ципелама. Скочио бих као опарен и брже-боље скидао ципелу, али би се до тада већ појавиле опекотине. У то време увек сам имао пликове са унутрашње стране стопала.
Варилачки посао сам напуштао у време минхенског Октоберфеста, када сам ишао да радим на паркингу. Ту је могло баш добро да се заради. За шеснаест дана трајања, на фестивал би се сјатиле стотине хиљада посетилаца, а те године кад сам радио, 1959. или 1960, пољана још увек није била цела претрпана ролеркостерима, рингишпилима, стрелиштима и шаторима, већ је остајала једна мања травната површина за паркирање аутомобила. Посао на паркингу је био исплатив зато што је неколико мојих другова разрадило систем како да карте продамо двапут. Добијали смо блокове од по стотину карата, које смо морали да правдамо, али нашли смо фору како да их поново спојимо. Јер, један део карте би се откинуо и ставио испод брисача, а други би се давао власнику аута. Ми бисмо онда заговарали возаче и кришом им узимали њихов део, па бисмо то увече пеглали и поново спајали са оним првим делом карте. Тако смо могли опет да их продајемо, а звали смо их „дупликати”, мада је било и „трипликата”. Од десет сати се у шаторима више није точило пиво, а до поноћи би се фестивалски простор обично сасвим испразнио. У та два сата радници су на паркингу свако вече имали пуне руке посла. Тада се на вожњу у пијаном стању још увек гледало као на ситан преступ, појасеви нису ни постојали, а ни семафори нису били честа појава. Од десет сам морао да се носим искључиво са пијаним људима, стотинама њих, понекад у крцатим аутомобилима, у којима су сви били мртви пијани. Уз то, по правилу су били ратоборни, бучни и нимало безопасни. Више пута су ме колима једноставно одгурали у страну ако бих покушао да их зауставим и убедим да узму такси. Превелика је то била одговорност за мене, и даље гимназијалца. Полиције није било ни на видику, имали су довољно посла са тучама и онесвешћенима од пића. Гледао сам возаче који су били толико пијани да је сваки метар представљао опасност и по њихов живот и по живот других, тражио да ми предају кључеве, али најчешће узалуд. Тада сам морао некако да их наговорим да спусте прозор, па бих брзо пружио руку и отео им кључеве. Неки су покушавали да ме ударе док сам се нагињао кроз прозор. Један ме је угризао за руку. Други ми је ишчупао прамен косе. Извлачили смо паклене возаче из возила и спуштали их једног до другог на траву. Обично би тада заспали. Касно после поноћи реда ради појавили би се и полицајци, којима бих онда предао кључеве од кола. Пијане су спроводили у собе за трежњење. Често бих се досађивао док не дође полиција, па сам користио то време да провозам неке од аутомобила. Мислим да још нисам имао возачку дозволу, због чега сам увек возио само по фестивалској пољани укруг, не усуђујући се да изађем на улицу. Једне ноћи запазио сам гумени кабл са куком на крају у аутомобилу који сам возио. Окренуо сам волан што сам више могао, фиксирао га тим каблом и пустио да ме ауто само вози укруг. Онда сам се досетио да ставим камен на папучицу за гас. Изашао сам напоље и са стране посматрао празни ауто како вози укруг, без заустављања. Од тада сам то сваке ноћи понављао, понекад и са два аута. Та слика ми се дубоко урезала у сећање.
Из таквих тешко објашњивих дубина изнова су искрсавали елементи мојих прича. Моја мајка је то у неком интервјуу описала на следећи начин: „Вернер у школи никад ништа није учио. Никад није читао књиге за лектиру; ни за шта се није спремао. Чинило се да никад не зна оно што би требало да зна. Али Вернер је заправо увек знао све. Имао је невероватна чула. Могао је да чује и најмањи звук, па да га се после десет година сећа до у детаље. Причао би онда о њему и служио се њиме за неке своје потребе. Али није у стању ништа да објасни. Он зна, види, разуме, али ништа не уме да објасни. Такав је по природи. Упија све. А кад се нешто у њему опет јави, то онда буде у измењеном облику.” Помало је незгодно цитирати рођену мајку, а не могу рећи ни да сам са свим сагласан. Верујем да сам у међувремену научио понешто и да објасним. Али се грозим превелике интроспекције, загледаности у сопствени пупак.
Радије бих умро него отишао код неког психоаналитичара, јер сматрам да ту нешто у основи није како треба. Ако поставимо јако осветљење у сваки угао куће, онда се у тој кући не може живети. Исто је и са душом, ако јој осветлимо и најмрачније кутке, ту човеку више нема живота. Убеђен сам да је психоанализа – заједно са многим другим пошастима тог времена – разлог због којег је 20. век био толико ужасан. Држим да је 20. век у целини био грешка.
