Нови број часописа „Кинотека“ доноси три текста о једном од најзначајнијих српских редитеља жанровског филма Живораду Жики Митровићу, као и есеје о славним америчким редитељима Дејвиду Линчу и Роберту Алтмана и глумцу Полу Њумену.
Ту су и прикази књига „Метод“ Ајзака Батлера (о стилу глуме) и другог допуњеног издања судије Властимира Судара о стваралаштву Александра Саше Петровића. Рубрика Шок коридор објављује текст о поджанру хорора сталкер филму, а рубрика Трагови на филму о британско-аргентинској глумици Оливији Хаси.
Први есеј у овом броју бави се филмом Жике Митровића „Убиство на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда“ (1969), који је дигитално рестаурисан у пројекту А1 Кинотека. Премијером нове копије почиње ретроспектива поводом 20. годишњице смрти редитеља о којем Ана Филиповић пише да је био најзначајнији српски редитељ жанровског филма. Подсећајући да се претежно бавио ратним темама, она указује да је његов значајан допринос нашем криминалистичком филму донекле остао у сенци. Ауторка оцењује да се филм „Убиство на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда“ амбивалентно позиционира према тадашњој савремености, јер се самим избором жанра супротставља премиси да је криминал искорењен из југословенског друштва, али обликовањем морално проблематичне жртве, убиство профилише као „злочин против устаљеног поретка”.
У тексту „’Марш на Дрину’ Жике Митровића: одакле долази глас српских ратника?“ историчарка Оливера Драгишић оцењује да је чувени редитељ „успео да сними дубоко српски филм који то није био само по теми коју је обрађивао већ и по укупном ангажману свих оних који су у његовом снимању учествовали“, додајући да тај филм „на рубовима свог круга има социјалистички и југословенски контекст, док из његовог центра проговара глас српског војника“. Ауторка пише о процесу настанка овог остварења на тему Церске битке у Првом светском рату, према сценарију Митровића и Арсена Диклића, о тадашњем друштвено-политичком контексту и како је тај „политички осетљив“ филм постигао велики успех код публике, а наводи и изјаве Митровића и глумца Љубе Тадића (који је играо мајора Курсулу).
У оквиру темата посвећеног овом редитељу пренет је и део из књиге „Партизански вестерн Жике Митровића“, у којој Недељко Ковачић аргументује да су неки од његових филмова заправо вестерни. Аутор истиче да је Митровић каријеру започео као стрип цртач и сценариста пре Другог светског рата, као редитељ дебитовао филмом „Ешалон доктора М“ (1955) и затим наставио да наше приче и теме снима у форми најпознатијег америчког жанра, наводећи посебно велики хит „Капетан Леши“ (1960). Приказ ове монографије објављен је у летњем двоброју часописа „Кинотека“ прошле године.
Поводом стогодишњице рођења великана светске кинематографије Роберта Алтмана, Софија Стојановић у есеју „Алтманова Америка“ пише да је чувени редитељ и сценариста био „старији брат међу ствараоцима новог Холивуда, неконформиста, левичар и иноватор који је видео, а онда и снимио Америку с друге стране“. Ауторка цитира глумца Кита Карадина да је Алтман „својим филмовима показивао Американцима ко су заиста“ и редитеља Квентина Тарантина да је правио „америчке верзије европских филмова”. Анализирајући Алтманов опус, истиче његов „диверзантски приступ“, коментарисање америчке садашњости помоћу њене прошлости и мита, као и рад с глумцима у којем је инсистирао на импровизацији, подстицао глумце да проналазе везе између лика који тумаче и сопственог карактера.
Ворен Бити, Вилмош Жигмонд и Роберт Алтман на снимању филма Коцкар и блудница (McCabe and Mrs. Miller, 1971)
О Алтмановом филму „Коцкар и блудница“ (1971) пише Јован Марковић, оцењујући да спада међу филмове „који вас већ после неколико кадрова купе и оставе утисак да гледате нешто изузетно“, да је то „бисер вестерн жанра, вредан по томе што је обликован у складу с дубоко укорењеном традицијом вестерна, док га истовремено и превазилази, ширећи се преко задатих оквира и дотичући се нечег универзалнијег“, као и да је „од нивоа делова до нивоа целине, доследно обликован у складу с ауторском визијом о вестерну као жанру којим се може дотаћи дубина трагике људског искуства“, док „ефектно преплиће индивидуално и колективно, психолошко и друштвено, улазећи у дијалог не само с читавим једним жанром већ и с митом на коме је изграђена нација, а све то кроз изванредан визуелни стил који плени сам по себи“.
Рубрика Ин меморим посвећена је Дејвиду Линчу, који је преминуо прошлог месеца, а био је један од најзначајнијих светских редитеља неконвенционалног израза и оставио немерљив траг у филмском истраживању подсвесног, сноликог и апсурдног. Линчови филмови, како пише Драган Димчић, код шире публике „често бивају повезани с нечим херметичним и експерименталним“, али су заправо сви његови дугометражни филмови наративне структуре, а „њихова необичност лежи у световима које Линч гради… Линчови филмови су енигме… Имају велику дозу непредвидљивости, али он гледаоца доводи у стање у којем му више није битно што не зна тачно шта гледа, већ ужива у игри која му је понуђена“. Овај текст је преузет из Димчићеве књиге „Између светова“ (2018).
Текстом „Холивудски господин савршени“ Ане Марије Роси часопис обележава стогодишњицу рођења славног глумца Пола Њумена, који је био „леп, мужеван, са идеалним пропорцијама римске статуе испод које се наметала велика дубина. Тако је могао да игра тврдог момка, емоционално рањивог или човека инстант харизме, на коме су увек биле најпрепознатљивије његове очи невиђено плаве боје, као да су осветљене изнутра“. С друге стране, „највише је волео своје филмове у којима је најмање личио на себе. Имао је жељу да буде обичан, да не прихвати статус суперзвезде“. У исцрпном тексту о животу и раду Оскаровца, верног супруга, филантропа, возача ауто-трка, демократе, наводе се детаљи из његових постхумно објављених мемоара „Необичан живот обичног човека”.
Под насловом „Како су Брандо и Де Ниро реформисали глуму“ Радмила Станковић даје занимљив приказ књиге „Метод“ Ајзака Батлера (издавач „Клио“), о револуцији у глуми коју је у Русији започео Константин Станиславски, а у Америци је наставили Ли Стразберг, Стела Адлер и други. Батлер детаљно набраја и објашњава њихове ставове и захтеве од глумаца, описује како је изгледала свака од њихових школа. Метод је био збирни термин за све те америчке адаптације система Станиславског и довео је до нове врсте натурализма чија је тачка ослонца била истинитост игре, пише ауторка и истиче да ова књига доноси забавне и мање познате детаље из каријера славних питомаца метода међу којима су Џејмс Дин, Ал Паћино, Дастин Хофман, Марлон Брандо, Роберт де Ниро…
У рубрици Са полица библиотеке приказано је друго, допуњено издање књиге „Портрет умјетника као политичког дисидента – живот и дјело Александра Петровића“ аутора Властимира Судара. Садржај првог издања (Филмски центар Србије, 2017) није мењан, али је додато поглавље „Послије књиге“, са избором интервјуа које је Судар давао након изласка ове студије. Ту је и његов текст „Александар Саша Петровић – Балканска синтеза“ из каталога Солунског фестивала 2022. године, поводом ретроспективе Петровићевих филмова, као и поговор за друго издање.
У сталној рубрици Шок коридор Ненад Беквалац анализира поджанр хорора – сталкер филм: „Крајем седамдесетих појавиће се нешто што ће Вера Дика назвати сталкер филм (онај који прилази неопажено). Специфичан филмски поджанр, који је дошао с „Ноћи вештица“ (1978) Џона Карпентера а завршио се 1981, и данас постоји, али је у наведеном периоду доживео свој врхунац“. Оно што га ставља у групу са нешто старијим splatter и slasher филмовима, пише Беквалац, јесу типови ликова који се понављају, кинематографске технике, заплети, збир тема и вредности као серије двојних супротности, а заједничко за сва три поджанра је до тада невиђени ниво у приказивању експлицитног насиља, присуство психотичног убице и вишеструки број његових жртава.
Рубрика „Трагови на филму“ доноси текст о британско-аргентинској глумици Оливији Хаси, која је преминула крајем 2024. године у Лос Анђелесу. Бојан Ковачевић пише да је њена смрт „у медијима недовољно испраћена“ и подсећа да је Оливија Хаси била „можда најпознатија Јулија од свих које су се до тада али и у каснијим годинама нашле на филмском платну, у једном од најекранизованијих Шекспирових дела „Ромео и Јулија“, у верзији Франка Зефирелија из 1968. године“.
