Мој избор: Инес Васиљевић

У новембарском програму „Мој избор” филмове препоручује продуценткиња Инес Васиљевић, Сплићанка која ради у Италији, али и на нашим просторима. На њеној листи су филмови који су јој били важни као дела која мењају поглед на свет, а њихов квалитет налази у једноставном и искреном односу између аутора и публике. У интервјуу за Кинотеку говорила је и о Торину и Риму, где је студирала, о својој продуцентској кући „Nightswim”, као и о раду на филмовима Асиметрија Маше Нешковић и Зора Далибора Матанића.

 Направили сте неуобичајен избор. Шта је био ваш главни критеријум?

– Сваки од филмова које сам изабрала имао је важну улогу у моменту кад сам га гледала. То су они филмови с којима одрастамо, који мењају наш поглед на свет и претачу у слике и речи ону пометњу у нама коју сами не успевамо да изразимо. У такве филмове остајете заљубљени цео живот, јер вас подсећају на то какви сте били и колики сте и какав пут у међувремену прешли.

Када се погледа распон на овој листи од, на пример, драме Мржња до мјузикла Бриљантин, делује да немате омиљени жанр или тему. Шта је, према вашем мишљењу, најбитније да би филм био квалитетан?

– Немам омиљени жанр, волим филм, без обзира на то да ли је реч о романси, драми или документарном филму. Филм је један од највећих изума након штампе – ниједан други облик репрезентације нема тако непосредну снагу дочаравања уметничких светова. Сензације које нам одређени филмови пружају не могу се побудити ниједним другим уметничким изразом. Квалитетан филм за мене је управо онај који успоставља тај једноставан и искрен однос између аутора и публике. Без вишкова, без непотребних украса. Постићи ту врсту непосредности највећа је мајсторија.

Филмови италијанских редитеља Петрија и Понтекорва мање су познати овдашњој публици него дела Хичкока, Годара, Џармуша. Како бисте их препоручили посетиоцима Кинотеке?

– Мислим да је то и био један од разлога због којих сам их изабрала. Свакако, кад се каже „италијанска кинематографија”, прва асоцијација су Фелини, Пазолини, Антониони, али не и Елио Петри, који је аутор снажне друштвене критике, међутим не оне дневнополитичке, већ оне која је увек актуелна, оне која хвата есенцију односа човека-грађанина и власти-моћи. Премда не толико познат код нас, његов филм Истрага над грађанином изван сваке сумње награђен је Гран пријем жирија на 23. фестивалу у Кану и Оскаром за најбољи страни филм 1971. Био је и кандидат за Оскара следеће године, за најбољи сценарио (Уга Пира). Не знам да ли је иједан други италијански филм имао такав успех. У њему игра један од највећих италијанских глумаца Ђан Марија Волонте. Композитор Енио Мориконе, кога не треба посебно представљати, за тај филм компоновао је врло занимљиву музику која је касније надахнула много великих аутора.

– Ђиљо Понтекорво управо је израз оне једноставности о којој сам малопре говорила. Његов стил сведен је на срж, на суштину, све је подређено том циљу: монтажа није наративног типа, музика доприноси ритму филма. Битка за Алжир је тако строге експресије да повремено плеше по рубу документарца. Филм је 1966. године награђен Златним лавом у Венецији, а у њему су, осим Жана Мартена, сви глумци били натуршчици.

Колико су студије у Торину и Риму утицале на формирање вашег филмског укуса?

– Сигурно да јесу не само због факултета и могућности које су нам пружене већ и због Филмског фестивала у Торину, који је међу најзанимљивијим у Италији, снажног ауторског печата. Торино је, иако се и то мање зна на нашим просторима, град филма, има фасцинантан Музеј филма, смештен у грађевини која је симбол тог града – чувеној Mole Antonelliana. Све то младом заљубљенику у филм пружа мноштво подстицаја који се претварају у филмске замисли и остварења.

– У Риму сам похађала Centro Sperimentale di Cinematografia, школу из које су изашли великани попут Микеланђела Антонионија, Ђузепа де Сантиса, Дина де Лаурентиса, Габријела Гарсије Маркеса, Марка Белокоја, Виторија Новареса… Школа је снажно усмерена на практична знања у вези с филмом. Траје три године и након сваке године студенти су дужни да сниме филм. Ту сам остварила прве професионалне сарадње и пријатељства од којих нека трају и дан-данас. Уз школу постоји и Национална кинотека, у којој се чувају нека од ремек-дела филмске уметности. Велика ми је част што сам се пре осам година у Centro Sperimentale вратила као предавач. Рим вас заиста научи шта је „dolce vita”, како у филмском смислу тако и у смислу филозофије живота.

Како из угла своје професије оцењујете разлике између времена филмске траке и дигиталног доба? У којој је мери нова технологија променила начин продукције филмова?

– Дигитализација је демократизација филмског стваралаштва. Филмска трака представљала је једну врсту елитизма, „одабраних” који могу да се баве том професијом. Има то својих добрих и својих лоших страна. Данас се треба снаћи у океану хиперпродукције, али и сиромашни геније с глобалне и локалне периферије има више могућности да дође до свих нас. Није ли то предивно?

Били сте продуцент Зоре Далибора Матанића и копродуцент Асиметрије Маше Нешковић. Оба филма приказана су на Фесту. Каква су вам искуства донели ти пројекти?

– Дивна искуства, то су два филма за која сам посебно везана. Помогли су ми да се поново повежем са земљом свог порекла… Пробудили су у мени жељу да радим с младим талентима с наших простора, да допринесем, колико је год то могуће, филмској сарадњи између Италије и република некадашње Југославије. Тренутно радим на новим филмовима Вука Ршумовића, Маје Милош и Ивана Салатића, те на првом филму Горана Станковића. Врло сам срећна због свих тих нових изазова.

Шта је у фокусу ваше продуцентске куће „Nightswim”. Да ли је пандемија коронавируса променила ваше планове?

– „Nightswim” сам основала са својим великим пријатељем и колегом, познатим италијанским сценаристом Стефаном Сардом. Делимо исте, врло јасне идеје када су филмови и серије у питању, али те идеје нисмо проналазили у савременој италијанској продукцији. Одлучили смо да оснујемо своју продуцентску кућу како бисмо вредновали младе таленте и иновативне филмске језике. Посебан нагласак стављамо на оригиналну нарацију коју одликује снажна визуелна особеност. Не постављамо никаква ограничења када је формат у питању. Име куће евоцира управо такво искуство – урањање у интригантност ноћи и безграничност мора.

– Пандемија је, наравно, свима променила планове, како приватне тако и пословне. У Италији смо били у врло тешкој ситуацији, па су и мере биле врло ригорозне. Неколико месеци снимања уопште није ни било, стога смо се свим снагама посветили развоју пројеката. Потражња за садржајима никада није била већа, што је и разумљиво – сви су за време пандемије седели код куће и гледали филмове и серије на дигиталним платформама. Кризе су, како и само порекло те речи каже, тренуци у којима треба донети одлуке, раздвојити важно од успутног. У кући „Nightswim” одлуке смо донели пре пандемије, тако да у новонасталој ситуацији видимо прилику да их преточимо у узбудљива филмска искуства.