Један од најзначајнијих стваралаца српске, европске и светске кинематографије, редитељ и сценариста Душан Макавејев преминуо је 24. јануара у Београду у 87. години.
Прослављени аутор, један од најистакнутијих представника црног таласа, остварио је изузетан опус. Међу тридесетак његових документарних и играних филмова су „Парада“ (1962), „Човек није тица“ (1965), „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“ (1967), „Невиност без заштите“ (1968), „WR: Мистерије организма“ (1971), „Недостаје ми Соња Хени“ (1972), „Sweet Movie“ (1973), „Montenegro“ (1981), „Кока-кола Кид“ (1985) „Манифесто“ (1988), „Горила се купа у подне“ (1993).
Југословенска кинотека доделила је Макавејеву своје највише признање – Златни печат 2012. године. Ових дана, на предлог директора Кинотеке Југослава Пантелића, Управни одбор те установе културе, чији је председник продуценткиња Јелена Митровић, одлучио је да свечана сала новог здања Кинотеке понесе име „Макавејев“.
У образложењу одлуке истиче се да је Макавејев током свог стваралаштва, поред осталог, на најбољи начин афирмисао коришћење архивске филмске грађе и на тај начин промовисао пионирске напоре филмских стваралаца у нашој средини.
Душану Макавејеву додељена је и награда Феста за изузетан допринос филмској уметности Београдски победник, која је требало да му буде уручена на предстојећем, 47. издању фестивала.
Макавејев је оставио неизбрисив траг на Фесту, на којем је седамдесетих година покренуо специјални ноћни програм Конфронтације. Од 1987. до 1989. био је коселектор нашег најпопуларнијег флимског фестивала, са Горданом Михићем и Бором Драшковићем, а почетком 2000-их година и председник Одбора Феста.
Оригиналним стилом и бескомпромисним ауторским ставом Макавејев је већ на почетку каријере одушевио критику, али је субверзивност његовог дела којим је рушио табуе, како политичке, тако и сексуалне, изазвала цензуру. Забрањиван и оспораван у својој земљи, каријеру је градио и у Европи.
Рођен је 1932. године у Београду. Родитељи су му били Сергије Макавејев и Јелка рођена Бојкић, прва жена дипломирани ветеринар у Југославији. Дипломирао је психологију и филмску режију.
Макавејев је већ педесетих година постао један од најистакнутијих киноклубаша, а међу његовим првим филмовима је хорор „Печат“ (1956). Ширу пажњу је скренуо документарцем „Парада“. У филму „Човек није тица“ види се његова карневалска поетика, комбиновање документарног и играног материјала, честа употреба камере из руке, иронија, разиграност, бизарни детаљи, политичка и еротска провокативност. Сексуалност је често пропитивао у својим филмовима, а најрадикалнији примери су „WR: Мистерије организма“, који је био у бункеру чак 16 година (од 1971. до 1987. године) и „Sweet Movie“, који је био неколико година забрањен и у Великој Британији.
У филмске антологије улазе и „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“ и „Невиност без заштите“, који је освојио Сребрног медведа у Берлину и награду међународне критике.
Добитник је великог броја домаћих и страних признања као што су Октобарска награда Београда, Сребрни медвед у Берлину, Сребрна арена у Пули, Луис Буњуел у Кану, Сребрни Хјуго у Чикагу, Златно доба Белгијске краљевске кинотеке, као и награде Филмска легенда коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу.
Макавејев је био уредник и сарадник многих листова, међу којима су Студент, Књижевне новине и Данас.
Прошле године промовисан је у почасног доктора на Ректорату уметности у Београду.
У Музеју Кинотеке ће у понедељак, 28. јануара бити приказани „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“ (у 18 часова) и „WR: Мистерије организма“ (у 20.30). Кинотека ће у фебруару приредити велику ретроспективу Душана Макавејева.
Комеморативни скуп поводом смрти Душана Макавејева биће одржан у Југословенкој кинотеци (Узун Миркова 1) у понедељак, 4. фебуара, са почетком у 13 часова.
