Пред публиком је ново онлајн издање Кинотеке, 41. број месечног часописа Југословенске кинотеке о историји и савременом тренутку филмске уметности код нас и у свету.Мајски број доноси текстове о филмовима на Јутјуб каналу Кинотеке и Филмског центра Србије, ексклузивни интервју са Џонијем Депом, препоруке Бранке Катић шта гледати код куће у време изолације, анализе филмова „Лажни цар“ Велимира Стојановића и „Расположени за љубав“ Вонга Кар-Ваја, подсећа на стваралаштво великана светског филма Бастера Китона и Клинта Иствуда, као и „краља српског биоскопа“ Жике Митровића…
У тексту „Човек с каменим лицем – Бастер Китон“, поводом 125 година од рођења великог комичара немог филма, Александар Саша Ердељановић пише да је Китон дуго био у сенци Чарлија Чаплина, али су га шездесетих година прошлог века реафирмисале нове генерације критичара и историчара филма. Након детаљног приказа Китоновог стваралаштва Ердељановић истиче „величину обојице перфекциониста које нема смисла одвајати јер је сваки од њих највећи на свој начин“.
Југослав Пантелић у тексту „65 година филма Лажни цар“ оцењује да је тај филм редитеља Велимира Стојановића и сценаристе Ратка Ђуровића, који је адаптирао Његошево дело „Лажни цар Шћепан Мали“, једно од најзначајнијих остварења која третирају историјске теме у југословенској кинематографији. Пантелић између осталог скреће пажњу на изградњу ликова – „пре свих насловног јунака у хвале вредној интерпретацији надахнутог Радета Марковића, и Попа, чији је лик у филму остварио маестрални Љуба Тадић“.
За програм Кан класик на, за сада одложеном, фестивалу у Кану најављена је обновљена и рестаурисана 4К верзија једног од најбољих филмова свих времена „Расположени за љубав“ (2000) Вонга Кар-Ваја. Ксенија Зеленовић пише о тој меланхоличној причи о љубави, отуђењу и усамљености појединца у великом граду, која већ двадесет година, од премијере у Кану, не престаје да истим интензитетом одушевљава гледаоце.
Сандра Перовић интервјуисала је Џонија Депа који је на Берлиналу као глумац и продуцент представио ангажовани филм„ Минимата“ Ендруа Левитаса, сниман делом у Србији, истиниту причу о америчком фотографу који је допринео да се разоткрије тровање становника јапанског града Минимата живом од стране моћног концерна 1971. године. Деп је изјавио да моћ филмског медија треба да „искористиш да људима отвориш очи, натераш их да виде нешто што се догодило и што се догађа и даље“. На питање како му Србија делује као локација за снимање, одговорио је: „Феноменално! Невероватно. Фантастично смо се провели у Србији. А екипа је била савршена. Невероватна. Бољу екипу нисам видео“.
Славна глумица Бранка Катић послала је из Лондона избор филмова које у доба пандемије коронавируса препоручује за гледање код куће – „за што дубље проживљавање тензије, али и за слатки заборав“. Сваки од предлога је образложила – на духовит или поетичан начин, уз критичке опаске или присећања на утиске које јој је одређени филм изазвао при првом гледању.
„Филм као ескапизам“ наслов је осврта Мими Влаовић о покретним сликама у доба короне, о томе како и у самоизолацији „настављамо да бежимо од себе урањајући у свет седме уметности“, неки помало мазохистички гледајући филмове и серије о катастрофама, а неки бирајући оне с хепиендом, отелотворења оних осећања која нам недостају и која кроз фимове добијамо у најлепшем инстант паковању.
Александар Саша Ердељановић представља неке од филмова доступних бесплатно на Јутјуб каналу Кинотеке, као што су „Са вером у Бога“ Михајла Ал. Поповића (1932), који се сматра најбољим играним филмом у кинематографији Краљевине Југославије и наш први звучни играни филм „Невиност без заштите“ (1943) Драгољуба Алексића.
О покретању Јутјуб канала Филмског центра Србије пише Ђорђе Бајић у тексту „Кратки филмови великих достигнућа“. На том каналу је од 19. марта сваког дана доступан по још један филм српских аутора, углавном кратког метра новије продукције – игране, документарне и анимиране, али ту су и рани филмови познатих аутора. Бајић посебно представља „Без назива“ Горана Марковића, „Пана Хрстку“ и „Легенду о лапоту“ Горана Паскаљевића и „(А)Торзију“ Стефана Арсенијевића.
Поводом 15 година од смрти редитеља Живорада Жике Митровића (1921-2005) часопис преноси In memoriam текст Димитрија Војнова „Одлазак краља српског биоскопа“. Оцењујући да је Митровић највећи аутор српског репертоарског филма, Војнов указује да је био „цењени вођа филмских актива и врло плодан стваралац, али није доживео да му се рад вреднује на прави начин“.
Кинотека обележава 75. годишњицу завршетка Другог светског рата текстом др Невене Даковић „Клишеи ратног филма или ратни филм као клише. Др Даковић подсећа на жанр ратног филма у осврту на традицију југословенског послератног филмског наслеђа.
Уз 90. рођендан великана светског филма Клинта Иствуда Јован Марковић пише о глумцу и редитељу чији је богати опус оставио такав траг да „историја седме уметности не би изгледала исто без њега“. Иствудова вишеструка позиција, напомиње Марковић, омогућила му је да од своје импресивне каријере „створи филм за себе, па тако његов развој као глумца и улоге које је играо добијају друкчију, додатну вредност у контексту филмова које је режирао“.
Рубрика Критика из прошлости преноси текст „Вране су гракнуле“ објављен у Илустрованој политици маја 1970. године. Критичар Славко Лазаревић напомиње да је филм „Вране“ (1969) Гордана Михића и Љубише Козомаре после фестивалских, али још не и биоскопских пројекција, добио етикету да је „црн, пун песимизма, грађен на наличју живота и судбинама људи из друштвеног брлога“, док он оцењује да „постоји нешто топло, истинито, искрено, сентиментално у тој чудној причи о изгубљеним људима што ће, можда, привући гледаоце“.
У рубрици С полица библиотеке часопис представља монографију „Бошко Токин: новинар и писац“, с поднасловом „Први српски естетичар, публициста и критичар филма“, у којој је Марко Бабац свестрано осветлио дело Бошка Токина (1894-1953), деценијама занемарено у новом режиму након Другог светског рата. Књига је објављена 2009. године у издању Матице српске из Новог Сада.
У овом броју настављен је фељтон на основу књиге професора Владе Петрића „Развој филмских врста“. Главна тема петог дела је импресионизам.
Сарадници Кинотеке у рубрици Трагови на филму подсећају на стваралаштво недавно преминулих уметника. Међу њима су композитори Кшиштоф Пендерецки и Адам Шлесинџер, редитељка и глумица Тони Маршал, глумац Петер Мусевски, редитељ Стјуарт Гордон…
И овај број Кинотеке богато је илустрован, а посебну пажњу привлачи фотографија Милене Дравић, Горана Паскаљевића и Љубе Тадића снимљена маја 1980. на Кроазети. За улогу у Паскаљевићевом филму „Посебан третман“ Милена Дравић је те године добила награду за најбољу глумицу на фестивалу у Кану.