Летњи троброј часописа „Кинотека” доноси интервју са добитником Златне палме Хироказуом Коре-Едом, као и текстове о добитницима Златног печата Југословенске кинотеке Мирјани Карановић и Богдану Диклићу.

 

Посебна пажња посвећена је јубиларном Фестивалу нитратног филма. Ту су и стрип специјал, анализа опуса Мајкла Андерсона, интервју с Дејаном Турком о пројекту Vip Кинотека, прилози у редовним рубрикама Из личног угла, Шок коридор и другим.

У овом издању часописа објављен је и репертоар Кинотеке за цело лето, све до 9. септембра.

Кански лауреат Хироказу Коре-Еда у разговору са Сандром Перовић открива шта га је инспирисало за награђени филм, атипичну породичну драму „Крадљивци“, као и за нека ранија остварења – „Какав отац такав син“, „После олује“, „Треће убиство“. На питање ко су јунаци „Крадљиваца“, славни јапански редитељ каже: „Сви су они, заправо, напуштени, иако лик мајке у филму каже да нису напуштени, већ да су нађени. Сви су искључени из друштва, из породица које везује крвно сродство. Занимљиво је да се та породица није спојила из љубави на почетку. То је једна од тема којима се бавим и то ову причу и чини занимљивом”.

У тексту о добитници Златног печата Мирјани Карановић редитељ Стеван Филиповић истиче да је њен вечни сукоб са духом паланке нешто изузетно дивно и вредно. „Мирин плес с публиком никад није био јефтино завођење, никада ние подилазила. Брзо је почела да крши и други табу паланке – показивала је слабости. Преиспитивала се. Размишљала. Признавала грешке. Њена тајна је врло једноставна – Мира је заправо све време само покушавала да се озбиљно бави својим послом и да научи нешто о свету око себе”, оцењује Филиповић.

Добитник Златног печата Богдан Диклић, како наводи Маријана Терзин Стојчић, приватно Боги и Дик, за многе Чомбе, Мирко, Заим или Орхидеја, одмереношћу и ћудљивошћу траје скоро четири и по деценије, са више од 150 одиграних филмских улога. „Неретко први, али увек главни, познат је по таленту да с много добре воље буде озбиљно смешан. Симпатична наивност и привидна инфериорност учинили су га антијунаком домаће кинематографије. Током целе своје каријере клонио се естрадног егзибиционизма и дубоко преживљавао свет око себе”, пише Маријана Терзин Стојчић.

У интервјуу о јубиларном, 20. Фестивалу нитратног филма уметнички директор и селектор Александар Ердељановић истиче да је поново оборен рекорд. Ове године учествовала су чак 34 страна архива из целог света. За одабраних 50 филмова „критеријум је био сличан као и раније, што значи приказивање што већег броја како класичних, атрактивних наслова тако и непознатих, деценијама изгубљених, неправедно скрајнутих или забрањиваних филмова, који су се последњих година и деценија поново појавили захваљујући, пре свега, новим технологијама које укључују дигитализацију у високим резолуцијама и дигиталну рестаурацију”.

Пројекције немих филмова пратио је на клавиру Милош Станојевић, са којим је за часопис разговарао Алексас Галаитис. Млади пијаниста објашњава да гледа филмове пре фестивала и потом смишља мелодије које би могле бити занимљиве или прикладне за дату пројекцију. „Наравно, у већини случајева имам писане композиције неких композитора, па изаберем мелодије које би одговарале датом филму. Одсвирам те кратке партитуре, и док то радим, обично ми на памет падају нове идеје како те мелодије могу да изменим а да заиста одговарају атмосфери филма”, каже Станојевић.

У сфери нитрата је и рубрика Са полица библиотеке, у којој се овога пута представља монографија „Ита Рина“. Европска звезда која је засијала двадесетих година прошлог века Ита Рина до данас је остала једно од најпознатијих имена заједничке филмске прошлости на овим просторима. Рођена у Словенији, каријеру је започела у Немачкој, први велики успех остварила у чешком филму „Еротикон“, а удајом је постала Београђанка.

У рубрици Нема среда Александар Ердељановић представља Макса Линдера (1883-1925), француског глумца, редитеља и сценаристу, који је био први велики комичар, познат и цењен у интернационалним оквирима. На филму још од 1905. године, скоро деценију био је најкомерцијалнији и највољенији глумац водеће француске и светске филмске куће тога доба „Браћа Пате”. Сматра се да је током 20 година каријере снимио близу 250 дугометражних и краткометражних комедија, али су многе од њих изгубљене.

Пројекат Vip Кинотека тема је интервјуа са генералним директором Vip mobile Дејаном Турком, који истиче задовољство што је та компанија допринела да се нека од најзначајнијих српских филмских остварења сачувају од заборава путем дигиталне рестаурације и да добију врхунски квалитет тона и слике какав заслужују. „За нас, као компанију која инсистира на дигиталним иновацијама, изузетно је значајно што смо и новим генерацијама омогућили да се са култним филмовома упознају у формату који је њима близак”, каже Турк.

Летњи троброј доноси и стрип специјал. Глумац Стефан Капичић говори о својој улози Колоса у „Дедпулу“, о филмовима и стриповима о суперхеројима, учешћу на конвенцијама широм света. „Стрипови су, кад сам био клинац, били некако успутно штиво за већину, али не и за мене. И зато данас, када стрип влада, имам невероватну част што сам део тог света. И као фан и као Колос. Срце не може да ми буде пуније”, рекао је Капичић у интервјуу који је водио Димитрије Војнов.

Војнов је разговарао и са костимографкињом Бојаном Никитовић, која већ годинама руководи визуелним идентитетом озбиљних интернационалних продукција, а тренутно је ангажована на ТВ серији „Криптон“. „Иако сам велики поштовалац стрипова, и даље мислим да су филм и телевизија у визуелном смислу у могућности да у многим стварима надограде и учине још занимљивијим костимска и сценска решења из стрипова. Код костима је текстура веома важна, трећа димензија је чудо, а њу може само камера да ухвати”, изјавила је Бојана Никитовић.

Стрип специјал обухвата и текст „Девета и седма уметност руку подруку” Павла Зелића, који се бави домаћом продукцијом у области екранизације стрипова (на пример, „Мирко и Славко“), као и појавом да су неки филмови инспирисали настанак стрипова („Капетан Леши“).

О искораку српског филма у суперхеројски жанр пише Никола Танасић у тексту под насловом „О бубицама, злогоњама и суперерогацији”. Анализирајући херојско превазилажење оквира дужности у савременој светској продукцији, али и у историјској баштини, аутор посебну пажњу посвећује новим српским филмовима „О бубицама и херојима“ и „Злогоње“.

У наставку фељтона о Славку Воркапићу штампан је интервју који је Љубомир Радичевић 1956. године водио са, како је забележио, „сликаром, глумцем, режисером, монтажером, професором, теоретичарем, који се супротставио холивудској машинерији, експериментисао, истраживао, изградио властити филмски језик, исказао сопствено схватање уметности неме и потом звучне покретне слике”.

Уз циклус Београдски филмоплов Слободан Аранђеловић издваја остварења која је одабрао за програм Музеја кинотеке у јуну из своје књиге „Филмски водич Београда (1944-1963)“. „Без двојбе, најзанимљивији филм овог месеца јесте бриљантна трагична психолошка драма „Професор Мамлок“ (1961), екранизација истоимене драме Фридриха Волфа”, истиче аутор, препоручујући и енглеску урнебесну романтичну комедију „Вечита невеста“ (1953) и аустријско-француску комедију „Бел ами“ (1954).

Поводом програма Шок коридор представља: Фреди Франсис, Ненад Беквалац пише о том британском редитељу и директору фотографије. Његову редитељску каријеру обележили су филмови у жанру хорора, а Беквалац као набоље истиче „Костурску лобању“ (1965) и „The Creeping Flesh“ (1973). Иначе, Франсис је добио два Оскара за фотографију, за филмове „Синови и љубавници“ (1960) Џека Кардифа и „Рат за славу“ (1989) Едварда Звика.

Владимир Анђелковић најављује 47. Ревију филмског стваралаштва деце и омладине Србије, која се одржава у Кинотеци крајем јуна.

У рубрици In Memoriam Димитрије Војнов анализира опус британског редитеља Мајкла Андерсона (1920-2018), који је активно стварао читавих пет деценија. Аутор филмова „1984“, „Логанов бег“, „Рушиоци брана“, „Пут око света за 80 дана“… „међу првима се ухватио у коштац с појединим и данас актуелним кинематографским изазовима, у неким својим делима поставио је визуелне и приповедачке темеље и, што је најважније, у сваком жанру у ком се изразио оставио филмове који заслужују пажњу. Мали број редитеља у историји може се повезати с таквим низом антиципаторских филмова. Нека од његових остварења ушла су и у визуелни жаргон који искорачује из оквира филма, па чак и покретних слика, у све сегменте визуелног изражавања“, оцењује Војнов.

Под насловом „Бајчини сведоци” у рубрици In Memoriam глумица Бојана Маљевић се са топлином сећа професора Предрага Бајчетића, који је био „изузетан педагог, дискретан пријатељ и човек изван времена”.

Рубрика Трагови на филму доноси текстове сарадника Кинотеке и о недавно преминулој глумици Јелени Жигон, као и о редитељима Лучијану Пинтилијеу, Нелсону Переири дос Сантосу, Ђанфранку Паролинију, Винсенту Макевитију, Јурају Херцу, глумицама Лејли Абашидзе, Сузан Анспак и Марго Кидер.