Комеморација поводом смрти чувеног директора фотографије и редитеља Божидара Боте Николића одржана је 25. јуна у Југословенској кинотеци, у присуству његове породице, многобројних колега и пријатеља.
О животу и раду аутора чији се филмови убрајају међу класике српске и југословенске кинематографије говорили су директор Кинотеке Југослав Пантелић, редитељ Лордан Зафрановић и директор фотографије Милош Кодемо. Емитоване су и видео поруке глумаца Радета Шербеџије и Наташе Нинковић и прочитано писмо Бранке Петрић, а свима им се у име породице захвалила Николићева супруга Жана Роловић.
На почетку скупа присутни у сали „Макавејев“ су, на позив Југослава Пантелића, уместо минутом ћутања, громогласним аплаузом исказали почаст легенди наше кинематографије.
„Божидар Бота Николић оставио је дубок и будућим генерацијама видљив траг у историји кинематографије. Као директор фотографије и редитељ исписао је странице југословенског и српског филма. Награђиван од Београда преко Пуле и Битоља до Монтреала, Николић је кроз своју богату каријеру сарађивао са великанима филма, којима и сам припада. Од Бештија, преко Пада Италије, Дечка који обећава, Живети као сав нормалан свет, За сада без доброг наслова, до Балканског шпијуна или Три карте за Холивуд које је и режирао, Николић је у ове покретне слике унео сав свој дар и учинио их бесмртним. Својим огромним талентом, знањем и скоро па почетничким ентузијазмом који га је красио и у позним данима, створио је опус који на најбољи начин сведочи о квалитету и значају једне кинематографије која има и имаће значајно место у историји светског филма“, нагласио је Пантелић.
Божидар Николић и Мира Бањац на премијери рестауриране верзије филма „Балкански шпијун“
Истичучи да је „како професионално, тако и приватно Бота био велики“, Пантелић је додао да му Кинотека дугује посебну захвалност за подршку коју јој је пружио на самом почетку процеса дигиталне рестаурације домаћег играног филма.
Лордан Зафрановић је напоменуо да су људи који се баве филмом – једна велика фамилија.
„Страшно смо повезани и кад неко од нас оде, отишао је један део нас. Без тога дела смо некако крњи, некако слабији. Читава једна генерација је отишла. Доста је тешко замислити неки нови филм без тих људи“, изјавио је славни редитељ, чији је брат, монтажер Андрија Зафрановић преминуо пре три месеца.
Зафрановић се присетио како је Николића упознао у Загребу, када је редитељ Ватрослав Мимица радио Последњи подвиг диверзанта Облака (1978).
„Поред Пинтера, Трајковића, Танхофера, великих сниматеља из Загреба, Мимица је узео младог, талентираног београдског црногорског аутора о коме ми нисмо знали. А Мимица је знао да му је потребна једна модерна камера, управо оно што је Божа радио. Имао је изузетну руку и осећај за дужину кадра, за ритам и за покрет камере“, истакао је Зафрановић.
Касније, када је планиран Пад Италије (1981) – „није било дилеме“.
„Када су планиране секвенце, није било плана и контраплана које ја не употребљавам, него дуги кадрови и ту се одмах као један од најбољих за то наметнуо Божа Николић. Али не само то. Он није био само камерман, он је штитио интегритет оног аутора који је себи поставио неке циљеве и рекао шта жели. И онда, ако је нешто мањкало унутар тога, ако организација није успела да направи шта треба, он је инсистирао као да је то његов особни ауторски филм. Ту ми је он био као једна всрта помоћника режисера. Свађао се са организацијом, то су биле велике драме, да бисмо добили оно максимално. И то се касније у филму види“, рекао је Зафрановић.
Како је додао, Николић је уз све то имао и страховиту позитивну енергију. „Ја се бавим тиме да енергије свих сарадника сабијем у тај филмски квадрат. Ту је максималну енергију имао Божа и то се види у сваком кадру Пада Италије, та енергија излази из филма“.
„Изузетан човек, филмаш, са осећајем за кадар. Врло су ретки такви. Хвала му у име наше велике филмске фамилије, и у име оних који нису више живи, у име мога брата и других који су нас напустили, нажалост, у овој пандемији“, рекао је Зафрановић.
Директор фотографије Милош Кодемо подсетио је да је у свет покретних слика ушао као тинејџер, играјући у Николићевом филму Три карте за Холивуд (1993).
„Божа је поред изузетног сниматељског дара, имао и дар да открива младе таленте, глумце. Мада је код мене направио грешку, јер сам врло брзо схватио да ми је интересантније оно што се дешава иза камере. Опчинио ме је процес стварања филма, тај позитивни хаос у којем учествује велики број људи различитих професија. Гледајући га како маестрално диригује тим оркестром, схватио сам да желим да се бавим тиме, да будем Божа“, рекао је Кодемо.
Како је истакао, Николић је имао стрпљења да му одговара на сва питања и током снимања и касније, када се спремао за Академију, за смер камере који је Николић завршио као прва генерација.
„Досађивао сам му, имао сам милион питања, а он ми је с лакоћом и пуно емоција показивао како камера ради, како све функционише. То стрпљење и жеља да неком младом открије тај свет дошли су из његвог детињства, јер је и он имао узор, комшију фотографа уз којег је откивао магични свет светла и сенке и технике потребне да се то пренесе на фотографију или филмско платно“.
„Касније, током школовања и рада схватио сам да не прави филм техника већ човек. То је и Божа говорио – да су камера и остале ствари потребне за снимање алат који нам омогућава да оно што замислимо пренесемо другима да виде. Божа је тим алатом владао маестрално“, закључио је Кодемо.
Раде Шербеџија је рекао да је са Николићем радио доста филмова, посебно помињући Живот је леп (1985), те истакао да је Николић био један од најгенијалнијих филмаша које је познавао, а његова камера величанствена.
„Уз филмове, ту је и пријатељство, сећање на лепе животне тренутке. Зато и овај прилог снимам док спремам шкампе на бузару. Божа је обожавао Јадранско море. По томе га памтим“, рекао је Шербеџија.
Наташа Нинковић се емотивно присетила своје прве улоге у филму Три карте за Холивуд, додајући да не би могла да замисли бољи начин да уђе у свет филма. „После су долазиле веће и значајније улоге, али никада нисам заборавила то време, љубав, разумевање, широк осмех који си имао за мене, како тада тако и касније“, рекла је она.
„Божа је био истински филмски човек који је волео, препознавао и реаговао на праве, истинске вредности у нашем послу. Свој таленат и успех носио је са лакоћом, достојанствено, непретенциозно, са једном боемском разбарушеношћу“, рекла је Наташа Нинковић. Како је додала, нису га заобишле ни неке неправде током каријере, али је до краја задржао страст према филму.
Бранка Петрић, која је са Николићем снимала Балканског шпијуна, (1984) изразила је жаљење што се драгоцена огрлица коју је чинило толико сјајних људи полако осипа.
„Таленат, камера, режија, доброта, стрпљивост, посвећеност и надасве увек присутни осмех, а све то са неком лакоћом и као успут, тако ћу се сећати нашег Боже“, поручила је Бранка Петрић.
На комеморацији је емитован и део интервјуа Божидара Николића у којем даје савет младим колегама да пазе да се не потроше емотивно у првим годинама рада, да чувају себе од оних ствари које емотивно ломе човека.
Николић је навео и давни разговор са својим професором Владетом Лукићем, коме се пожалио да је много тешко снимити добар филм.
„Професор је одговорио: Није ко умије. Тако сам се ја трудио да покажем и себи и другима да умем. Оно што нисам умео то је да се изборим за неке позиције причом. Ја само радим, а моји филмови се сами изборе за нешто“, изјавио је у том интервјуу Николић.
Након комеморације приказан је филм Три карте за Холивуд, који је дигитално рестаурисан у оквиру пројекта А1 Кинотека.
