У четвртак, 6 октобра, на најзначајнијем фестивалу немог филма у италијанском граду Порденонеу биће приказан филм “Београд, престоница Краљевине Југославије” редитеља Војина Ђорђевића из 1932 године. Реч је о најзначајнијем филму о Београду између два светска рата, који траје педесет шест минута. На припреми дигиталне копије стручњаци Архива Југословенске кинотеке су радили неколико претходних месеци, а своју београдску премијеру филм ће имати почетком наредне године.
За овај документарни филм редитељ Ђорђевић је писао и сценарио, а сниматељи су били Новак и Смех, у продукцији Југословенског просветног филма. То предузеће је током тридесетих година снимило велики број туристичких и путописних филмова о лепотама Југославије. Међу њима се, уз поменути, истичу и Кроз земљу наших царева и краљева Станислава Кракова из 1931. године, Лепа наша отаџбина Јосипа Новака (1932.) и Под југословенским небом Миодрага Мике Ђорђевића (1934.).
Фестивал у Порденонеу под званичним именом Il Giornate Del Cinema Muto (Дани немог филма) ове године се одржава од 1. до 8. октобра. По профилу је нетакмичарски и у потпуности је посвећен уметности немог филма. Од свог оснивања 1982. године, фестивал је покрио велики део ране историје филма, а пројекције се реализују као некада – уз музичку пратњу. Поред пројекција, фестивал организује и радионице, мастеркласове, изложбе и друге активности везане за неми филм.
Београд, престоница Краљевине Југославије
Свечана премијера првог великог домаћег филма о главном граду, „Београд, престоница Краљевине Југославије,“ одржана је у до последњег места попуњеном биоскопу Уранија средином марта 1932 године, читава два месеца после новинарске премијере. Аутор филма Војин М. Ђорђевић (1897 – 1985) био је познати новинар, фотограф, историчар филма, а у том тренутку и генерални секретар Државне филмске централе у Београду. Неколико година раније започео је са снимањем краћег документарног филма о Београду али је морао одустати због недостатка финансијских средстава. У међувремену, 1931 године, створен је „Југословенски просветни филм“, снажно филмско предузеће са седиштима у Београду и Загребу, које је имало повлашћен положај и подршку званичне власти и убрзо је Ђорђевић у њему добио значајну финансијску и другу подршку за свој вишегодишњи пројекат.
У време новинарске премијере средином јануара 1932 године, филм који је познат и по алтерантивном наслову „Београд на размеђу Истока и Запада“ био је дугачак 2050 метара, а онда је за праву, мартовску премијеру скраћен на око 1500 метара. После новинарске премијере, извештач листа Београдске општинске новине написао је о филму: „Он приказује престоницу каква је била и каква је данас, он је један део њене историје, као што је веран документ њеног данашњег интензивног живота, модерног развоја, изградње, динамике великог напретка, значајне улоге у државном, народном и међународном животу. Београд који нестаје и Београд који се рађа, Београд како напредује, са живошћу пред којом застају странци, Београд како живи, од јутра до мрака.“ Иако су реакције биле углавном позитивне, критичари су сматрали да је филм предугачак, да му „фали основна линија“ и да се због непотребних понављања појединих ствари, као и да би био разумљив странцима, он мора доста скратити. Као компромисно решење, верзија са мартовске премијере краћа за више од 500 метара, примљена је много повољније, о чему говори и врло афирмативни текст критичара политички утицајног дневника Време: „У серији снимака који представљају разне изгледе и делове вароши, велелепне грађевине, саобраћај, паркове, знаменитости и споменике, улични живот, занимљивости, излетишта, пристаништа, свечаности, спортски живот, радове на модернизовању престонице и др., приказан је целокупни спољашњи изглед Београда… После ситних фрагментарних филмова без особитог значаја по општи приказ вароши, „Југословенски просветни филм“, највеће наше предузеће за производњу филмова створило је, најзад, један филм о Београду који у целости приказује живот, стварање, видике, историју и лепоте наше престонице.“
Са данашње тачке гледишта чини се да је овај пионирски подухват, у времену свог настанка био и помало неправедно нападан и критикован, јер иако ни идејно ни стилски није претендовао да личи на значајне експерименте о „симфонијама градова“ какви су „Само сати Алберта Калвакантија из 1926 и „Берлин – симфонија велеграда“ Валтера Рутмана из 1927 године, несумњиво је изградио на особен, документаристички начин филмску фреску Београда, града споне Истока и Запада, који је из турске калдрме и влажних кућа од блата ускочио на асфалт и модерне вишеспратнице, издигавши се као феникс из пепела после страховитог уништења и пљачкања у Првом светском рату.
Нова копија филма направљена је са шест ролни радне копије у којој су кадрови били потпуно измешани и нису постојали међунатписи. Они су искоришћени из сачуваног оригиналног сценарија Војина Ђорђевића и сви се налазе у новој копију иако неки кадрови филма у вези са њима данас не постоје.
Александар Саша Ердељановић
