Руководство

Александар Ердељановић рођен је 22. јануара 1963. у Земуну. Завршио је Шесту београдску гимназију и дипломирао на Факултету политичких наука у Београду. Од 1994. до 1995. године радио је као новинар у редакцији културе на Радио Београду 202, где је, између осталог, писао и филмске критике. После победе на југословенском филмском квизу „Век филма” на ТВ Београд, запослио се у Југословенској кинотеци 1995. године. Од тада до 2001. године био је главни стручни сарадник за страни филм, а од 2001. обавља послове управника Архива Југословенске кинотеке.

Од 1995. године до данас објавио је више од две стотине чланака у дневним новинама, домаћим и страним филмским часописима (Политика, Етерна, Нови филмограф, Филаж), упоредо редовно пишући сваког месеца текстове за Програм Музеја Југословенске кинотеке. У средишту његове пажње и интересовања су теме из историје филма, пре свега оне везане за првих пола века кинематографије, код нас и у свету. Исходишна тачка његових истраживања су почеци српског филма и рад првих српских продуцената (Светозара Боторића, браће Савић, Ђоке Богдановића итд.). Основу за те радове пружило је највеће откриће српске филмске археологије из 2003. године, у коме је био и главни учесник. Наиме, тада је открио да Филмски архив Аустрије у Бечу чува колекцију филмова Игњата Рајнталера, власника биоскопа и дистрибутера из Осијека, коју чини и значајан број филмова првих филмских делатника, продуцената Светозара Боторића и Ђоке Богдановића, као и руског филмског сниматеља Самсона Чернова, који су се до тада дуже од осам деценија водили као изгубљени. Круна тог открића је проналазак два најстарија српска и балканска играна филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа” и „Улрих Цељски и Владислав Хуњади”, оба из 1911. године у режији Чича Илије Станојевића, за које је Ердељановић написао и међунатписе. Паралелно са истраживањима у Бечу и Будимпешти, посвећеним тим питањима, Ердељановић је покренуо рад на рестаурацији и изради нових копија филмова најстаријег српског фонда и њихово приказивање после толико деценија.

У међувремену је са екипом сарадника из Архива кинотеке прикупио из више светских архива целокупни фонд пионира српског филма Ђоке Богдановића из периода 1912–1914, измонтирао те филмове и написао међунатписе, да би на крају свих 25 наслова из колекције било дигитално рестаурисано и поново враћено на филмску траку. Иницијатор је избора „100 најбољих српских филмова у двадесетом веку”, који је организовао и спровео у име Југословенске кинотеке, као и супервизор на дигиталној рестаурацији четрдесет домаћих играних филмова, десет страних играних филмова и више десетина документарних и анимираних филмова.

Александар Ердељановић био је учесник на многим фестивалима, симпозијумима, округлим столовима (Ниш, Врњачка Бања, Чачак итд.), а као представник Југословенске кинотеке учествовао је на седам конгреса Светске федерације филмских архива (FIAF). Аутор је више изложби о филму: „Век филма” (коаутор), „Историја кинеског филма”, „Сто година српског филма 1911–2011”, „Ослобођење Београда 1944”, „Србија и Срби на филму у Првом светском рату”, „Србија и Срби на филму у ослободилачким ратовима 1912–1918” (коаутор), „Зоран Радмиловић – живот на филму” (коаутор). Један је од аутора сталне изложбене поставке Југословенске кинотеке. Као популизатор и едукатор филма са својим предавањима и пригодним филмским програмима обишао је више од педесет места у Србији и бившим републикама некадашње СФРЈ. Као представник Југословенске кинотеке отворио је прве велике ретроспективе домаћих дигитално рестаурисаних филмова у Пекингу, Софији, Скопљу и Будви. Пуних двадесет седам година је уметнички директор и селектор светски респектабилног Фестивала нитратног филма, који се одржава свакога јуна у Југословенској кинотеци и на коме учествују најважнији светски филмски архиви. Био је стручни сарадник и консултант на телевизијским серијама „Мехур од сапунице” и „Историја српског филма”, као и на документарном филму „Свети Николај Српски”. Аутор је књига и публикација: „Чехословачки филм 1960–1970”, „Каталог нитратног филма” и коаутор књига „Карађорђе или Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа”, „Прва словенска филмска звезда Ита Рина”, „Лифка и Лифке” (и уредник издања), „Уметношћу до истине, Срби и велики рат”, „Последњи рат Хабзбурга: филмска сећања (од 1918 до данас)”.

Учесник је жирија на многим домаћим фестивалима, члан је националне секције Mеђународне федерације филмских критичара – Фипресци Србија, као и Академије филмске уметности и науке Србије – АФУН.