Из моје књиге Филмски водич Београда, која ће ускоро угледати светлост дана, у издању Југословенске кинотеке, одабрао сам неке значајне и ретко приказиване филмове из првих двадесет послератних година, углавном виђених на репертоару градских биоскопа. За новембар су предвиђени следећи наслови:

Дуга, режисера Марка Донскоја, којом је 2. новембра 1944. у биоскопу „Јадран” званично почело јавно приказивање филмова. Филм је даван пуна два и по месеца, а представља једно од ремек-дела совјетског ратног филма, дело посвећено борби Совјета у Другом светском рату, који је тада још увек трајао. Настао 1943. по причи и сценарију Ванде Василевски, филм није ништа изгубио од наративне прецизности и оригиналности у третману трагичних догађаја у малом окупираном селу. Визуелна раскош кадрова достигла је кулминацију у зимским сценама, посебно током немачке потере за трудном женом (у маестралном тумачењу Наталије Ужви), која постаје симбол непобедивости совјетског карактера. Импонују емоционална снага филма и одсуство патетике. Незаборавна је потресна сцена леша руског војника који само делимично штрчи из снега. Донској је досегао аутентичност у приказу настанка беса обичних људи изазваног тугом и болом.  Лично мислим да је овај филм немерљиво много утицао на идеје и естетику поратних кинематографија, посебно у жанру ратног филма. То се нарочито односи на прогресивни италијански неореализам.

Ђузепе де Сантис је 1945. написао: „Желим да довикнем свима који читају ове редове да пожуре и погледају филм Дуга... Аутентично поетско уметничко остварење, ретко ремек-дело...”

Амерички председник Ф. Д. Рузвелт послао је следећи телеграм Марку Донскоју, пошто је филм био приказан у Белој кући: „Филм ће бити приказан америчкој публици у правој свеукупној величини.”

Идеја за филм Депутат Балтика, режисера Јосифа Хејфица и Александра Зархија, настала је из сценарија понуђеног Филмској фабрици. Бавио се односом интелигенције према Револуцији. Коначан, дорађен сценарио, као и филм, сумирали су идеје о месту окоштале руске интелигенције у новом совјетском систему. Својевремено је овај величанствени филм забележио рекордну гледаност, вероватно и због тога што су аутори на особен начин третирали бремениту и актуелну тему на високом уметничком нивоу. По мишљењу многих совјетских теоретичара, ово је најбољи филм познатог дуа синеаста.

Америчку откачену комедију Невеста на продају режирао је Вилијам Д. Расел, чврсто држећи све конце у својим рукама и бриљантно водећи савршено одабране глумце за водеће роле: Клодет Колбер, Роберта Јанга и Џорџа Брента. Јангов лежеран стил глуме, очигледно инспирисан легендарним ролама јединственог Керија Гранта, врцав хумор и, чини ми се, још увек актуелан заплет успешно одолевају зубу времена.

Незаборавну историјско-биографску драму Вива Вила, по одличном сценарију Бена Хехта, спектакуларно су режирали Џек Конвеј и Хауард Хокс. Прича о Панчу Виљи (1877–1923) обогаћена је врсном глумом Воласа Бирија у насловној роли, изванредним дубинским кадровима сниматеља Џејмса Вонга Хоуа, импресивним масовкама и прецизном и функционалном монтажом.  Контроверзни лик, за неке племенити борац који се залаже за права сиротиње, а за друге окорели бандит, школски је пример изузетно простудиране и остварене улоге. Бири је тврдио да му је рола Виље била најбоља, најмилија и најдража у каријери. Сложену вишеструку улогу у којој је савршено сјединио дете у себи, сељака, крсташа, смртоносног бандита и револуционара, бројне колеге у сличним ролама нису успеле ни да достигну, а камоли престигну. Задивљује лакоћа којом је Бири постигао јуначки статус легендарног револуционара склоног садизму и бруталности. Био је први и најбољи Виља на филму међу десетак колега које су интерпретирале исти лик на много мање успешан начин. Потпуно је нејасно како је награда Оскар остала недостижна у категоријама у којима је филм био номинован (филм, адаптација сценарија, звук). Посебно боде очи одсуство номинације за Бирија и режисере. Иначе, филм је зарадио огромну своту новца, а и данас се са успехом приказује широм света.

Екранизација романа Теодора Драјзера Џени Герхарт тријумфално је пренела на велико платно трагичну судбину насловног лика у врло добром тумачењу Силвије Сидни. Режисер Марион Геринг инсистирао је на њеном ангажовању, наводно, пошто је био импресиониран њеном ролом несрећнице у Фон Штернберговој Америчкој трагедији (1931), такође по Драјзеровом роману, који је касније екранизиован у гламурозној верзији Џорџа Стивенса као Место под сунцем. Избегавајући нападне мелодрамске валере, тако својствене америчком филму тог периода, Геринг је мучну породичну драму са елементима психолошких потешкоћа подигао на ниво универзалне ванвременске трагедије.

Славни француски синеаст Рене Клеман снимио је филм Мирни отац, занимљиву ратну драму по оригиналном сценарију глумца Ноела-Ноела, који глуми насловни лик. Функционална црно-бела фотографија Клода Реноара и необичан приказ ратних дешавања у Француској, уз врсну глуму Ноела-Ноела, сврставају филм међу боља остварења ране фазе Клеманове каријере.

Криминалистички роман Жоржа Сименона Подруми Мажестика, у драматизацији познатог сценаристе Шарла Спака, инспиративно је режирао француски синеаст Ришар Потје стављајући акценат на сликање ликова и ситуација које стварају драматичне догађаје.

Некада изузетно популаран и радо гледан немачки филм Андалузијске ноћи, аутора Херберта Мајша, настао је непосредно пред Други светски рат по истоименом роману Проспера Меримеа. Овом чудесном музичком мелодрамом, поред врсне музике, доминира јединствена певачица/глумица Империо Аргентина, коју је у европском филму шездесетих година успешно „заменила” Сарита Монтијел у истом филмском жанру.

Авантуристички роман Николаја Гогоља Тарас Буљба екранизован је више пута (два пута у немом и пет пута у звучном периоду), али се ова француска верзија из 1936. сматра далеко најуспешнијом. Режисер Алексис Грановски успео је да дочара дух царске Русије и да „контролише” тежак темперамент изузетног глумца Харија Бора, који је маестрално дочарао насловни лик. Том улогом Бор је избио у сам врх најбољих француских глумаца четврте и пете деценије седме уметности. Раме уз раме са Жаном Габеном, Мишелом Симоном, Лујем Жувеом, Шарлом Ванелом и Пјером Френеом. Поред њега заблистали су још и Данијел Дарије, Жан Пјер Омон и Пјер Ларки. Јуначки лик Буљбе, врсног мачеваоца и авантуристе који се придружио Козацима у борби против Пољака у 17. веку, глумио је и Владимир Медар у француско-италијанској копродукцији снимљеној у нашој земљи 1961. Нажалост, без имало успеха.

Источнонемачка породична драма Курта Мецига Брак у сенци, снимљена 1947, давана је код нас наредне године, као један од првих филмова насталих у (тој) новој држави. Остала је упамћена по верној екранизацији романа који је послужио као предложак, али и по добро погођеној атмосфери времена којим се бави.

Чехословачка романтична комедија Мартина Фрича Прстен првенствено се памти због доброг заплета и одлично написаног сценарија, али и због ефектне глуме Отомара Корбелара у две захтевне роле.

Успешна америчка комбинација музичко-романтичне комедије и мјузикла остварена је у филму Серенада у долини сунца, који се бави личношћу Соње Хени, некадашње славне норвешке клизачице на леду, која је у Холивуду постала глумица. Не узимајући у обзир филм Играјмо, госпођо, у коме се само делимично виде и чују џезери (премијерно приказан јуна 1945), филм Бруса Хамберстона Серенада у долини сунца био је први играни филм у коме водећу улогу има џез, тачније музика Глена Милера у извођењу његовог оркестра, али и певача Реја Еберлија и Текса Бенекеа, уз помоћ браће Николас и заводљиве Дороти Дендриџ. Премијера је одржана октобра 1945. а филм се давао непрекидно више од два месеца. Заслужено, јер су гледаоци били жељни добре музике и „лагодног” америчког живота после страхота дугогодишњег ратовања. Убрзо је уследило још десетак америчких филмова са џез музиком који су, такође, привукли велики број гледалаца.

За већину поменутих филмова, ово ће бити, вероватно, последње јавно приказивање и права прилика да се подсетимо на развој дистрибутерске политике у тадашњој земљи.

Циклус се наставља у децембру.

 Слободан Аранђеловић