Влатко Гилић

Програм обухвата десет кратких играних и документарних филмова, два дугометражна играна остварења и два филма реализована по сценаријима једног од најбољих и најпосебнијих југословенских филмских аутора, који је, нажалост, одавно престао да снима.

Првог дана моћи ће да се види Глићев изузетни краткометражни опус – од дебитантске „Мале светлости“ (1966, у корежији с Предрагом Голубовићем), преко филмова „Homo sapiens“ (1969) и „Homo homini“ (1970) са мотивима из мита о Сизифу, затим награђиваних дела „In continuo“ (1971), „Љубав“ (1972), „Дан више“ (1972), до остварења „Моћ“ (1973). За кратки метар освојио је Сребрног медведа у Берлину, Гран-при у Оберхаузену, главне награде на фестивалима у Лајпцигу, Белвиу, Мелбурну, Сиднеју, Тренту, Ниону.

Наредних дана на програму су Гилићев дугометражни деби „Кичма“ (1975), премијерно приказан у Кану, уз високе оцене критике за ту мрачну и херметичну причу о мистериозном загађењу ваздуха које становнике Београда наводи на самоубиство, као и његов наредни (и последњи) дугометражни филм, лирска прича „Дани од снова“ (1980), чија је премијера такође била у Кану, док је на фестивалу у Пули освојила награду критике ФИПРЕСЦИ.

У овај циклус уврштена су и два филма која Гилић потписује као сценариста, а оба је режирао Предраг Голубовић. То су авангардна ратна драма без дијалога „Судбине“ (1978) и савремена драма „Сезона мира у Паризу“ (1981), с ликовима који носе трауме из Другог светског рата, али и у вези  с ратом у Вијетнаму или француско-арапским сукобом. У тој  француско-југословенској копродукцији главне улоге тумачили су Драган Николић и Марија Шнајдер.

Цењен и награђиван на међународној сцени, Гилић је био мање познат домаћој публици. Његов опус остао је малог обима, јер се почетком деведесетих у знак протеста након што му је читав низ пројеката одбијен на конкурсима надлежних институција, повукао са филма и из јавности. Након тога наставио је да ради као професор режије на Академији уметности у Новом Саду.

Његова ауторска визија, како у септембарском броју часописа „Кинотека“ пише Јован Марковић, окренута је ка митском, архетипском, метафизичком, у одређеној мери и оностраном. Гилић је стваралачке врхунце остварио превасходно на граници између документарног и играног: својеврсна преплитања и напетост та два приступа филму представљају најинтригантније карактеристике његовог опуса. У кратком метру досегао је тако високе уметничке домете да се може сматрати значајним и у светским оквирима, оцењује Марковић.