Горан Марковић

Горан Марковић је за најширу јавност пре свега аутор култних филмова Специјално васпитање, Национална класа, Мајстори, мајстори, Већ виђено, Вариола вера, Тито и ја.

Омиљени код публике многих генерација, награђивани на домаћим и страним фестивалима Марковићеви филмови већ четири деценије чине битан део не само српске кинематографије већ културе уопште. Док су му рани филмови обарали рекорде на биоскопским благајнама, највећи успех на међународној сцени постигао је остварењима из зреле фазе – Кордон је добио Гран при у Монтреалу, а Турнеја је освојила признања широм света, од награде за режију и Фипресци награде поново у Монтреалу до Златног витеза у Москви.

Горан Марковић је рођен 24. августа 1946. године у Београду. Као син славних глумаца Оливере и Радета Марковића од малена је био у додиру са светом уметности, али се за студије филмске режије одлучио, по сопственом признању – случајно, након невеликог киноаматерског искуства. На чувену академију ФАМУ у Прагу отишао је заједно са другом из Пете београдске гимназије Срђаном Карановићем, поставши, уз још неколико момака из тадашње Југославије, припадник такозване чешке школе. Сам је, међутим, тврдио да “Чешка школа не постоји”, што је и наслов његове прве књиге.

По повратку са студија радио је за Телевизију Београд, снимајући велики број документараца. Тој форми се више пута враћао и касније током каријере.

Свој први дугометражни играни филм Специјално васпитање снимио је 1976. године, мада је тај сценарио писао након што је већ завршио сценарио за Националну класу, која је из продукционих разлога постала његов други филм (1978).

Публика се заљубила и у драму из поправног дома, која је добила и високе оцене критике, и у комедију о ауто тркама, а Марковић је наставио да се, махом комбинујући та два жанра, али и укључујући хорор, романсу, фантастику, акцију, политичке и аутобиографске елементе, бави причама о малим људима и нашој друштвеној реалности. Док своје јунаке третира са благонаклоним хумором и иронијом, истовремено сатирично указује на моралне и политичке проблеме, оштро и духовито вивисецира наше историјске и системске (не)прилике.

Уследили су Мајстори, мајстори! (1980), Вариола вера (1982), Тајванска канаста (1985), Већ виђено (1987), Сабирни центар (1989), Тито и ја (1992), Урнебесна трагедија (1995), Србија, године нулте (2001), Кордон (2003), Турнеја (2008), Фалсификатор (2012).

На најважнијем фестивалу бивше Југославије у Пули Марковић је добио две Златне арене за Већ виђено – за најбољи филм и најбољу режију и још две за Сабирни центар – за најбољи филм и најбољи сценарио (са Душаном Ковачевићем). Сабирни центар је, између осталог, добио Гран при на Фестивалу медитеранског филма у Валенсији. Велики домаћи хит, преточен и у успешну ТВ серију, Тито и ја освојио је Сребрну шкољку за најбољу режију на престижном фестивалу у Сан Себастијану. За Урнебесну трагедију, у француско-бугарској копродукцији, добио је награду за најбољу режију у Монтреалу. Турнеја је, уз већ поменута признања, награђена и на фестивалима у Монпељеу, Солуну, Сан Хозеу, Кијеву, Варшави…

Горан Марковић је 2010. добио награду “Александар Лифка” коју Фестивал европског филма на Палићу додељује за изузетан допринос европској кинематографији. Члан је Европске филмске академије, а од 2012. и носилац француског Ордена уметности и књижевности у рангу официра.

Током 90-их ангажовао се против режима Слободана Милошевића. Сведочанство о том периоду, грађанским протестима и отпору оставио је у документарним филмовима Полудели људи (1997), Неважни јунаци (2000), као и у документарно-играном Србија године нулте (2001).

Једнако гласно и јасно и данас упозорава на морални суноврат српског друштва у јавним наступима и у редовној колумни у листу Политика, заснивајући свој ангажман на темељним етичким принципима.

Паралелно са филмском, Горан Марковић је градио позоришну каријеру, режирајући изузетне представе Пазарни дан Александра Поповића (Звездара театар 1986), Београдска трилогија Биљане Србљановић (Југословенско драмско позориште 1997), Поморанџина кора Маје Пелевић (Атеље 212, 2006), као и већи број својих комада на различитим сценама.

За своју прву изведену драму Турнеја (у режији Милана Караџића у Атељеу 212) добио је највише признање – Стеријину награду за најбољи домаћи драмски текст (1997). Из те драме проистекао је истоимени филм, док је од сценарија за филм Мајстори, мајстори! недавно настала хит представа. Међу његовим изведеним драмама су и Говорна мана, Осма седница или Живот је сан, Вила Сашино, Делиријум тременс…

Објавио је књигу сабраних драма, роман Мале тајне, збирку приповедака Три приче о самоубицама.

Доајен српске културне и уметничке сцене и даље ствара. Прошле године режирао је документарни филм Константин Коча Поповић, а тренутно завршава телевизијски филм Слепи путник на броду лудака.

Зорица Димитријевић