Београдски филмоплов 1944 – 1963

Из моје књиге „Филмски водич Београда“, која ће ускоро угледати светлост дана, у издању Југословенске кинотеке, одабрао сам неке значајне и ретко приказиване филмове из првих двадесет послератних година, углавном виђених на репертоару градских биоскопа.

ДУГА, режисера Марка Донскоја, којом је 2. новембра 1944. у биоскопу „Јадран” званично почело јавно приказивање филмова. Филм је даван пуна два и по месеца, а представља једно од ремек-дела совјетског ратног филма, дело посвећено борби Совјета у Другом светском рату, који је тада још увек трајао. Настао 1943. по причи и сценарију Ванде Василевски, филм није ништа изгубио од наративне прецизности и оригиналности у третману трагичних догађаја у малом окупираном селу. Визуелна раскош кадрова достигла је кулминацију у зимским сценама, посебно током немачке потере за трудном женом (у маестралном тумачењу Наталије Ужви), која постаје симбол непобедивости совјетског карактера. Импонују емоционална снага филма и одсуство патетике. Незаборавна је потресна сцена леша руског војника који само делимично штрчи из снега. Донској је досегао аутентичност у приказу настанка беса обичних људи изазваног тугом и болом. Лично мислим да је овај филм немерљиво много утицао на идеје и естетику поратних кинематографија, посебно у жанру ратног филма. То се нарочито односи на прогресивни италијански неореализам.

Ђузепе де Сантис је 1945. написао: „Желим да довикнем свима који читају ове редове да пожуре и погледају филм Дуга… Аутентично поетско уметничко остварење, ретко ремек-дело…”

Амерички председник Ф. Д. Рузвелт послао је следећи телеграм Марку Донскоју, пошто је филм био приказан у Белој кући: „Филм ће бити приказан америчкој публици у правој свеукупној величини.”

Идеја за филм ДЕПУТАТ БАЛТИКА, режисера Јосифа Хејфица и Александра Зархија, настала је из сценарија понуђеног Филмској фабрици. Бавио се односом интелигенције према Револуцији. Коначан, дорађен сценарио, као и филм, сумирали су идеје о месту окоштале руске интелигенције у новом совјетском систему. Својевремено је овај величанствени филм забележио рекордну гледаност, вероватно и због тога што су аутори на особен начин третирали бремениту и актуелну тему на високом уметничком нивоу. По мишљењу многих совјетских теоретичара, ово је најбољи филм познатог дуа синеаста.

Америчку откачену комедију НЕВЕСТА НА ПРОДАЈУ режирао је Вилијам Д. Расел, чврсто држећи све конце у својим рукама и бриљантно водећи савршено одабране глумце за водеће роле: Клодет Колбер, Роберта Јанга и Џорџа Брента. Јангов лежеран стил глуме, очигледно инспирисан легендарним ролама јединственог Керија Гранта, врцав хумор и, чини ми се, још увек актуелан заплет успешно одолевају зубу времена.

Незаборавну историјско-биографску драму ВИВА ВИЛА, по одличном сценарију Бена Хехта, спектакуларно су режирали Џек Конвеј и Хауард Хокс. Прича о Панчу Виљи (1877–1923) обогаћена је врсном глумом Воласа Бирија у насловној роли, изванредним дубинским кадровима сниматеља Џејмса Вонга Хоуа, импресивним масовкама и прецизном и функционалном монтажом. Контроверзни лик, за неке племенити борац који се залаже за права сиротиње, а за друге окорели бандит, школски је пример изузетно простудиране и остварене улоге. Бири је тврдио да му је рола Виље била најбоља, најмилија и најдража у каријери. Сложену вишеструку улогу у којој је савршено сјединио дете у себи, сељака, крсташа, смртоносног бандита и револуционара, бројне колеге у сличним ролама нису успеле ни да достигну, а камоли престигну. Задивљује лакоћа којом је Бири постигао јуначки статус легендарног револуционара склоног садизму и бруталности. Био је први и најбољи Виља на филму међу десетак колега које су интерпретирале исти лик на много мање успешан начин. Потпуно је нејасно како је награда Оскар остала недостижна у категоријама у којима је филм био номинован (филм, адаптација сценарија, звук). Посебно боде очи одсуство номинације за Бирија и режисере. Иначе, филм је зарадио огромну своту новца, а и данас се са успехом приказује широм света.

Екранизација романа Теодора Драјзера ЏЕНИ ГЕРХАРТ тријумфално је пренела на велико платно трагичну судбину насловног лика у врло добром тумачењу Силвије Сидни. Режисер Марион Геринг инсистирао је на њеном ангажовању, наводно, пошто је био импресиониран њеном ролом несрећнице у Фон Штернберговој АМЕРИЧКОЈ ТРАГЕДИЈИ (1931), такође по Драјзеровом роману, који је касније екранизиован у гламурозној верзији Џорџа Стивенса као МЕСТО ПОД СУНЦЕМ. Избегавајући нападне мелодрамске валере, тако својствене америчком филму тог периода, Геринг је мучну породичну драму са елементима психолошких потешкоћа подигао на ниво универзалне ванвременске трагедије.

Славни француски синеаст Рене Клеман снимио је филм МИРНИ ОТАЦ, занимљиву ратну драму по оригиналном сценарију глумца Ноела-Ноела, који глуми насловни лик. Функционална црно-бела фотографија Клода Реноара и необичан приказ ратних дешавања у Француској, уз врсну глуму Ноела-Ноела, сврставају филм међу боља остварења ране фазе Клеманове каријере.

Криминалистички роман Жоржа Сименона ПОДРУМИ МАЖЕСТИКА, у драматизацији познатог сценаристе Шарла Спака, инспиративно је режирао француски синеаст Ришар Потје стављајући акценат на сликање ликова и ситуација које стварају драматичне догађаје.

Некада изузетно популаран и радо гледан немачки филм АНДАЛУЗИЈСКЕ НОЋИ, аутора Херберта Мајша, настао је непосредно пред Други светски рат по истоименом роману Проспера Меримеа. Овом чудесном музичком мелодрамом, поред врсне музике, доминира јединствена певачица/глумица Империо Аргентина, коју је у европском филму шездесетих година успешно „заменила” Сарита Монтијел у истом филмском жанру.

Авантуристички роман Николаја Гогоља ТАРАС БУЉБА екранизован је више пута (два пута у немом и пет пута у звучном периоду), али се ова француска верзија из 1936. сматра далеко најуспешнијом. Режисер Алексис Грановски успео је да дочара дух царске Русије и да „контролише” тежак темперамент изузетног глумца Харија Бора, који је маестрално дочарао насловни лик. Том улогом Бор је избио у сам врх најбољих француских глумаца четврте и пете деценије седме уметности. Раме уз раме са Жаном Габеном, Мишелом Симоном, Лујем Жувеом, Шарлом Ванелом и Пјером Френеом. Поред њега заблистали су још и Данијел Дарије, Жан Пјер Омон и Пјер Ларки. Јуначки лик Буљбе, врсног мачеваоца и авантуристе који се придружио Козацима у борби против Пољака у 17. веку, глумио је и Владимир Медар у француско-италијанској копродукцији снимљеној у нашој земљи 1961. Нажалост, без имало успеха.

Источнонемачка породична драма Курта Мецига БРАК У СЕНЦИ, снимљена 1947, давана је код нас наредне године, као један од првих филмова насталих у (тој) новој држави. Остала је упамћена по верној екранизацији романа који је послужио као предложак, али и по добро погођеној атмосфери времена којим се бави.

Чехословачка романтична комедија Мартина Фрича ПРСТЕН првенствено се памти због доброг заплета и одлично написаног сценарија, али и због ефектне глуме Отомара Корбелара у две захтевне роле.

Успешна америчка комбинација музичко-романтичне комедије и мјузикла остварена је у филму СЕРЕНАДА У ДОЛИНИ СУНЦА, који се бави личношћу Соње Хени, некадашње славне норвешке клизачице на леду, која је у Холивуду постала глумица. Не узимајући у обзир филм ИГРАЈМО, ГОСПОЂО, у коме се само делимично виде и чују џезери (премијерно приказан јуна 1945), филм Бруса Хамберстона СЕРЕНАДА У ДОЛИНИ СУНЦА био је први играни филм у коме водећу улогу има џез, тачније музика Глена Милера у извођењу његовог оркестра, али и певача Реја Еберлија и Текса Бенекеа, уз помоћ браће Николас и заводљиве Дороти Дендриџ. Премијера је одржана октобра 1945. а филм се давао непрекидно више од два месеца. Заслужено, јер су гледаоци били жељни добре музике и „лагодног” америчког живота после страхота дугогодишњег ратовања. Убрзо је уследило још десетак америчких филмова са џез музиком који су, такође, привукли велики број гледалаца.

Ремек-дело жанра мјузикла КОПАЧИЦЕ ЗЛАТА / УЦЕЊИВАЧИЦЕ, без сумње је најбоље и најквалитетније остварење предвиђено за децембарски програм. Настао 1933. усред Велике депресије, по мјузиклу Евери Хопвуда „Бродвејске уцењивачице“ из 1929, филм Мервина ЛеРоја је јединствена музичка екстраваганца којом је започет низ истоимених мјузикла у годинама које су уследиле, тачније 1935. и 1937. а које су режирали Базби Беркли и Лојд Бекон са нешто мање успеха. Иницијални филм је настао после великог комерцијалног и уметничког успеха мјузикла 42. УЛИЦА Лојда Бекона из исте године. Продукцијска кућа „Ворнер“, која је реализовала поменути Беконов филм, осетивши жељу гледалаца за веселим и раскошним музичким делима, којима се само донекле могао ублажити тежак и ненадокнадив национални (читај глобални) губитак изазван Депресијом, чини се, оберучке је прихватила снимање неколико мјузикла у релативно кратком року (рецимо, три у 1933.). Поред тога, зарада је превагнула и није била ни мало занемарљива. Напротив. Поред Депресије и економских проблема, филм се дотакао и последица незапослености ратних ветерана из Великог рата уз јасан социјални коментар својствен делима насталим у „Ворнеру“.

Славни кореограф и режисер Базби Беркли је у овом филму на плану идеје,оригиналности и имагинативности надмашио самог себе креирајући задивљујућа кореографска решења (још увек не достигнута) од којих застаје дах. Изврсне и незаборавне песме Хари Ворена и Ал Дабина, компоноване за филм, Берклију су, очигледно, послужиле као изазов и као инспирација за спектакуларне кореографске бравуре. Ако им се додају дрско оргинални и непоновљиви костими Ори-Келија, на пример у боји кованих златних долара током једне од носећих песама, одличан сценарио, духовите пошалице и блиц појаве филмског агента Луја Шура и самог Берклија, очигледно је да су се аутори филма лудо забављали стварајући овај јединствени мјузикл у историји жанра. Уз „сулуде“ плесачке нумере, изненађујуће ефектно спаривање Џоан Блондел и Ворена Вилијама (посебно у еротизованим сценама), луцидне ванвременске опаске Алин МекМеон , вокалне домете Џинџер Роџерс, сниматељске бравуре Сола Политоа и изврстан тонски запис Натана Левинсона, номинованог за награду „Оскар“, не би требало да чуди што се филм сматра за најбољи „Ворнеров“ мјузикл не само тридесетих година, већ уопште. Мјузикл за сва времена.

Није на одмет поменити да особена кореографија Базби Берклија много мање зависи од плеса а много више од углова и покретљивости камере којом је достизао надреалистички свет без ограничења и тиме остављао гледаоце без даха. У овом филму је инаугурисао изврсне и раскошне геометријски обликоване плесне нумере које још увек одолевају зубу времена, а такође је нагласак ставио на стилизован и отворен женски сексепил који никада није више тако успешно остварио ни као режисер ни као кореограф. Штета !

„Одабир бројних лепих девојака у његовим филмовима резултирао је најзначајнијим и најбољим воајеристичким фантазијама икада оствареним на целулоиду“ – (Грег С. Фалер). Многе феминисткиње су крајем 70. година прошлог века нападале његово приказивање женског тела као објекта (мада он није био једини који је то радио!), што ни мало не умањује значај његовог опуса у историји седме уметности.

Совјетски филм БЕЛИ СЕ УСАМЉЕНО ЈЕДРО, Владимира Легошина, настао је после великог успеха романа и комада познатог писца Валентина Катајева. Жанр авантуристичког филма тридесетих година XX века није био у СССР много популаран, све до појаве овог дела које је премијерно приказано 25. новембра 1937. Један од сниматеља филма је био Бентсион Монастирски, доајен и врхунски совјетски камерман особене поетике и начина рада. То се делимично може видети и у овој успешној и необичној комбинацији драматичног и комичног у којој су запажене роле остварили Ирина Болшакова, Игор Бут и Борис Рунге.

Енглески филм БЕЛИ ХОДНИЦИ, режисера Пета Џексона настао је 1951. као ефектна и напета медицинска драма са елементима трилера. Истоимени роман Хелен Ештон послужио је као изврстан повод да се аутори филма дотакну неких од актуелних болничких проблема, посебно истраживачком делатношћу, тачније опитима у стварању серума против тровања крви. Испреплетаност судбина бројних актера приче, врло добар сниматељски рад Пенингтон-Ричардса и традиционално врхунски глумачки домети (својствени британској школи глуме), нарочито Џејмса Доналда и Гуги Витерс, уз луцидну режију Џексона омогућили су комерцијални успех филма који у својој сржи садржи ургентност, тако својствену медицини и здравству. Младе Петјула Кларк и Мојра Листер заблистале су у мањим ролама.

Италијански филм РИМ У 11 ЧАСОВА, режирао је Ђузепе де Сантис 1951. као особену друштвену драму на чијем је сценарију сарађивао и познати Чезаре Заватини. Врхунска продукција омогућила је инспиративну сарадњу сниматеља Отела Мартелија, композитора Марија Нашимбенеа и одлично одабраних интерпретатора, од Лучије Бозе, Карле дел Пођо и Лее Падовани до Рафа Валонеа, Масима Ђиротија, Паола Стопе и Делије Скала, која је резултирала одличним остварењем насталим у традицији неореалистичких домета предходне деценије.

Чехословачко остварење ПЛЕСАЧИЦА, настало током Другог светског рата, режирао је 1943. Франтишек Чап који је почетком педесетих прешао у нашу земљу и остварио неколико забавних филмова, углавном у словеначкој продукцији. У овој романтичној драми коју је надахнуто снимао Фердинанд Печенка, чешки ветеран међу камерманима, изврсне улоге остварили су Марије Глазрова и Јарослав Марван неизмерно доприносећи уметничком домету филма.

Како Архив кинотеке нема ВРАГОЛАСТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ и СВЕТУ ЖРТВУ, прва два аргентинска филма приказивана код нас после Другог светског рата, први 1945, а други 1946, одлучио сам се за ЖЕНУ МОРА, Марија Емилија Софићија, једног од најпознатијих аргентинских синеаста старије генерације, који је доживео београдску премијеру 1954. године. Настао исте године, филм је необично ефектна екранизација драме Хенрика Ибзена пребачена у аргентински миље. Туробна прича, својствена нордијским писцима, одлично је адаптирана за латино-амерички амбијент. Чини се, посредством овог филма, да Скандинавија, тачније Норвешка, и Аргентина нису просторно толико удаљени колико се уобичајено мисли!

Амерички мјузикл ПОВРАТАК НА БРОДВЕЈ снимљен је 1953. у режији Гордона Дагласа, искусног холивудског професионалца који се успешно опробао у бројним жанровима. Настао по оригиналном сценарију Орина Џенингса и са врло добром кореографијом ЛиРоја Принца, филм обилује одличним песмама између осталих из пера Ајре и Џорџа Гершвина, Џонија Мерсера, Харолда Арлена, Харија Ворена, Јуби Блеја и Ала Дабина, али и Ђоакина Росинија. Многе нумере су у међувремену постале поп и џез стандарди. Мада је заплет предвидљив, добро је осмишљен и рутински понуђен уз низ изузетних музичко-глумачких остварења. Издвојили су се Вирџинија Мејо, Стив Кокран, Џин Нелзон, Патрис Вајмор и Френк Ловџој, који су мелодрамски заплет уздигли на виши ниво од уобичајеног у Холивуду тог периода.

Француски филм ДИВЉИ ДЕЧАК режирао је 1951. Жан Деланоа, синеаст средње генерације иза кога су остала бројна запажена остварења у плодној и дугој каријери. Драмски роман Едуара Пејсона преточили су у квалитетан сценарио Деланоа и Анри Женсон стављајући акценат на психолошку страну ликова. Једну од најбољих улога у каријери остварила је особена уметница Мадлен Робинсон, која је уз шармантног Франка Вилара и младу Дору Дол тријумфално дочарала поверени јој лик.

Мексичку мелодраму ЗЛОКОБНИЦА / РЂАВО ВОЉЕНА режирао је 1949. славни Емилио Фернандез уз помоћ сталних сарадника: сниматеља Габриела Фигерое, композитора музике Антониа Диаза Конде и интерпретатора са којима је често радио: Долорес дел Рио, Педра Армендариза, Колумбе Домингез и Роберта Кањеда. Резултат је ова изванредна мелодрама, ремек-дело жанра у коме ће се Фернадез глобално прославити. Непомућен сјај филма, актуелност, универзалност и висок уметнички домет сврставају ово дело у ванвременска остварења намењена гледаоцима свих узраста и националности. Филм се може сматрати неком врстом квалитетне и оригиналне предходнице касније необично популарних мексичких ТВ сапунских серија и серијала без краја. ЗЛОКОБНИЦА је светлосним годинама далеко од поменутих серијала, а вреди погледати зашто.

Америчка историјско-биографска мелодрама ПРВА ДАМА АМЕРИКЕ снимљена је 1953. у режији Хенри Ливина и са импресивним глумачким именима: Сузан Хејворт, Чарлтон Хестон, Феј Беинтер, Џон МекИнтајер, Вилис Бучи и Карл Бец. Фикционални роман Ервина Стоуна, који се бави само делимично чињеницама из живота америчког председника Ендрју Џексона и даме сумњиве прошлости коју је оженио, изврсно је драматизовао Џон Патрик. Чарлтон Хестон и Сузан Хејворд надахнуто су остварили заљубљени пар нудећи обиље романтичних и драматичних сцена које, иако далеко од истине, омогућују гледаоцима да разумеју америчку политичку сцену у XIX веку. Сниматељ Лио Товер и аутор музике Алфред Њумен неизмерно су допринели комерцијалном успеху филма, посебно у САД. Занимљиво је да је Хестон исти лик, председника Џексона, успешно одиграо и у филму ГУСАР који је режирао 1958. Ентони Квин.

Западно немачки филм ЉУБАВЉУ СЕ НЕ ИГРА духовита је и забавна комедија настала по комаду Густава Кампендонка 1949. у режији Ханса Депеа. Међу добро одабраним интерпретаторима издвојили су се Лил Даговер (звзда немачког немог филма) и Бруни Лебл.

Америчка комедија ХОТЕЛ ЗА ЖЕНЕ, настао је 1939. као алармантна и антиципаторска прича о спонзорушама које желе да се удају за успешне и добростојеће мушкарце (да ли вам то звучи познато ?). Поред добре глуме Ен Сотерн, Џојс Комптон, Лин Бари и Сиднија Блекмера, филм садржи функционалну музику и одличан избор песама. У филму је дебитовала егзотична лепотица Линда Дарнел, касније позната као фатална заводница у бројним вестернима и авантуристичким остварењима. Линда се са пет година бавила степовањем, са 11 је била модел, у 14.учесник такмичења у лепоти, а у 16. је победила на регионалном тестирању за филм компаније „РКО“ који јој је омогућио две године касније потписивање уговора са „Фоксом“, чији је убрзо постала заштитни знак и једна од најкомерцијалнијих звезда, успешно играјући ликове у распону од чедних и невиних девојака, преко верних младих жена и наивки до сексепилних и опасних заводница. Била је током 40. једна од најпопуларнијих и најтраженијих глумица у Холивуду.

ЛУДИ СНОВИ, занимљива и духовита омладинска комедија, очигледно је настала под утицајем ремек-дела НУЛА ИЗ ВЛАДАЊА. За разлику од класика Жана Вигоа, овај италијанско-амерички филм бави се догађајима у женском интернату у Швајцарској, вешто варирајући неке Вигоове кључне секвенце у алпском амбијенту и са сталним девојачким проблемима и незгодама у вези са згодним локалним младићима. Прецизна режија Пјера Мусете и изванредно (читај ретко) функционална камера Пјера Порталупија, нарочито у приказивању спектакуларних призора швајцарских Алпа, уз добро изабране интерпретаторе водећих рола, чини се, омогућили су велики комерцијални успех филма широм Европе. Међу глумцима издвојили су се Марина Влади, Ана Мароја Фереро, Сузан Стивен, Розана Подеста и Брунела Бово са једне стране, а Жак Серна, Роберто Рисо, Лоренс Ворд и Стив Баркли са друге стране полне баријере.

Мађарско остварење ВРТЛОГ/ВРТЕШКА дело је Золтана Фабрија, једног од најбољих националних синеаста, којим је стекао заслужено међународно признање како критике тако и публике. Премијерно приказан 1956. на фестивалу у Кану, филм је омогућио Фабрију метеорски успон међу најзанимљивије и најоригиналније европске режисере. Социјална драма о сукобу ригидне традиције и окошталог режима са новонасталим демократским аспирацијама остварена је у виду једноставне приче снажне лиричности и наглашених поетских валера. Чудесна поетска моћ филма у коме снага љубави побеђује укорењене друштвене предрасуде, обилује незаборавним приказима меланхоличних и туробних пејзажа у којима живе сељаци, ефектно приказани на страстан и реалистички начин. Чудесан филм, својевремено је одушевио и Франсоа Трифоа, а глумици Мари Терешик заслужено донео канску награду за главну женску улогу. У међувремену постао је најважнији мађарски филм у послератном периоду и национални класик седме уметности. Удружење мађарских филмских критичара га је два пута (1968. и 2000) сврстало међу 12 најбољих дела националне кинематографије. Ово је јединствена прилика да проверите зашто се филм котира тако високо.

Ерих фон Штрохајм, прослављени интернационални синеаст (сценарист, режисер, глумац) Други светски рат је провео као јеврејски избеглица у САД, а по повратку 1946. у Француску, први филм који је снимио било је дело Жана Бојера НЕ УМИРЕ СЕ ТАКО. Играо је главну улогу педантног и строгог филмског режисера, правог тиранина на снимању, који малтретира глумце понављањем истих кадрова. Када главни глумац, кога он највише враћа на понављање, изненада умре, филм од снимања детективске приче нагло постане криминалистички случај уроњен у форму трилера у коме се трага за убицом. Занимљива премиса заплета и одлично одабрани глумци у водећим ролама, од Штрохајма, преко Жан-Жак Делбоа, Дениз Вернак и Ан-Мари Бланк, уздигли су филм у категорију својеврсне црне комедије, тако својствене француској кинематографији. Мора се поменути да је ово, вероватно, једина комедија у којој је Штрохајм глумио!

У снажнoj социјалној драми ЦРВЕНА КОНГА, насталој у Мексику 1943, драматични тренуци инспиративно су ублажени изванредним музичким интервалима у којима је заблистала кубанска певачица и глумица Марија Антонијета Понс у роли певачице румбе у лучкој кафани. Овим филмом је почео њен вртоглав успех током кога је остварила већи број плесачких рола у екстравагантним костимима и допринела стварању новог музичког жанра, румберо филмова. Заслужено је проглашена за „Тропску краљицу”, јер је све до почетка шесте деценије суверено владала поменутим жанром. У филму, усред политичких и синдикалних протеста, главни јунак, у одличном тумачењу Педра Армендариза, започиње романтичну везу са славном певачицом уз неизвестан исход.

Британски филм Роја Бејкера ЖЕНА НА БРОДУ динамична је и квалитетна романтично-авантуристичка мелодрама у брзом ритму пуна еротских инсинуација и сексуалних порива, не типичним за хладне и одмерене Острвљане. Атрактивна Дајен Силенто непланираним доласком на трговачки брод изненада изазива мушку сујету, љубомору и пожуду у подједнакој мери. За њену пажњу и љубав боре се познати глумци Питер Финч и Ентони Стил.

Духовит и забаван биографски мјузикл ПЕСМЕ ЗЛАТНОГ ЗАПАДА у режији Лојда Бекона, бави се успонима и падовима плесачице Лоте Кребтри, током Грађанског рата, у надахнутом тумачењу Мици Гејнор. Осим музичко-плесних нумера, плени глума Дејла Робертсона и Дениса Деја.

Један од најбољих норвешких филмова свих времена, ДЕВЕТ ЖИВОТА, настао је на основу књиге Давида Ховартса, инспирисане стварним догађајима из делокруга рада норвешког покрета отпора у Другом светском рату 1943. Режисер Арне Скоуен је трагичну ратну причу о транспорту експлозива и оружја са Шетландских острва на север Норвешке током немачке окупације испричао кроз детаље издаје и изневереног поверења усред диверзантске акције. Необичности норвешког менталитета у сталној херојској борби против природе у непријатним околностима биле су и у прошлости демонстриране експедицијом Роалда Амудсена на Јужни пол и Тор Хејердаловим соло преласком Пацифика на сплаву Кон Тики. Скоуен је верно и без улепшавања пренео на екран ратну епопеју стављајући акценат на негостољубивост природе, привремено слепило изазвано белином снега и патњу смрзавањем током бекства од упорне немачке потере. Раскошна и спектакуларна верзија Ентони Мена ХЕРОЈИ ТЕЛЕМАРКА само је делимично дотакла стварне догађаје које је Скоуен у скромним условима бриљантно обрадио, истовремено сликајући осећај националне припадности.

Откачену енглеску комедију ЈА И ГОСПОДИН МИНИСТАР режирао је Џон Педи Карстерс по изврсном и изузетно духовитом сценарију који дотиче међународне односе, националну традицију и каријеризам појединца. Норман Виздом, глумац особеног сензибилитета и начина интерпретације, идеално је одабран за главног јунака незаборавне и повремено урнебесно смешне комедије којим је изборио место међу најбољим комичарима европског филма. Још увек мислим да му је рола Нормана у овом филму најбоља и најсмешнија. Једноставно неодољива. Имао сам прилику да га 1974. сасвим случајно упознам у грофовији Сари. Наиме, боравећи код неких Енглеза у Епсом Даунсу, свакодневно сам ујутро шетао њиховог пса лабрадорца по околним стазама и шумарцима. Једном приликом пас је потрчао у сусрет човеку на бициклу који нам се приближавао. Човек је стао, сишао са бицикла и нежно миловао пса. Очигледно су се знали. На моје изненађење открио сам да је то Норман Виздом. Представио сам му се и рекао да сам гост власника пса, али и да сам гледао његове филмове. Одушевљен сазнањем да неко из Југославије цени његов рад, позвао ме је у оближњи паб у коме смо ћаскали више од једног сата. На помен овог филма, рекао ми је да му је то најмилији остварени пројекат и да жали што се слични филмови више не снимају у његовој домовини.

Лепршаву америчку комедију ЧУДО ОД ДЕТЕТА снимио је Роберт З. Ленард по добром оригиналном сценарију. Сулуд заплет у коме позната глумица Џун Елисон у главној роли, силом прилика, глуми девојчицу од 13 година, нуди много смеха и добру забаву. Поред квалитетне музике Џони Грина и функционалне фотографије Џозефа Ратенберга, истакли су се и глумци Ван Џонсон и Гиг Јанг.

Током прошлог века у нашој земљи су виђена само два либанска филма. Један од њих је било дело Жоржа Насера КА НЕПОЗНАТОМ из 1957. којим је започела национална кинематографија. Вративши се из САД (дипломирао режију на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу – UCLA), Насер је снимио један од најнеобичнијих пројеката у историји покретних слика, задивљујуће модеран и иновативан за време у коме је настао. Због недостатка филмске инфраструктуре у Либану су до тада снимани са променљивим успехом само повремено кратки и документарни филмови. У земљи није било ни филмских радника ни филмских глумаца. Окупивши аматере, Насер је, снимајући овај филм, заправо школовао будуће филмаџије и глумце. КА НЕПОЗНАТОМ је бременита породично-социјална драма која се бави универзалном тематиком сиромаштва, егзила и емиграције. Као неореалистичка хроника стања у сиромашној земљи и недаћа емиграције у Бразилу, филм је прича о појединцима који не добијају шансу у животу иако имају велики потенцијал за успех, прича о оним људима који су осуђени од стране друштва на просечност и патњу. Премијерно приказан у главном програму у Кану 1957. пријатно је изненадио све, а посебне похвале су му упутили теоретичар и критичар Жорж Садул и синеасти Џорџ Стивенс и Марсел Пањол. Равноправно се носећи са делима Бергмана, Вајлера, Дасена, Донена, Фелинија, Бресона и Вајде, чини се, био је морални победник у Кану те године.

На сугестију неких редовних посетилаца Кинотеке, укључио сам и жанр вестерна у мој избор. Некада најпопуларнији жанр у земљи, средином 70. му се почео затирати траг. Не улазећи у разлоге тога, изабрао сам два краћа америчка остварења која завређују нашу пажњу.

У СТАРОМ КОЛОРАДУ режирао је Хауард Бретертон по литерарним ликовима које је креирао Кларенс И. Малфорд, тачније по фикционалном лику Хопалонгу Кесидију. Врхунска Бе продукција, брз ритам и одлично смишљен заплет око борбе за воду на Дивљем западу омогућио је Раселу Харлану да се искаже као сниматељ, а Вилијему Бојду да заблиста у улози Кесидија. Поред њега, успешне роле остварили су и Енди Клајд, Морис Анкрум и Расел Хајдн. Ускоро је уследио серијал филмова о Хапалонгу, али они нису, попут овога, успели да издрже тест времена.

У историји филма непотребно скрајнут и потцењен филм СТРАНАЦ У СЕДЛУ Жака Турнеа доживео је тек после ауторове смрти пуну сатисфакцију. Одлично погођена атмосфера малог места на Дивљем западу и напет заплет (попут трилера из подврсте филм ноара), уз врсну колор фотографију Реја Ренахана и надахнуто написан сценарио по литерарном предлошку Луја Л’Амура уздижу дело високо изнад просека жанра. Уз одлично одабране глумце, посебно је заблистао Џоел МекКри, један од легендарних интерпретатора у бројним вестернима. Стојећи раме уз раме са Рандолфом Скотом, Ричардом Видмарком, Џоном Вејном, Хенри Фондом, Џими Стјуартом, Гари Купером, Гленом Фордом и другим колегама забележио је у Турнеовом филм пун глумачки погодак. На филмском фестивалу у Единбургу, када је уприличена комплетна ретроспектива Турнеових филмова, у разговору којим је руководио критичар и касније синеаст Бертран Таверније, Турне је међу омиљене глумце са којима је волео да ради споменуо МекКрија, Дена Ендрјуса, Винсента Прајса, Роберта Мичама и Реј Миланда. Жао му је било што је са Џоелом снимио само три филма у периоду од 1949. до 1955. (ВИЧИТА, СТРАНАЦ У СЕДЛУ и Stars in My Crown), сматрао га је глумцем џентлменом, високим професионалцем и крајње одговорним човеком. На моје питање сарадње са Бертом Ланкастером у филму ПЛАМЕН И СТРЕЛА, на изненађење свих присутних изјавио је да је то једини глумац са којим је дошао у озбиљан сукоб. Наиме, током рада на филму, Берт је без правог разлога једног дана напао и вређао неког физичког радника у екипи, а Турне је прекинуо снимање и запретио да ће отићи заувек ако се Берт том човеку не извини пред целом екипом. Берт је то нерадо учинио, филм је снимљен, постигао је велики комерцијални успех и лансирао Ланкастера међу најплаћеније и најтраженије глумце. Турне је споменуо да га је Берт више пута звао и нудио му сарадњу на новим пројектима, што је он одлучно одбијао и, коначно, му забранио да га контактира.

Уз либански и мађарски филм, у јануарском избору најбоља и најквалитетнија је индијска епска драма МАЈКА ИНДИЈА Мехбуб Кана. Обрађујући живот сиромашне сељанке, која се, у одсуству мужа, бори да подигне децу и преживи све животне недаће, на метафоричан начин је испричана судбина Индије непосредно по добијању независности. Лик сељанке послужио је као модел за креирање лика који попут моралне богиње представља идеалну индијску жену. Она је приказана супротно од уобичајених стереотипа у националном или светском филму. Филм симболише нацију наглашавајући притом јак осећај националности и заједништва. Успеху филма неизмерно је помогла и музика Наушада који је у индијску кинематографију увео Западну класичну музику и у маниру славних холивудских оркестара оркестрирао своју партитуру. Својевремено најскупљи национални филм, настао је као одговор на озлоглашену полемичку књигу „Мајка Индија” Амерканке Кетрин Мејо у којој она напада индијско друштво, политику, религију, културу и оспорава право Индијаца на независност. Књига је у Индији изавала револт и спаљивање. Режисер Кан је инспирацију за филм нашао у књизи Перл Бак „Добра земља” и у истоименом филму. По стилу филм има додирних тачака са совјетским класичним делом МАТИ Всеволода Пудовкина из 1926, али и са америчком политичко-социјалном драмом ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ Кинга Видора из 1934. Чини се да се, за поједине реалистичке сцене, режисер инспирисао и оригиналним плакатима совјетских уметника конструктивиста. Филм је био први национални кандидат за награду Оскар у категорији иностраног филма, прошао је номинацију а изгубио је награду за само један глас! Добио је Свеиндијске награде 1957. за најбољи филм, најбољу главну глумицу и за режију. Требало би поменути да је у међувремену филм постао неоспорни културни међаш, класик међу делима седме уметности и један од најбољих филмова не само националне кинематографије већ и светског филма. Приказаће се експортна верзија филма, намењена иностраном тржишту, која је за више од 40 минута краћа од оригиналне верзије приказиване само у Индији. И поред тог недостатка, дело делује компактно, квалитетно и незаобилазно у схватању и развоју националне кинeматографије.

За већину поменутих филмова, ово ће бити, вероватно, последње јавно приказивање и права прилика да се подсетимо на развој дистрибутерске политике у тадашњој земљи.

Слободан Аранђеловић, филмски и џез публициста