Две недеље пред почетак снимања Антонионијевог филма Ноћ, у коме је играла главну улогу, Жана Моро изјавила је: „Нисам прочитала сценарио, не знам о чему се ради у филму, али имам поверење у оно што ми нуди Антониони.”

Недавно, после вести да нас је славна глумица напустила, њена колегиница, конкуренткиња и друга визија идеалне жене француске кинематографије Брижит Бардо изјавила је да је Жана волела живот и ризике, те да је у томе била бескомпромисна. Када је посао у питању, Жана се с предумишљајем препуштала ризику који је подразумевао сарадњу с људима што деле иста или слична мишљења. Они други филмско хазардерство велике глумице могли су да гледају само на екрану. Слична је била и када се искључе камере. Све оно што вам је говорио њен дубоки поглед била је, а и даље је истина. У то ће се уверити и будуће генерације гледајући филмове које су режирали Мал, Трифо, Велс, Буњуел, Вадим, Антониони, Лоузи, Фазбиндер, Ано, Брук, Деми…

За разлику од осталих звезда тог времена, Жана је деловала меланхолично, често тужно. Њен сексепил долазио је са супротне стране. Груб глас, изузетна дикција, оштар поглед и одлучност у настојању да изложи и оправда свој став, биле су неке од карактеристика славне Парижанке.

Када ју је средином шездесетих новинар немачког листа „Шпигел” питао да ли је она заиста тужна жена, какав утисак имају њени обожаваоци, Жана је одговорила:

„Нисам, уопште нисам тужна. Напротив, ја сам весела. А знате шта не волим? Не волим да живим извештачено као класичне филмске звезде. Мислим да треба бити стално међу људима, а ја највише волим да будем међу својим пријатељима. Само понекад желим да будем сама.”

Жанин отац Антанол, власник ресторана на Монмартру, упркос противљењу породице оженио се Британком Кетлин Бакли, играчицом која је из Енглеске дошла у „Фоли Бержер”. Жана се родила 1928. Уследиће рат и за време окупације Француске породица се сели у други крај града, у стан који се налазио изнад прометног бордела. Жана је проводила детињство пролазећи између немачких војника који су спрат испод стајали у реду… „Мајка је играла и тако зарађивала да нас прехрани”, присећала се Жана Моро. Говорећи о каснијем разводу родитеља, глумица није пропуштала прилику да себе окарактерише као очеву мезимицу и истицала да је њена једина енглеска карактерна црта била необуздана љубав према чају с млеком. Према каснијем сопственом признању, Жана је много лакше преживела рат него забрану одласка у позориште која је уследила због видно слабијег успеха у школи. Но и поред тога шеснаестогодишња Жана тајно је наставила да посећује париска позоришта и машта о каријери плесачице.

„Никада нисам ни помишљала да ћу се бавити глумом. Мислила сам да ћу постати играчица, а као играчица сам и почела каријеру”, говорила је Жана после првих  глумачких успеха. Међутим, истраживањем по архиви могуће је доћи и до потпуно супротних информација. У интервјуу који је дала за часопис „Тајм” пред почетак снимања филма Живела Марија (1965), Жана је открила како је свој сан о глуми у раној младости поверила мајци. „Била сам се већ уморила од тога да будем оно што јесам. Хтела сам да будем нешто сасвим друго”, изјавила је тада Мороова.

Каријеру је почела у позоришту „Комеди франсез” одмах после Другог светског рата. Као ученица 1946. дебитује у представи Излазак сунца, а годину дана касније публика је гледа у Тургењевљевом комаду Месец дана на селу. Улоге ће се смењивати, али Жана ће (без обзира на похвале и стално присуство у ансамблу) свој таленат потпуно открити почетком педесетих у улогама Наталије од Оранжа (Хамбуршки принц, Фон Клајнста) и Лукреције (Нова Мандрагора, Ж. Вотјеа). Тај театарски успех пратио је и њену надолазећу филмску каријеру. На филму дебитује 1948. у Последњој љубави Жана Стелија, а две године касније код Андреа Бертомјеа добија главну улогу у филму Пигал – Сен Жермен де Пре. Жана преузима главне женске роле, али не одриче се ни оних других. До Лифта за губилиште Луја Мала, који јој доноси светску славу, остварила је низ значајних улога попут насловне у Краљици Марго Жана Древијеа, Интриганткињама Анрија Декоена или Др Швајцеру Андреа Агеа. Почетак филмске каријере обележиле су и улоге у остварењима: Човек мог живота (Ги Лефранк), Жилијета (Марк Алегре), Господин Ле Кеј (Андре Пергаман), Вучица (Луј Заславски), Чудни господин Штир (Ремон Бејли)…

До великог успеха и почетка нове фазе у каријери Жана Моро није одбила готово ниједну улогу.

„Снимала сам све што ми се нудило. Сматрам да на почетку каријере глумица и не треба друкчије да поступа. На тај начин она се навикава на рад на филму и то јој омогућава да је запазе значајни редитељи.” Да није променила мишљење, доказала је и у каснијој каријери. Улога у филму Процес (1962) Орсона Велса доводи је на снимање у тадашњу Југославију. Велика очекивања су испуњена, али када је Жана у питању, Процес је ипак био само увертира у велику сарадњу с Орсоном Велсом на Фалстафу (1965). Између Лифта за губилиште и филма Живела Марија, успешна сарадња с Малом обухвата и малу улогу у Лудом пламену (1963), коју је глумица окарактерисала као потребну, али не много значајну за филм.

Међутим, 1963. година изузетно је битна у каријери Жане Моро. Обележила ју је сарадња с Буњуелом, Демијем и Франкенхајмером. Четири године пре него што ће снимити свој први филм у боји (продуценти су тешко натерали Буњуела да филм Лепотица дана буде у колору, а још теже да главну улогу повери Катрин Денев), већало се о главној улози будућег филма Дневник једне собарице. Буњуелово присуство на Фестивалу у Кану искористила је Жана Моро и затражила од редитеља заједнички доручак. Буњуел је прихватио позив и до краја доручка ствар је била решена. Тај филм 1964. Жани Моро доноси награду за најбољу женску улогу на Фестивалу у Карловим Варима.

О сарадњи са, како је до тада често истицала, једним од омиљених редитеља Жаком Демијем на филму Залив анђела, глумица је изјавила: „Можда је глупо што ово говорим, али тај дијалог било је немогуће научити. То је било више од дијалога, препуно речи које се понављају, прекида, предаха, узречица… За време снимања имала сам утисак да нешто није у реду. Постоји један осећај непознат мушкарцима, један чисто физички осећај: непосредно пред порођај жени се чини да јој неко полако черечи тело. Када се ради са извесним редитељима, понекад се, у преносном значењу, има такав утисак.”

Међу Жаниних готово 150 филмских и телевизијских улога незаобилазна је и она у Љубавницима (1958) Луја Мала, која јој је донела награду у Венецији. Кански еквивалент (награду је поделила с Мелином Меркури) стиже 1960. за улогу у филму Модерато кантабиле. Успеси у Венецији и Кану пренели су се идућег јуна на Берлински фестивал, где њена сарадња с Мастројанијем у филму Ноћ (1961) Микеланђела Антонионија тријумфује. Међутим, и поред великог успеха, Жана је за „Каје ди синема” изјавила да више никада неће сарађивати с Антонионијем. „С њим више нећу снимати. Зашто? Зато што… зато што сматрам да су се филмом Ноћ исцрпли сви наши односи. То се дешава. Сваки филм снима се с дозом опасности. Филм је опасна уметност.”

Жана Моро први пут се удала као изузетно млада за Жана Луја Ришара, француског глумца, редитеља и сценаристу, а потом и за прослављеног америчког редитеља Вилијема Фридкина. Њена веза с Лујом Малом окончана је после успеха филма Љубавници, но некако у то време редитељ и филмски критичар Франсоа Трифо и његово окружење постају део свакодневице Жане Моро.

„Упознала сам Франсоа Трифоа, чије сам текстове читала, и схватила да се нешто дешава. Нашла сам се међу људима које сам боље разумевала, које сам желела још више да упознам, којима сам се дивила. У том тренутку, филм је, независно од тога што сам била глумица, почео за мене нешто више да значи: била сам задовољна што могу да учествујем у његовом стварању.”

Када је 1962. филм Жил и Џим доживео заслужени успех, сваку оцену да је улога неодлучне жене у љубавном троуглу преокрет у њеној каријери, глумица је побијала без убедљивих аргумената. „Тај филм за мене је био веома важан, али не слажем се да се у вези с њим употреби реч преокрет”, говорила је Жана.

Глумица је играла насловну улогу у Ришаровом филму Мата Хари, агент Х21 (1964), а с Трифоом је, осим у 400 удараца (1959) и култном остварењу Жил и Џим (1962), сарађивала и на филму Невеста је била у црнини (1968).

Жана Моро каријеру је градила и ван Старог континента, а 1976. осим сарадње с Лоузијем и Делоном на Господину Клајну, прихвата и улогу Диди у Последњем тајкуну, завршном филму каријере Елије Казана, који представља екранизацију Фицџералдовог романа. И поред више него успешних америчких продукција (Воз, Победници, Жути ролс-ројс), глумица је често истицала предности рада у Европи, пре свега у Француској, говорећи да јој рад с пријатељима даје могућност да преправља сцене и да води дуге разговоре с редитељем док сваку ствар не поставе на своје место. У неколико наврата у каријери Мороова је истицала да је прижељкивала да ради с Фрицом Лангом, али и недоумицу око евентуалне сарадње с Годаром. За разлику од Годара, Ланг је тада већ одлучио да више не снима, док је неузвраћени јавни предлог за сарадњу с Годаром као епилог добио коментар саме иницијаторке, и то опет у угледном часопису „Каје ди синема”: „Не знам да ли бих волела да радим с њим. Кажем то зато што можда несвесно осећам да он не жели да ради са мном. Дивим се том редитељу, али имам утисак да би он пожелео да злоставља жену као што сам ја. Па ипак… не знам. Можда и не би.”

Жана Моро на филму се, осим као глумица, опробала и као редитељ и сценариста. Прихватала је улоге у складу са својим принципима о ризику. Једну од последњих изузетних рола остварила је у филму Преостало време (2005) Франсоа Озона. Улога баке чија је близина сигурно уточиште за унука који умире круна је завршне фазе каријере те велике глумице. Осим бројних глумачких награда, Мороова је добила и готово сва европска почасна признања за каријеру.

Почетком шездесетих Жана је у интервјуу за часопис „Тајм” изјавила да њен живот није ништа реалнији у стварности него у машти, те се том приликом дотакла и тумачења професије из личног угла: „Како ми је мрско када чујем да људи говоре о глуми као о професији. Глума уопште није професија; то је начин живота, један начин који употпуњује онај други. Глумцу је потребан осећај стапања, несвесна сродност с улогом, ништа више од тога. Нема ни говора о трагању за личношћу из стварног живота. Апсурдно је и помислити да се за само неколико недеља може ући у једну личност. Уопште не студирам своје улоге пре него што камере почну да снимају. И онда, одједном, све почиње.”

У случају Жане Моро никада се и не завршава.

Југослав Пантелић