Прва снимања домаћих сниматеља датирају још од Анексионе кризе 1908. године, када је Гранд биоскоп „Бен Акиба” снимио више сцена о Београду и београдском животу и наводно започео снимање играног филма Хаџи Лоја, по драми Бранислава Нушића. То драмско дело најпознатијег српског комедиографа бавило се отпором Срба и муслимана аустроугарској окупацији 1878. године и било врло популарно на сцени Народног позоришта, с бриљантним Милорадом Петровићем, будућим филмским Карађорђем, у насловној улози. Била би то снимљена позоришна представа или њен део, међутим како због недостатка поузданих извора тако и због слабих техничких могућности, изгледа да се радило само о пионирском али неуспешном покушају. Ипак, континуирана филмска производња у Србији почиње у лето 1911. а до почетка Првог светског рата овде су деловала четири предузећа која су се бавила како снимањем филмова тако и дистрибуцијом и приказивачком делатношћу. Хотелијер и успешни пословни човек, такође и власник првог сталног биоскопа у Србији, Гранд биоскопа (основаног крајем 1908. године), Светозар Боторић, задивљен могућностима нове уметности, постаје ексклузивни представник фирме „Браћа Пате” за Србију и Бугарску. У лето 1911. Боторић је ангажовао сниматеља Патеове филијале у Бечу Луја де Берија (правим мађарским именом Лајош Арпад Золтан Питролф), који заједно са славним глумцем и редитељем Краљевског српског народног позоришта у Београду Чича Илијом Станојевићем кроз Удружење за снимање српских народних филмова ствара исте године прва три балканска играна филма, Улрих Цељски и Владислав Хуњади, Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа и Циганска свадба или Бибија, као и неколико документарних. Пошто се водила као изгубљена више од девет деценија, већина Боторићевог продуцентског опуса, који је осим играних укључивао и близу двадесет документарних филмова, пронађена је у лето 2003. године у Филмском архиву Аустрије у Бечу. Иако се уврежило мишљење да је популарни Карађорђе најстарији српски и балкански играни филм, то првенство припада остварењу Улрих Цељски и Владислав Хуњади. Средњовековна историјска драма Улрих Цељски и Владислав Хуњади, заснована на истинитом догађају који се збио 11. новембра 1456. у Београдској тврђави, када су људи мађарског великаша Владислава Хуњадија на превару домамили и убили његовог такмаца у борби за угарски престо, великаша Улриха Цељског, иначе зета деспота Ђурђа Бранковића, снимљена је крајем јуна и почетком јула 1911. у режији Чича Илије Станојевића. Глумачку поделу чинио је врх глумишта Народног позоришта: Добрица Милутиновић, Драгољуб Сотировић, Александар Милојевић, Теодора Арсеновић и Чича Илија Станојевић. Дуго се мислило да је та филмска адаптација за предложак имала Хронику грофова цељских, као и дело средњовековног песника Михаила Бехајма, али по открићу правог (мађарског) идентитета сниматеља Луја де Берија, као и по садржају пронађене копије, закључено је да се она заснива на мађарској верзији тог догађаја представљеној у драми Ласло Хуњади Леринца Тота из 1839. године, као и на истоименој опери Ференца Еркела из 1844. на бази либрета Бенија Егрешија. Што се тиче занатско-техничког дела, то остварење не заостаје много за далеко познатијим и амбициознијим Карађорђем. Иако на моменте пати од почетничких слабости и „папирнатости” својствених снимљеном позоришту, што се највише огледа у неким сценографским и глумачким решењима, Улрих Цељски и Владислав Хуњади наговештава још увек недовољно вешт, али без сумње врло талентован сценаристичко-редитељски дует Станојевић – Де Бери, који ће непосредно након тога створити прва ремек-дела српске кинематографије Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа и Циганску свадбу или Бибију. Тај типични изданак филма у сликама или таблоима још једном показује њихов смисао за распоред глумаца у простору и визуелну композицију, а садржи и шармантне, типично патеовске трикове, од којих је највештији онај у сцени када краљ Владислав V у цркви доживи визију убиства Улриха Цељског. Свакако да је филм, без обзира на архаичност и наивност у складу с периодом у коме је настао, данас можда и занимљивији него у време своје прве и праве премијере.

Улрих Цељски и Владислав Хуњади био је први српски играни филм, али с обзиром да је премијерно приказан тек 1. децембра 1911. у нашој филмској историографији води се као други. Остварење Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе, снимано током јула и августа исте године, имало је премијерну новинарску пројекцију 23. октобра 1911. у хотелу „Париз”, па се због тога и званично води као први српски, а уједно и први балкански играни филм.

У историјски запаљивом времену у Србији с почетка XX века, у коме је династија Карађорђевић 1903. године на престолу заменила Обреновиће, добијен царински рат против Аустроугарске 1906, тешко доживљена аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. године, али и створена демократска и просперитетна држава која ће убрзо постати пијемонт јужнословенских народа, филмска продукција није могла почети друкчије него неком националном темом. С много разлога и амбиција, Светозар Боторић, Илија Станојевић и други окупљени у Удружењу за израду српских филмова, изабрали су да у свом првом амбициознијем филмском пројекту опишу „историју Кара-Ђорђевог живота од рођења па до смрти”. Живот „Оца Србије”, Карађорђа Петровића (1762–1817), човека који је учинио највеће дело, ослободио земљу од Турака и ујединио народ, био је савршена инспирација за пионире наше филмске уметности.

Филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе снимљен је у Београду и његовој околини. Екстеријери су снимани на обалама Дунава и Саве (пре свега на Ади Циганлији), Калемегданској тврђави, Топчидеру и Бањичком пољу, где су „изведени” спектакуларни бој на Мишару и збор у Орашцу. За ентеријере је послужило двориште хотела „Париз” (простор данашњег Безистана), где су пренете кулисе и сценографија из Народног позоришта. Већ због тога филм Карађорђе не може се третирати као класично „снимљено позориште”. У стилском смислу, он представља типично дело епохе у којој је настао, са очигледним утицајем француских историјских филмова из куће „Пате”, у чијој су лабораторији уосталом и израђена сва Боторићева остварења. Његова епизодична структура састављена је од таблоа, толико омиљених у раном француском филму, још код Мелијеса и браће Пате. Копија пронађена у Бечу састоји се од условно 16 таблоа-епизода, који приказују најзначајније тренутке из Карађорђевог живота и од којих је 11 снимљено у природним екстеријерима, а пет у ентеријеру. Осим боја на Мишару, који је сниман знатно сложеније и по правилима савременијег филмског језика, остале сцене дате су статично, махом у средњем плану, у једном кадру и без покрета камере. Међутим, оно што је Карађорђа разликовало од буквално „снимљеног позоришта”, какви су били филмови тада помодне француске куће „Филм д’арт”, било је изванредно кретање и распоред глумаца по дубини простора, што ће велики Чарли Чаплин неколико година касније довести до савршенства. У таквом распореду епизода које се ређају једна за другом, монтажа није била ни потребна, али у сценама боја на Мишару (од којих је, нажалост, добар део вероватно заувек изгубљен) остварен је прави филмски монтажни поступак. Наиме, прво видимо Карађорђа и његове војводе како очекују турски напад, онда турску коњицу која као у Пудовкиновим филмовима јуриша ка камери, затим поново Карађорђа који даје знак да се крене у јуриш, а потом и јуриш српских пешака, снимљен из два различита угла. У сцени борбе прса у прса, камера Луја де Берија се, додуше стидљиво, помера лево и десно пратећи ток радње.

Боторићев избор Илије Станојевића званог Чича (Београд, 1859 –Београд, 1930) за сценаристу и редитеља филма Карађорђе није био неочекиван. Иза себе је имао тридесет година стажа у Краљевском српском народном позоришту, у коме је учествовао у више стотина представа као глумац и редитељ, а био је и цењени писац чији су комади често и радо извођени. Непосредно пре рада на Карађорђу, написао је 1909. године комедију у четири чина с певањем Дорћолска посла, с којом је постигао огроман успех код гледалаца.

Сценарио за Карађорђа Чича Илија Станојевић обликовао је уз наводну сарадњу управника Класне лутрије Ћире Манока и извесног попа Савковића, што нас и данас доводи у недоумицу. Његов главни и највећи део очигледно је рађен на основу драме Кара-Ђорђе познатог писца, редитеља и глумца Народног позоришта Милоша Цветића, епизода с дахијама преузета је из народне песме „Почетак буне против дахија”, коју је вероватно спевао слепи гуслар Филип Вишњић, а свакако су коришћена и друга, пре свега историјска и мемоарска дела о Карађорђу као што су први део његове биографије Карађорђе Миленка М. Вукићевића и збирка анегдота, прича и цртица Карађорђе у говору и у твору Милана Ђ. Милићевића. Романтичан али и суров, натуралистички али и поетски, сценарио филма Карађорђе свакако је један од његових највећих домета. Иако неуједначена, режија Чича Илије Станојевића (коме је сигурно неизмерно помагао технички поткованији Луј де Бери) у појединим епизодама показује зрелост и вештину, апсолутно неочекиване за први прави филмски покушај код нас какав је био Карађорђе, а неке сцене, од којих бих посебно издвојио ону „у којој се мали Ђорђе сукоби са обесним Турчином”, несумњиво поседују антологијски карактер.

Посебна прича филма Карађорђе јесте глума. У њему су наступили скоро сви најистакнутији глумци Народног позоришта, многи од њих у по неколико улога. Велика традиција квалитета српског глумишта ни овде није изневерена. Право је задовољство гледати актере различитих генерација како се на индивидуалан начин прилагођавају новом, тек створеном медију, филму. У поређењу с европским историјским филмовима тог периода, пада у очи изненађујуће мало патетичног и театралног у глумачком изразу. Тако је Сава Тодоровић на необично савремен и апсолутно филмски начин остварио ликове неколико турских великодостојника, Александар Милојевић је разложни и уверљиви Прота Матеја Ненадовић, Вукосава Јурковић трагична Карађорђева мајка Марица, Драгољуб Сотировић динамични Хајдук Вељко и несрећни Карађорђев брат Маринко, а будући бард позоришта Добрица Милутиновић подарио је лику Јанка Катића романтичарски израз. Немерљивом режијском и сценаристичком уделу, Чича Илија Станојевић додао је и три одличне, тако различите глумачке епизоде – турског спахије, сеоског завидљивца и Карађорђевог убице, кнеза Вујице Вулићевића.

Лик Карађорђа није дат апологетски, што веома чуди с обзиром на блискост твораца и финансијера филма с двором Карађорђевића. Карађорђе је представљен као човек од крви и меса са свим врлинама и манама, чији је један и једини животни циљ – ослобођење Српства и васкрсење српске државе. За тај циљ он је спреман да плати и највећу цену, животе својих најближих који су се огрешили о морална начела успостављана у новој устаничкој држави. И баш зато, један глумац и једна улога убедљиво су испред свих осталих. Милорад Петровић (Шабац, 1865 – Скопље, 1928), глумац који се прославио у позоришту улогама националних хероја у историјским комадима (цар Душан, Хајдук Вељко, Карађорђе…) свог филмског Карађорђа остварио је кроз највеће богатство глумачких нијанси, од крајње плаховитости у наступу „праведног гнева”, преко државничке озбиљности и строгости у наступу према војводама, до нескривене раздраганости након српске победе у боју на Мишару. А на крају филма, испред позоришне завесе излазе и поклањају се публици сви тумачи главних улога, склапајући на тај начин једну од првих и најдрагоценијих страница у историји српске кинематографије.

Напокон, не треба сметнути с ума ни филм У Србији: једна циганска свадба или Бибија, један од ретких из продукције Светозара Боторића који до данас није откривен. Сниман у истом периоду кад и Улрих Цељски и Владислав Хуњади и Карађорђе, то је био трећи и последњи филм који је за Боторића снимио редитељско-сниматељски пар Чича Илија Станојевић – Луј де Бери. Наиме, Станојевић је довео групу Цигана с Чубуре на Аду Циганлију, где је требало реконструисати обичај слављења њиховог празника Бибије, али се за време самог снимања, на коме су се учесници потукли грабећи храну из казана, све претворило у неочекивану и невероватну вратоломну комедију какву аутори нису могли ни да замисле. Зато није ни било чудно што су одушевљени представници Патеа у Паризу, када им је Станојевић приказивао своје филмове, одлучили да једино то шармантно и духовито дело откупе за своју светску дистрибуцију. Тако је овај филм отргнут из Боторићеве филмске колекције и нема га у корпусу пронађених остварења, али и даље постоји нада да ће се то већ легендарно дело ипак поново открити у некој од старих филмских кутија затурених по буџацима филмских архива.

Одмах после Боторића у јесен 1911. године у кинематографију су ушла браћа Савић (Пера, Божа и Светолик), пословни људи и власници првог наменски грађеног биоскопа у Србији, Модерног биоскопа. У кратком периоду у коме су се активно бавили кинематографијом (из ње су изашли већ крајем априла 1912. године) браћа Савић произвела су десетак документарних и журналских сторија, и први код нас популарисали филмску уметност, у дневном листу „Мали журнал”, који је био у њиховом власништву. У њиховој продукцији 1912. године настала је и наша прва филмска драма Јадна мајка, с познатом трагеткињом Народног позоришта Емилијом Поповић у насловној улози, за коју је сценарио, по свој прилици, написао сам Божа Савић. Тај филм се као и целокупан кинематографски опус браће Савић данас, нажалост, води као изгубљен, а по свој прилици највећим делом уништен је за време окупације Београда у Првом светском рату. Браћа Савић заслужна су за развој српске кинематографије и због тога што су основала нашу прву филмску лабораторију коју је за њих поставио касније један од најцењенијих светских сниматеља Карл Фројнд. С тим у вези посебну мистерију представља тврдња из једног интервјуа с почетка шездесетих година прошлог века коју је изнео Фројнд као већ прослављени немачки и холивудски сниматељ. Говорећи о томе да му је први филмски посао био у Београду, на месту сниматеља и лаборанта код пионира српског филма, браће Савић, 1911/12, успутно је тврдио да је за време свог боравка у Србији снимио филм о ривалству и сукобу краљевских породица Обреновић и Карађорђевић. С данашње тачке гледишта то се чини немогућим будући да је десетак година раније династија Обреновић скоро потпуно искорењена и да би било заиста невероватно да се у Србији тога доба сними филм такве „проблематичне” тематике, а Фројндову изјаву треба узети с резервом и због озбиљних година које је имао у тренутку интервјуа. Напокон, ако се зна да је Фројнд још око 1908. као сасвим млад волонтирао и асистирао сниматељима у Патеовим студијима, нека нам буде дозвољено да изнесемо хипотезу да је он заправо био учесник снимања француског филма Београдска трагедија из 1909. године, по сценарију познатог писца Анрија Батаја. То је била друга и најпознатија Патеова верзија догађаја око Мајског преврата у Србији 1903. и могуће је да је Фројнд помешао своје учешће у том филму с боравком и радом код браће Савић две године касније.

Не треба заборавити ни снимања у Војводини, која је у том периоду још била део Аустроугарске монархије. Ернест Бошњак (1876–1963), рођени Сомборац, по професији штампар, већ је 1909. године купио камеру „Ертел-Верке” и снимио филм У царству Терпсихоре, који је, нажалост, изгубљен. Иако првенствено документарно, то дело може се посматрати и као играна структура јер је приказивало плес групе девојака у сомборском парку иза жупанијске зграде (Терпсихора је заправо муза игре). Своју пасију према филму Бошњак ће исказивати све до средине двадесетих година, покушавајући да од Сомбора направи Холивуд, али ниједан од више његових започетих играних филмова неће бити завршен до краја.

Најзад, треба споменути и седамнаестогодишњег Владимира Тотовића из Новог Сада (тада дела угарске територије) и његове филмске покушаје скраја 1915. године. После почетничког филма Спасилац, који се састојао из само неколико кадрова, уследио је Детектив као лопов, авантуристички филм о детективу Тотоу (сам Владимир Тотовић) и његовој борби с лоповима који су богатој грофици украли брилијантски прстен. Филм је са успехом приказан у Новом Саду почетком 1916. године, а затим је продат једној фирми за дистрибуцију. У међувремену, мађарско предузеће „Корвин” основало је филијалу у Новом Саду, а Тотовић је као њен намештеник снимио документарни филм Сахрана Антонија Хаџића, забележивши спровод дугогодишњег секретара Матице српске. Као глумац, наступио је потом заједно  с  тимом  мађарских  глумаца у једном  филму  непознатог  наслова,  снимљеном у Новом Саду. Жељан филмске славе и напретка у каријери, Тотовић је прешао у Беч, где је до априла 1916. године, када је мобилисан, наводно играо у девет филмова предузећа Саша филм и Регент филм, остваривши и две главне улоге. Тотовић је врло брзо послат на фронт, где је и погинуо почетком 1917. године, у близини Горице. У најновијој аустријској филмографији играних филмова 1906–1918. не постоји ниједан наслов са списка филмова у којима је Тотовић по сопственом писању наводно играо.

На крају ове историјске ретроспективе српског раног играног филма треба нешто рећи и о првом Србину филмском глумцу познатом у међународним оквирима. Први засада познати Србин који се појавио у неком страном играном филму био је чувени спортиста и светски шампион у рвању 1908. године Симон Антонић. Један од највиших људи свога времена (по различитим подацима био је висок између 212 и 220 центиметара) наступио је 1905. у филму славног Жоржа Мелијеса Париз – Монте Карло за два сата, где је својом џиновском појавом био противтежа сићушном британском комичару Литл Тичу (високом свега сто тридесет седам центиметара), који му је палио цигарету ходајући на огромним штулама. У даљем току каријере Антонић је наступио у неколико спортских документарних филмова, од којих је најпознатији француски Шампионат у рвању из 1906. године, где се борио против још једног великог шампиона, Француза Раула ле Бушера. Ипак, његов најзначајнији глумачки домет била је рола похлепног дива који после енормног уношења хране и пића на крају експлодира у краткој и ефектној Патеовој комедији Превелики путник из 1912. године, који је у нашој историографији погрешно био приписан продукцији Светозара Боторића.

Александар Саша Ердељановић