Мало је људи који кроз призму прошлости могу да виде будућност, или да бар подражавањем прошлости пројектују себе у сваком будућем кораку. Ту алхемију између културе која ствара јаку личност и снажног појединца који ће с временом толико утицати на ту исту културу, могло је да детектује доба ренесансе. На овим балканским просторима мало шта се може назвати тако прогресивним и продуховљеним да буде подлога за развој особењаштва вредног хвале. Али понор Балкана једнако је пожељан полигон за концепт индивидуалца. Проистекао из онтологије негативитета, истинске жеље за новотаријом или опасности политичког домино ефекта, утицај таквог индивидуалца неодвојив је од његове везе са средином из које потиче. Дакле, пата-карте у подели заслуга. На крају, ипак, поен више за активизам и стваралачку укљученост у колективни живот заједнице. Поен више за Емира Кустурицу, филмског доајена који пише, компонује, предвиђа, филмски кадрира, суверено владајући сваким видом уметничког изражавања. Свестрани Емир Кустурица је с временом све више потцртавао, свесно или несвесно, своје неприхватање уклапања у стереотипе, што је његовој локалној димензији давало амбивалентан тон. Ако баш нисте опортуниста који заговара реинкарнацију Достојевског или модерно „латифундирање”, он је као Да Винчи или Микеланђело – архитекта, пројектант и освајач простора. Први пут за потребе филма, други пут за остварење На Дрини ћуприја, чије снимање очекујемо. То је Андрић (град), Андрићево дело, прапочетак свега у животу Емира Кустурице, можда и коначно утемељење, одредиште у којем ће се срести снага речи првог, и поетика филма млађег ствараоца. Босанска промисао и амбијент, идентитетско самопотврђивање и непрестано освајање слободе.

Та слобода и смелост била је потребна неком пре Кустурице, неком уреднику Телевизије Сарајево да 1979. године емитује ТВ филм Невјесте долазе, који је због експлицитног бављења сексуалним табуима одмах проказао Кустурицу и дело ставио под забрану. Знало се за тог малог, сина упосленика Секретаријата за информисање захваљујући чијем је познанству с Хајрудином Крвавцем Кустурица као дечак глумачки дебитовао у историјском филму Валтер брани Сарајево. Тек дипломац чувене Филмске академије у Прагу који је за креативан потенцијал био награђиван претходно у средњој школи, као студент и редитељ филма Герника (1978) по новели А. Исаковића на Фестивалу у Карловим Варима, освестио је нобеловца Андрића у себи. Право у центар мете добацио је са следећим телевизијским филмом Бифе Титаник (1979) и тријумфовао на Фестивалу у Порторожу. Ето прве потврде балканског карактера – искусићу и критику и пораз, али ћу на крају победити. Ни стрпљив, ни нечујан, већ на почетку каријере гласовит, прецизан, идејни, а не удворички. Била је то својеврсна најава онога што ће касније дати снажан оригиналан и егзотичан печат европској кинематографији – његови филмови Отац на службеном путу, Дом за вешање, Подземље и први, Сјећаш ли се Доли Бел, од чије нас премијере дели пуних 40 година!

У дугометражној играној продукцији дебитовао је баш с тим филмом, насталим по сценарију Абдулаха Сидрана 1981. године. За ту симбиозу прашке филмске естетике и италијанског надреализма који безрезервно резимира утицај нових западних вредности на комунистички образац и круте апаратчике тог система, награђен је Сребрним лавом на Филмском фестивалу у Венецији за најбољи дебитантски филм, као и наградама FIPRESCI, AGIS и CIDLAC на Фестивалу југословенског играног филма у Пули 1981. године. Било је то први пут да су јунаци босанског простора проговорили својим дијалектима и наречјима, чиме је националну припадност својих јунака редитељ јасно означио говором. Летаргију провинцијске изолације Кустурица је на филму лечио аутентичном концентрацијом болесних јунака или хендикепом као иницијацијом углавном тинејџера, избором глумаца који су можда припадали свему, само не филму и камери. Нереализовани, с подељеним лудилом смешни и кад се не смеју, чине плејаду ликова уз које је професор Кустурица изградио култ маргине – што је у истоименој књизи аналитички изнео Горан Гоцић. И фактички, јер је пред камере био спреман да доведе пацијенте установе за ментално оболеле. И филмски, јер је, по оцени критичара, изнедрио кључног болесника свог опуса Маха, Диновог оца, у тумачењу Слободана Алигрудића, према мишљењу многих, најбољој улози тог глумца. Ту праксу да за избор глумаца наизглед нема никаквих критеријума и да свако може да постане звезда, чак и ако је то некада био, Кустурица негује током целе своје каријере. С дугометражним првенцем почиње да ради на новооснованој Академији сценских уметности у Сарајеву. Када је 1984. при Академији основана Отворена сцена „Обала”, Кустурица је постао њен први уметнички директор и учинио је једним од најзанимљивијих театарских места у Југославији, где су се у новим читањима гледали Аца Поповић и Ежен Јонеско.

Следећи филм Отац на службеном путу (1985), такође на Сидранов сценарио, доноси му Златну палму на Филмском фестивалу у Кану и номинацију за награду Америчке филмске академије Оскар за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Преко ноћи такорећи, од аутсајдера на престижној филмској смотри, Кустурица дира жири поетиком и брижљивом реконструкцијом времена, те постаје звезда интернационалног формата. И то ће бити први филм који је озбиљно раскрстио с титоизмом. Задивљујуће искрена, емотивна породична драма у чијој су позадини догађаји с Голог отока, открила је све нијансе југословенских илузија, потказивачке доконике, њихову малодушност осудила и размађијала русофобију поратне Југославије, нудећи једини логичан ток упитаности из угла најмлађег учесника Малика, који је и сам, нажалост, део друштва хипокризије. Осим тога, Отац на службеном путу освојио је још пет југословенских филмских награда, а међународна критика доделила му је Гран при за најбољи филм 1985. године. Мало ко је претпоставио да ће се овај редитељ после тог филма толико „разуздати” и деценију касније снимити нешто попут Подземља.

На трагу лансирања маргиналних тема и ликова, Кустурица 1988. снима у Македонији Дом за вешање. Не само што му је то остварење поново на Филмском фестивалу у Кану донело награду за режију и специјалну награду „Роберто Роселини” већ га је пред крај снимања чешки редитељ Милош Форман позвао да га замени на Универзитету „Колумбија” у САД. Универзална слика животног пута дата кроз лик нигде неприпадајућег Перхана (натуршчика Давора Дујмовића, касније проглашеног за једног од пет најбољих глумаца у Европи), који на наговор криминалца Ахмета (уместо Боре Тодоровића прво је за ту улогу виђен Драган Николић) ставља своје телекинетичке способности у функцију преваре и брзе зараде, а по цену љубави брижне баке и девојке коју воли, ушла је у фолклорну легенду балканских Рома. Не заборавимо да је један од првих филмова сниматеља Луја де Берија, продуцента Светозара Боторића, била Циганска свадба 1911. Дакле, Кустурица је само вратио очараност филмске камере овим светом. Филму је тај миље доносио радост живота, снажан колорит, изазовну тематику. И утицао на промену боје прашког филмског наука. Критичари новог доба сматрали су пак да „успешни југословенски филм свету продаје балканску егзотику и социјалну беду”. Ипак, репрезентација Рома која повезује прошлост и садашњост у недељиви тренутак сталног трајања, што подвлачи најбољи познавалац Кустуричиног дела проф. Невена Даковић, само је екранизовала културну особеност, образац понашања једног народа, а на општи ниво уздигла тему коју је свет тих година почео да крцка – потрагу за идентитетом и питање среће у сопственој кожи. Кустурица је ипак успео боље од свих. Можда и због тога што су тај филм и Доли Бел у целом његовом опусу схваћени и оцењени као највиши због „непорецивог човекољубља”. У славу Рома и због славе најлепшег у сопственом бићу, у париској опери Бастиља много касније, јуна 2007. први пут је изведена Кустуричина панк-опера „Време Цигана”, по мотивима филма Дом за вешање. Исте године додељен му је Орден витеза реда уметности и књижевности, највише француско признање у области културе.

Неће се Кустурица увек држати тог рецепта и већ у следећем филму Аризона дрим (1993) посегнуће за нихилизмом. Његов први филм на енглеском језику настао је по сценарију једног од његових америчких студената, Дејвида Еткинса. Филм је награђен Сребрним медведом и Посебном наградом жирија на Филмском фестивалу у Берлину 1993. године.  После херојског подухвата 1985. да постане први Југословен који је освојио Златну палму за играни филм, Кустурица се Аризоном уписао, уз Булајића и Битку на Неретви, као једини који је окупио толико филмских светских звезда: Феј Данавеј, Џерија Луиса, Џонија Депа. Уз то, није следио ни задате идеолошке догме (у Подземљу још осетније) одступајући од задатих медијских директива тог доба. Дакле, Емир је извојевао нови ниво уметничке слободе. Ипак, његов однос према ликовима остао је непромењен, овде плејада неуротичних достиже врхунац. И анимална симболика постаје још јача јер животиње у његовим филмовима немају карактерологију, осим што равноправно живе с људима. Заправо имају симболику која најављује акцију као у уводној, сновиђајној секвенци где хаски спасава власника од сигурне смрти у поларној зими. А најупадљивији детаљ тог филма јесте риба која плива кроз пејзаж јер је и главни јунак надзорник за рибу и дивљач. У једном од каснијих филмова Живот је чудо магарица која одбија да учествује у транспорту мртвачких ковчега, такође, попут хаскија, спасава један живот.

Наредни филм Подземље 1995. донео је Кустурици другу Златну палму на Филмском фестивалу у Кану. Тај филм, за који је, по признању самог аутора, нечувено стрпљење, и поред пробијених рокова и буџета, имао човек предан филму, продуцент Баумгартнер, био је филм краја једне епохе. Подземље није иницирано као критика југословенског режима већ као „студија перверзије”, а по поставци антиципира данашње ријалити програме, пошто говори о људима који су заточени у затвореном простору, а њихова стварност одређена је фабрикованим информацијама које им се пружају. То је доказ ранијих Кустуричиних речи: „Подземље сам радио као своју реакцију на уништавање земље у којој сам рођен. Испоставило се да је то била и слика будућег живота.” Прича о породицама које се скривају у тајним подземним просторијама током нацистичке окупације Београда, где бриљирају Лазар Ристовски, Мики Манојловић, Мирјана Јоковић, Славко Штимац, Срђан и Бора Тодоровић, снимљена на врхунцу југословенског рата, један је од драматуршки најекстремнијих остварења и овог и зрелих аутора тог доба. То је филм који је, упркос свом фарсичном оквиру, изазвао тако жестоку политичку дебату и контроверзе у земљи и на насловницама светских медија да би читаве студије биле потребне да се обраде контекст времена, герилски мотиви, болест јунака, улога животиња, друштвена и лична муљања, љубавни троуглови. Све стаје у један термин – „подрумаши”. Та парафикција експлодирала је алегоријама о назадном и ксенофобичном, уз питање да ли је аутор досегао слободу или прокаженост у крешенду своје уметничке каријере.

Ништа што је радио није прошло незапажено! Једноставно, програми европских филмских фестивала жељно су га чекали. На Венецијанском, 1998. „нови Фелини”, како су га прозвали италијански критичари, награђен је Сребрним лавом за најбољу режију за филм Црна мачка, бели мачор. То је и један од Кустуричиних филмова које је Југословенска кинотека на основу Закона о културним добрима 2016. године прогласила за културно добро од великог значаја. Интересантно је да је тај филм започет као документарац о циганским дувачким оркестрима. Прича о двојици пријатеља, иначе моћних стараца чија је заједничка жеља да материјално обезбеде своје потомство женидбом или позајмљивањем новца, комедиографским елементима спустила је ниво очекивања после подземног политичког карамбола, не остајући дужна критици опадања моралних вредности. У симболичној употреби животиња, где читаву дружину чине и симболи сексуалности попут голубица, јоште је надигравања, лажних смрти и васкрсења, летења, који су такође један од најпрепознатљивијих филмских симбола Емира Кустурице. Филм је још по нечему био значајан – новој капији ауторства редитеља. Пред почетак снимања оформљен је бенд „Црна мачка, бели мачор” Но смокинг оркестра. Музику за филм радили су Ненад Јанковић, Војислав Аралица и Дејан Спаравало. Многе песме из тог филма постале су прави хитови, па је 1999. група снимила албум „Унца, унца тајм”, да би као свој први филм у 21. веку Емир режирао документарац Супер 8 приче (2001), посвећен концертима, турнејама бенда „Емир Кустурица &  Но смокинг оркестра” и развојној причи његових чланова.

Након тог остварења, 2004. године у биоскопима се појавио Живот је чудо, филм без драматуршких странпутица, с раблеовском атмосфером. Ту су међе и лојалност, енигматска простодушност ликова, гладни медвед, већ споменута тврдоглава магарица, смрт, па и онај просветљен сиже и сценографија. Уосталом, његови играни филмови се по правилу одликују уметањем надреалистичких момената којима се прекида наративни ток или означава нарочит тренутак радње. За потребе снимања тог филма, чији је радни наслов био „Гладно срце”, изграђен је цео мали град, Дрвенград. Кустурица је опет закувао босански лонац, улазећи на врата ратоборног, али и распеваног Балкана, тачније Голубића, претесног за амбиције Лукине породице и проширење пруге до Србије у време када се злокобна сенка трагедије на сарајевској свадби надвија над ту пасторалну заједницу. И опет с препознатљивом, својом екипом глумаца. Филм је освојио награду француског националног образовног система, прву награду Међународног филмског фестивала у Ваљадолиду, те награду Цезар за најбољи филм у Европској унији. Био је и номинован за Златну палму.

Наредне, 2005. године, када је поново изабран за члана жирија на Канском филмском фестивалу, Кустурица је представио свој нови филм Завет, занимљиву комедију која прати живот деде и унука у златиборском забаченом селу. Овај пут писао је и сценарио, али је редитељски посао делио с Оливијеом Делбоском и Марком Мисонијеом.

Године 2007, када је проглашен Уницефовим амбасадором у Србији, снимао је филм Марадона, документарац о аргентинској фудбалској легенди Дијегу Арманду Марадони који је изазвао пажњу широм света. Септембра 2009. у француским биоскопима почело је приказивање филма Афера Фервел, у којем Кустурица глуми поручника КГБ-а, да би му француски режисер Оливије Орле доделио главну улогу у свом филму Пеликан (Nicostratos le pelican), што је уз све епизодне улоге које је до тада играо у својим (попут Хичкока) и иностраним остварењима, било само увод у најважнију, тренутно последњу, уз Монику Белучи, у филму На млечном путу (2016), премијерно приказаном на 73. Међународном филмском фестивалу у Венецији. Филм у којем је Кустурица сценариста, редитељ и глумац сугерише „натуралистички рукопис”, уз познато настојање да главна карактеристика буде разлика између реалности и реализма, тј. магичног реализма. Према Кустуричиним речима, „филм је о томе да двоје унесрећених људи, једно у потери, друго у бежању од стварности, налете једно на друго. У ствари, упркос изазовима који постоје, упркос млађој и, условно речено, лепшој жени, та љубав постане права зато што те љубави, које се на такав начин дешавају, немају свој протокол, оне су као гром из ведра неба, чудо које повеже двоје људи”.

Током последње деценије Кустурица је више пута намеравао да почне снимање филма На Дрини ћуприја, а изјавио је и да ће у Израелу снимати Хладну воду о Палестинцу који живи у Хамбургу и ради као трбушни плесач. Недуго након тога започео је припреме за филм о мексичком револуционару Панчу Виљи са Џонијем Депом и Салмом Хајек. Премда је првобитни назив требало да буде Седам пријатеља Панча Виље и жена са шест прстију, одлучено је да ће се филм звати Дивље руже, нежне руже, што се донекле уклопило у узбудљив омнибус Разговори с боговима (2014), да би на крају снимио филм Ел Пепе, један узвишен живот (2018) о необичном, скромном, последњем председнику Уругваја. И то се сврстава у веома личан редитељски и филмски рукопис. А он осим уочљивог развода од теме распале земље и свести о значају документарних остварења, ствара, гради, едукује кроз програме, радионице у Дрвенграду, Андрићграду и на већ традиционалном, светски признатом фестивалу „Кустендорф”.

И када од Кустурице очекују још више, критичари као да умирују баш ту дозу ишчекивања ставом да се стагнација не прашта, да може боље и да баш Кустурица нешто мора. „У јавној свести, дакле, одавно већ Кустурица Емир функционише као нека врста постпрофесионалног селебритија, личности која носа светом сопствени бренд, личности која је, додуше, некада радила нешто по чему је постала препознатљива, али одавно већ није препознатљива по томе што ради, него по себи самој, у складу с начелима функционисања културе спектакла.” Како год, може му се. Емир Кустурица постао је и до данас остао једна од икона савремене светске кинематографије. Не постоји у екс ју кинематографији уметник с толико значајних, највећих светских еснафских признања. Не постоји Србин који је привукао више света овој балканској међи. Не постоји аутор који је више причама о рату критиковао његово безумље. Не постоји стваралац који је изградио више споменика својој сабраћи него што је примио признања. За најкраће о редитељу и професору, нема светске филмске катедре где бар један студент није исписао покоју страницу, прилог истраживању рада овог редитеља. Дозу интригантности повећао је својим прилично активним учешћем у подржавању и критицизму појединих политичких опција, али у његовом случају, то се прилично уклапа у контекст. А контекст, е то је за Кустурицу својеврсни молитвеник. Друштвенополитички ангажован, уметнички геније, у последње време све више и градитељ, Емир Кустурица несумњиво је најколоритнија јавна личност са ових простора. На себи својствен начин, врло посвећено, а истовремено и лежерно, он ствара неки чудесни микрокосмос, који је одавно превазишао границе личног и националног контекста. Неко ће рећи, и овоземаљских права! Иде му више него добро! А будућност, ма колико пророчка у његовом уметничком рукопису, јесте и изазовна и узвишена. Живимо је заједно!

Маријана Терзин Стојчић