Мада је највећи део филмског фонда из ране историје српског филма сачуван, да комплетирамо колекцију недостају нам филмови продуцената браће Савић и браће Цветковић. Браћа Савић (Пера, Божа и Светолик) били су власници штампарије, словоливнице, цинкографије, фабрике хартије, дневног листа „Мали журнал”, а од новембра 1910. и „Модерног биоскопа”. Своју филмску производњу браћа Савић покренулa су септембра 1911. године (мада је предузеће било заједничко, том делатношћу руководио је Божа Савић) и за седам месеци, колико су се бавили тим послом, снимили су десет филмова, од којих један играни. Њихов први филм је Дочек Милорада Рајчевића, светског путника, у Смедереву и Београду, снимљен септембра 1911. године (Милорад Рајчевић био је дописник „Малог журнала”, о чијем је трошку путовао широм света и слао путописне репортаже), а занимљиво је што су попут Боторића и Богдановића, који се по правилу појављују у својим филмовима, овде „кинематографисана” и сва три брата Савић. Следе филмови из 1912. године, Српско богојављење у Београду, Корзо на Теразијама, Свечаности у Софији, Са београдског корзоа – II део, Из јеврејске махале и са Дорћола (I и II део), Ускршње трке на Бањици (сви су снимљени од јануара до краја марта 1912) и последњи, Дочек хрватских студената у Београду, снимљен 6. априла 1912, с којим и престаје њихова филмска продукција. Савићи су ангажовали два оператера, Луја де Берија и касније прослављеног сниматеља Карла Фројнда, који је за Савиће основао и прву филмску лабораторију. Нису познати разлози изненадног престанка њихове продукције после толико уложеног труда и капитала. Вероватно је у питању био неуспех и неисплативост њихове игране продукције (Јадна мајка, Боже Савића, 1912), од које су много очекивали. Иако немамо увида у њихова остварења, браћа Савић заслужено се налазе на истакнутом месту у историји наше кинематографије: по својој филмској лабораторији, првом снимању ван Србије (Свечаности у Софији), „Модерном биоскопу”, првом биоскопу у Београду чија је зграда подигнута с једином наменом да се у њој приказују филмови, а Божа Савић први је код нас (25. септембра 1911. у „Малом журналу”) објавио зрео програмски чланак о филму, написан са завидним познавањем теме о којој говори.

И браћа Цветковић (Ђока, Крста и Драгутин), познати београдски угоститељи, закупци кафане „Коларац”, могу се убројати у прве српске филмске произвођаче, пошто су за свој биоскоп „Коларац”, који се налазио у истоименој гостионици, наручивали и финансирали филмове, па у новинским огласима истичу да су на програму „сопствени снимци”. На основу огласа и ондашње штампе зна се за три њихова филма: Свечани дочек српске победоносне војске са српско-бугарског ратишта (рекламиран као „највернији и највећи сопствени кинематографски снимак биоскопа Коларац”), затим Свечани дочек и заклетва регрута из Нове Србије у Доњем граду из марта 1914. године (сачувани су само фрагменти из та два филма) и Врбица у Београду (снимљен 29. марта 1914). Као свој филм браћа Цветковић су представљала и Српско-бугарски рат, приказан у „Коларцу” новембра 1913, приличне дужине –  хиљаду сто тридесет метара. У штампи су га рекламирали као „своје прве српске и лично снимљене на пољу битке у Македонији кинематографске слике” и навели „да ниједан фотограф на тако блиском одстојању није имао куражи да снима”, те да је претходно приказан у Америци и Европи. Будући да нема никаквих других трагова и докумената о том снимању, остаје сумња да је можда реч само о рекламном трику, а да је филм иностраног порекла.

И после балканских ратова Боторић наставља рад, с намером да сними серију филмова о новоослобођеним крајевима – Кроз Нову Србију. Први и једини снимљен је Кроз Јужну Србију (снимио Славко Јовановић), који је посвећен прослави ослобођења Битоља 6. новембра 1913. и постављању камена темељца за споменик погинулима у борби за Битољ. Свечаностима су присуствовали престолонаследник Александар, председник Владе Пашић и делегација београдске општине. Филм дуг хиљаду шест стотина метара прати цео пут делегације возом преко Солуна, изглед Битоља, битољске свечаности, а посебан шарм доноси шеретска појава некадашњег српског конзула у Битољу Бранислава Нушића, на скопској железничкој станици. Боторић нам је оставио и први филм у целини посвећен Београду, Београд по зими (1914), на коме су поред осталих знаменитости забележени и његов хотел „Париз” и „Гранд биоскоп”. Последња Боторићева снимања везана су за сахрану руског царског посланика Николаја Хартвига. Рат је прекинуо његову даљу делатност. Током друге аустроугарске окупације 1915. године његов биоскоп је реквириран, а Боторић је као истакнути патриота интерниран у злогласни логор у Нежидеру, где је убрзо и умро 1916.

Филм који не можемо директно довести у везу ни са једним од познатих продуцената тог периода јесте Прослава 1600. годишњице Миланског едикта у Нишу 1913. године. Део тог филма постојао је у нашем Архиву, умонтиран у једну од многобројних антологија посвећених краљу Александру, док је други део пронађен у колекцији Игњата Рајнталера у Бечу. Та прослава годишњице Миланског едикта, али и 35. годишњице ослобођења Ниша, одржана је крајем 1913. године (због епидемија изазваних балканским ратовима одложена је за сам крај 1913), а присуствовали су јој престолонаследник Александар, кнез Павле, председник Владе Никола Пашић, руски посланик Николај Хартвиг, румунски и грчки посланик и представници Руске православне цркве предвођени епископом јамбуршким Атанасијем. Филм је премијерно приказан у нишком биоскопу „Касина” Нестора Неранџића, а могуће је да је и он сам организовао снимање.

И док су остали српски продуценти полако посустајали, уз све тешкоће највише ентузијазма показивао је Ђока Богдановић. Већ почетком 1914. Богдановић је оформио сопствену лабораторију (раније је филмове слао у Француску на копирање) и током те године снима низ филмова. Један од првих је Велика пијаца, живописна репортажа с највеће београдске тржнице која се налазила на месту данашњег Студентског парка. О том филму у ондашњој штампи нема помена. Вероватно је био део филма Слике из Београда, премијерно приказаног у фебруару 1914. Следе филмови изразито патриотске тематике: Долазак регрута (март) и Заклетва регрута Вардарског пука у Београдском граду на дан 13. априла 1914. године, посвећени доласку прве генерације регрута из новоослобођених крајева. Последња Богдановићева остварења из мирнодопског живота Београда јесу Полагање темеља Богословији Св. Саве 27. априла 1914. године и Трке на Новом тркалишту 27. маја 1914. године или Трке Дунавског кола јахача о Духовима. На Видовдан 1914. код манастира Грачанице одржана је велика свечаност која је окупила Србе са свих страна да први пут на слободном Косову прославе годишњицу Косовске битке. Ту монументалну свечаност, којој су присуствовали краљ Петар Први, регент Александар, председник Владе Никола Пашић, снимили су оператери Ђоке Богдановића и направили филм Прослава независности велике Србије на Косову пољу. Током окупације Београда 1915. године тај филм заплениле су аустроугарске власти из краљевског двора и од тада му се губи сваки траг. Истог дана у Сарајеву је извршен атентат на аустроугарског престолонаследника и почиње след догађаја који ће довести до Великог рата. После неприхватљивог аустроугарског ултиматума, Ђока Богдановић ангажовао је првог српског сниматеља Славка Јовановића и руског сниматеља и фотографа Самсона Чернова да сниме погреб руског царског посланика Николаја Хартвига. Тај велики пријатељ Србије изненада је умро у згради Аустроугарског посланства, а јавност је сумњала да је био отрован. Филмска репортажа Погреб Николаја Хартвига, царског руског посланика у Београду, с његове сахране у Београду 1. јула, када је на улице изашло неколико десетина хиљада људи, означила је крај организоване српске кинематографије у којој су од 1911. до 1914. радила четири филмска предузећа и у којој је произведено близу шездесет документарних и четири играна филма.

Аустроугарска је објавила рат Србији 15. јула (28. јула по новом календару), тачно месец дана после Сарајевског атентата. Предвиђајући догађаје, Ђока Богдановић је само дан раније склопио уговор са Самсоном Черновом о сарадњи на ратним снимањима. Иначе, снимања на бојишту била су регулисана „Упутом за употребу ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на бојишту”, који је донео штаб Врховне команде и потписао војвода Путник, десетак дана после Церске битке (то су у Првом светском рату била прва правила о ратној документацији у уметничкој слици и фотографији, а филмски сниматељи и филмови у свему су били изједначени с фотографима и фотографијама). У духу тих упута Богдановић је добио дозволу за снимање:

„Да би се важнији борбени моменти сачували за будућност и у слици, одобравам да г. Ђока Богдановић, хотелијер из Београда, са г. Черновим, сликаром, може вршити кинематографска снимања у области дејства наших трупа. Г. Чернов може поред овога вршити и обична фотографска снимања. Снимљене филмове предаће г. Богдановић Обавештајном одсеку на увиђај, а од фотографских снимака г. Чернов предаће истом одсеку по два примерка од сваког.
„По заповести начелника штаба ђенерал Живојин Мишић, Ваљево, 14. августа 1914.”

Између 25. и 28. августа сниматељ Самсон Чернов заједно с Богдановићем снимио је Српску војску у Срему 1914. године, офанзиву на аустроугарску територију и дејства српске војске у више сремских села, затим улазак српске војске у Земун, рушевине у Београду и Шапцу. Командант Обавештајног одсека српске војске Драгутин Димитријевић Апис узео је те две снимљене ролне негатива, које су, да не би пале у руке непријатељу и компромитовале српско становништво које је одушевљено дочекало ослободиоце, вероватно уништене пред српско повлачење кроз Албанију 1915. године. То је једино снимање Ђоке Богдановића у Великом рату. Пред сам крај 1914. он умире у Нишу.

Шеф Обавештајног одсека потпуковник Димитријевић Апис није имао поверења у Самсона Чернова, сумњичио га је за шпијунажу, наложио његово хапшење, чак му је одузео и камеру. Претпоставља се да је управо том камером снимао Драгиша Стојадиновић, некадашњи комита, у то време командант Митраљеског одељења XIII пука. Стојадиновић је 1915. снимио Порушени Београд се брани. Снимљене су рушевине Београда, срушени железнички мост, наши ровови уз Саву, војници и официри у њима. Тај филм дуг три стотине шездесет метара послат је у Француску на копирање, али никада није враћен назад. Међутим, неке Гомонове журналске сторије из тог периода својим садржајем неодољиво подсећају на те Стојадиновићеве материјале. Током 1915. снимао је и Љубиша Валић, и то дејства ужичке војске, која је у лето те године продирала у правцу Сарајева. Тада су снимљене сторије Српска војска логорује на непријатељском земљишту, Железничка пруга на непријатељском земљишту и стража, Живот српске војске у логору на заузетом непријатељском земљишту, Митрополит Србије долази међу трупе итд. И ти материјали послати су у Француску, где им се губи траг. Валић је снимао камером Радомира Копше, а не зна се да ли су заједно или је пак Копша сам снимио Порушени Београд, такође изгубљен филм. Зна се и да је скопски фотограф Аранђел Станковић Баубин током јуна 1915. добио дозволу за снимање, али нема података о томе да ли је и која снимања вршио.

У октобру 1915. уследила је велика офанзива на Србију у којој су уз аустроугарске наступале и немачке и бугарске трупе, што је довело до повлачења преко Албаније и окупације Србије. Реорганизација српске војске извршена је на острву Крфу, где су се налазили и краљ и Влада, тако да је свој државни живот Краљевина Србија наставила на Крфу и касније у Солуну. Још на Крфу Врховна команда почела је да обнавља и организује службу ратних сликара и фотографа, па је августа 1916. створена Сликарско-фотографско-кинематографска служба српске војске. У Риму су осим пројекционог материјала купљене и две камере и остала неопходна опрема, коју је дужио пешадијски потпоручник Михаило Михаиловић, а шеф секције постао је потпуковник Драгиша Стојадиновић. Обуку за кино-оператере и сниматеље секције спроводили су представници Кинематографске секције француске војске. Снимања су почела одмах по оснивању секције и била су континуирана, али су, нажалост, многи филмови нестали. Ипак, сачувана су значајна остварења драгоцене историјске вредности. Такви су Солунски процес, који је крајем маја или почетком јуна 1917. снимио Михаило Михаиловић током инсценираног суђења (у којем је не баш часну улогу имао и Драгиша Стојадиновић) пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и другим вођама тајне организације „Уједињење или смрт”, познате и као „Црна рука”, као и Пожар Солуна из августа исте године, када је забележен велики пожар који је уништио знатан део града. Највећи број филмова сачувао је Михаило Михаиловић, који их је после атентата на краља Александра умонтирао у антологију Сцене из живота краља Александра, захваљујући којој постоје и данас: Регент држи говор добровољцима који крећу на фронт; Регент и грчки краљ Константин врше смотру српске војске; Српски официри одређују положај гађања; Војска на фронту при ручку; Војвода Мишић и генерал Сарај; Војвода Мишић и војвода Бојовић међу војницима; Напредовање наше војске на тешком терену; Бојно поље испреплетано бодљикавом жицом; Војска у рововима; Александар и војвода Мишић осматрају ситуацију; Мноштво заробљеника и ратног материјала; Градско после бомбардовања; Улазак наше војске у Скопље.

Целу офанзиву на Солунском фронту снимали су и сниматељи Кинематографске секције, али су ти филмови данас већим делом изгубљени. Права је штета што се засада воде као нестали материјали које су по наређењу начелника штаба Врховне команде током октобра и новембра снимали по Србији Чеда Антонијевић (на фронту Друге армије у Приштини, Митровици, Краљеву, Чачку), Михаило Михаиловић (Прву армију, од Сталаћа до Београда), Душан Михаиловић (Књажевац, Зајечар, Бољевац, Неготин) и Сотир Недељковић (Врање, Лесковац, Ниш, Пирот). По свршетку војних дејстава секција је уређаје и материјал пренела преко Дубровника у Београд, у зграду Сеизмолошког завода (управник завода био је отац сниматеља Михаила Михаиловића). Управо је Михаиловић по демобилизацији Драгише Стојадиновића постао нови управник Кинематографске секције, која је премештена у зграду Војно-картографског завода на Калемегдану.

Тиме је завршено пионирско доба српског документарног филма. Као што смо видели, браћа Цветковић и браћа Савић повукла су се уочи рата, Боторић и Богдановић страдали су у рату, а рад на документарном филму у новој држави наставили су Кинематографска секција, први српски сниматељ Славко Јовановић и свестрани Драгиша Стојадиновић, који ће се тиме ипак бавити узгред и аматерски. Али о томе више у следећем тексту „Документарни филм у Краљевини СХС”.

Божидар Марјановић