На насловној страни новог броја часописа Кинотека налази се фотографија Горана Паскаљевића, вишеструко награђиваног и код публике омиљеног редитеља који је изненада преминуо крајем септембра. Уз текст о његовом опусу, Кинотека доноси прилог о такође недавно преминулом редитељу Јуржију Менцлу, али и актуелни интервју са француским редитељем Филипом Менегетијем и глумицом Мартин Шевалије, причу о 50 година глумачке каријере Славка Штимца, есеје поводом пола века од премијера филмова „Ел Топо“ Алехандра Ходоровског и „Конформиста“ Бернарда Бертолучија…

 

„Човек који је умео да воли“ наслов је текста о Горану Паскаљевићу, чије је филмове красило управо то – емоција која се, како пише Дубравка Лакић, с великог платна постепено прелива на гледалиште. Ауторка истиче да су Паскаљевића ценили и волели и филмски професионалци и критичари, препознајући га као великог хуманисту у чијим је филмовима политика увек била у фону малих људских прича које искрено и деликатно описују живот и борбу обичних људи који трпе последице историјских догађаја, приморани да се изборе или супротставе невољи. Увек на страни слабих и потлачених, он је у својим егзистенцијалистичким драмама, обојеним често и хумором, давао глас својим филмским јунацима које је увек третирао с топлином и емпатијом.

Пре педесет година основан је Фест. Уз фотографију из Фототеке Југословенске кинотеке подсећамо се и лица оснивача филмске смотре која је у протеклих пола века обрадовала публику мноштвом сјајних филмова, захвални Милутину Чолићу због могућности да и сами постанемо део историје фестивала, како пише директор Кинотеке и уметнички директор Феста Југослав Пантелић.

У овом броју објављен је ексклузивни интервју који је Сандра Перовић водила у Паризу са редитељем Филипом Менегетијем, награђеним за најбољи деби на овогодишњем Фесту за филм „Нас две“ (који се током октобра може видети у Кинотеци), као и са глумицом Мартин Шевалије, која уз Барбару Сукову игра једну од две главне улоге у филму о две пензионерке које су дуго скривале од света своју дубоку и страсну љубав.

„Нас две“ је, како је рекао Менегети, „филм о погледу других, о цензури коју себи намећемо, притиску који нам друштво намеће и о томе како ми на то реагујемо и формирамо своје животе у нешто што је између онога што ми желимо, онога што они желе и онога што нам је речено да морамо да желимо“.

Мартин Шевалије је изјавила да воли да игра тешке улоге које одражавају стварност и да јој се на прво читање „допао лик те жене који постоји и у свакодневном животу, таквих жена има много, и њена воља да живи свој живот до краја упркос непријатностима, породици, друштву и средини, а то је мали провинцијски град“.

Поводом пола века од премијере филма „Ел Топо“ Алехандра Ходоровског о том култном остварењу пише Ненад Беквалац, на почетку цитирајући аутора: „Хтео сам да створим слике које, када их видите, нећете заборавити до краја живота. Слике које ће вам променити ментални склоп. Слике које ће вам помоћи да достигнете стање просветљења. ЛСД без ЛСД-а“. Беквалац описује и анализира филм који се „умотан у алегорију, бави важним темама: животом и смрћу, искупљењем и поновним рођењем, митом и религијом, љубомором и осветом, насиљем и пацифизмом, херојством и подлошћу, оним што је стварно и оним што је измишљено, рационалним и ирационалним, необузданим егоцентризмом и духовним спасењем“, док је стилски „истовремено и вестерн и ’истерн’, драма и комедија, дубокоумна митска медитација и слепстик фарса“.

Уз програм Документарни четвртак Божидар Марјановић у тексту „Три политичке биографије“ пише о Лењину, Хитлеру и Черчилу, главним личностима документараца који ће бити приказани у Музеју кинотеке – „Три песме о Лењину“ (1934) Дзиге Вертова, „Црна лисица – истинита прича о Адолфу Хитлеру“ (1962) Луиса Клајда Стоумена и „Винстон Черчил“ (1964) Питера Бејлиса. Уз осврт на саме филмове, Марјановић напомиње и „какве је последице политичко деловање ове тројке оставило на Србију и српски народ“.

Славку Штимцу посвећен је прилог „Велики тихи играч“ Ане Марије Роси. „Славко Штимац није звезда. Он је права филмска величина с великим уметничким и људским квалитетима, и то га чини посебним“, истиче ауторка, наводећи да је од првог филма „Вук самотњак“ Штимац одиграо близу 70 улога на филму и у серијама, добио значајна признања и освојио љубав публике. „Он је дечак који је преживео филм, и данас, са шездесет година, колико пуни 15. октобра, и готово пола века филмске каријере, јесте незаменљиви, велики тихи играч на филмском простору некадашње Југославије“, оцењује Ана Марија Роси, а бележи и неке Штимчеве мисли, податке и занимљивости из њиховог недавног разговора у једном београдском кафићу.

Часопис обележава још један јубилеј – 50 година филма „Конформиста“ Бернарда Бертолучија. „Политичка драма која дрхти пред бертолучијевским еротизмом у ритму једне од  најмаестралнијих фотографија европског филма седамдесетих година прошлог века. Филм који ће дати залог за интернационалну славу, а који је сажео потпис Бертолучија у поетичном сукобу субјекта расцепаног између тежње за личном слободом и захтевима идеологије што се урушава у сопственом глибу“, пише Радиша Цветковић о филму инспирисаном истоименим романом Алберта Моравије, у којем Бертолучи „налази потенцијал за спој социјалног дискурса и стилске лепоте коју ће сам, снагом сопственог израза, успети да на синематичан начин прикаже“.

Филмски и позоришни редитељ, сценариста, глумац, продуцент и професор режије Јиржиј Менцл преминуо је пре месец дана. У In memoriam тексту Ђорђе Зеленовић наводи да је један од најславнијих чешких редитеља у свету, као и један од најпознатијих и најцењенијих европских редитеља, добитник Оскара за филм „Строго контролисани возови“, „у својим филмовима комбиновао хуманистички поглед на свет са сатиром и провокативним темама“.

У рубрици Интервју из прошлости објављен је и разговор са Менцлом, под насловом „Уметност филмске режије“, који је са чешког превео Игор Готиер. „Уметност режије је усклађивање теме и њене обраде“, сматрао је Менцл, додајући да „усклађивање значи да је режија делимично уметност дипломатије, пропаганде и, пре свега, психологије“, као и да је режисер у позицији судије, он је „око које оцењује, које гледа из одређеног угла: стога основни задатак не значи бити паметан него имати свој властити надзор, добар однос с људима и поштен прилаз свему“.

О оскаровцу Роналду Харвуду, драмском аутору и сценаристи филмова „Пијаниста“, „Гардеробер“, „Ронилачко звоно и лептир“…, који је такође преминуо прошлог месеца, пише Маријана Терзин Стојчић истичући да Харвудов опус „повезује кључне одлике човека 20. века – идентитет, страдање, реч, путовање, уметност и признање“.

Рубрика Трагови на филму садржи текстове и о другим недавно преминулм уметницима, међу којима су глумица Франка Валери, о којој пише Бојан Ковачевић, глумица Дајана Риг (Ненад Беквалац), глумац, редитељ, сценариста и последњи министар културе Совјетског савеза Николај Губенко (Маријана Терзин Стојчић), глумица и певачица Ани Корди и глумац Бен Крос (Бранислав Ердељановић).

Ту је и „Прилог за историју филма“, поводом 30 година од смрти продуцента Александра Стојановића. „Често формално под титулом директора филма, Александар Стојановић један је од зачетника продуцентске професије, у модерном смислу речи, у Југославији“, пише Милан Стојановић.

Нова рубрика Из сталне поставке представља експонате који красе „Наш музеј филма“. У овом броју то је хаљина креатора Александра Јоксимовића коју је Милена Дравић носила на фестивалу у Кану 1980. године, на додели награде за улогу у Паскаљевићевом филму „Посебан третман“.

Рубрика Са полица библиотеке доноси приказ збирке „Писмо за Естабана и друге приче“, објављене протеклог лета након конкурса „Цвет моје тајне“ за кратку квир причу који су расписала два магазина – Оптимист и Bookvar поводом Међународног дана борбе против хомофобије и трансфобије. Заједнички мотив свим причама је Педро Алмодовар – краљ квир сензибилитета у филмској уметности, пише Предраг Аздејковић који је са Миланом Аранђеловићем приредио књигу.

Кинотека наставља да објављује делове књиге професора Владе Петрића „Развој филмских врста“. Осми наставак преноси поглавље „Авангарда и надреализам“.