Мој избор: Јелисавета Карађорђевић

За септембарски програм „Мој избор” филмове је одабрала кнегиња Јелисавета Карађорђевић. На њеној листи преовлађују комедије, али има и романси, драма, авантура из раздобља од педесетих до деведесетих година прошлог века. У интервјуу за часопис Кинотека кнегиња је говорила и о томе шта је највише привлачи одређеном делу, како је формирала филмски укус, које је место седме уметности у данашњој култури.

Која је била ваша основна идеја када сте састављали програм за циклус „Мој избор”?

Настојала сам да се сетим свих оних филмова у којима сам уживала, а прва асоцијација био ми је први филм који сам икада гледала – Дизнијева Снежана и седам патуљака. Имала сам само четири године и моји родитељи тражили су да све страшне сцене с вештицом буду уклоњене како се не бих уплашила. Уживала сам у тој малој пројекцији која је за мене направљена у Белом двору у Београду. Од тада обожавам цртане филмове, али мислим да би се читаоци вашег часописа збунили да су се у мом избору нашли само цртаћи (смех).

На вашој листи преовлађују комедије, али ту су и романсе, драме, мјузикл, трилер. Имате ли омиљени жанр?

Спадам у особе које воле да се насмеју. Не бих рекла да постоји жанр који преферирам. Пре је то комбинација различитих елемената. Не волим филмове с много насиља, поготову не оне у којима су деца изложена насиљу. С друге стране, волим занимљив заплет и хумор. Веома ми је важна и добра музика у филму.

Шта највише доприноси да вам се неки филм допадне – интересантна прича, добра глума, специфична режија?

То је, пре свега, прича. Када је прича добра и када глумци добро играју своје улоге, филм држи моју пажњу. Притом то уопште не морају да буду познати глумци. Међутим, начин на који играју улогу, дијалози, дикција… све су то веома важни елементи који ме привуку неком филму.

 Да ли филмове које сте одабрали за ову прилику повезујете с неким одређеним тренуцима када сте их или с ким сте их први пут гледали?

Сваки од ових филмова памтим управо по осећању задовољства, испуњености, па и мотивације коју су будили у мени. Неке сам гледала и више пута, и увек су доносили то нарочито расположење. Диван је осећај кад изађеш из биоскопа насмејан и добро расположен. Дешавало ми се да добијем жељу да играм и певам по завршетку филма. Уосталом, мислим да се већина нас осећала тако гледајући Џина Келија у Плесу на киши.

Ко је највише утицао на ваш филмски укус?

Живела сам на толико много различитих места и дружила се с пуно различитих људи, тако да су утицаји бројни. Увек погледам филм по савету пријатеља чији укус у најширем смислу те речи ценим. Често се дешавало да одређени актуелни трендови и теме утичу на мој избор. С временом укус се обликовао, а оно што је можда најбитније – увек ћу филму дати шансу. Не критикујем ствари које нисам видела. Додала бих да сам посебно у Лондону волела да идем у биоскоп. То је био ритуал. Прво кратке вести „Pathe”, па цртани и онда најављени филм. Једна од ствари због којих волим биоскоп јесу ти ритуали.

Као особа која је дипломирала лепе уметности, а бави се и цртежом, фотографијом, писањем, како видите место и улогу филмске уметности на данашњој културној сцени?

Немам ни најмању дилему да је филм нешто што ће људе увек интересовати, чак и у времену у коме филмове и серије све више гледамо код куће, преко интернета, а све мање у биоскопу. Филм има своју магију и људи ће се увек занимати за филм. Због тога је и одговорност филмске индустрије много већа, јер желели то или не, филм и те како утиче на наш доживљај света, ставове, изборе које правимо.

Будући да сте живели у различитим срединама, можете ли да упоредите однос публике према филму код нас и у свету?

Мислим да ту суштински нема велике разлике. Филм је једна од ретких области људског стваралаштва које стимулишу слична расположења без обзира на то ко сте или где живите. Илустрације ради, у време кад је моја кћи Катарина Оксенберг глумила у Династији, посетила сам Кенију 1984. Жене су ме искључиво питале за тада глобално популарну серију и шта ће се десити у следећој епизоди. Дакле, постављале су ми врло слична питања као и моје пријатељице у Њујорку. И биле су скоро љуте јер нисам знала одговор. Нису ми веровале да не знам садржај серије, ипак је Аманда била и моја ћерка и ћерка Џоане Колинс!