АРХИВ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КИНОТЕКЕ

Почетни филмски фонд са којим је почела делатност Југословенске кинотеке и њеног Архива  чинило је око две стотине несређених,  зарђалих кутија, чуваних у немачким бункерима у Ташмајданској пећини, а преосталих после несрећне иницијативе тадашње противпожарне полиције када је никад утврђена количина нитратних (запаљивих) филмова уступљена  фабрици обуће „Борово“ и другим индустријским предузећима ради прераде. Већ неколико месеци по оснивању кинотеке створен је фонд од око 700.000. метара филма, од чега су две трећине чинили домаћи филмски материјали. Уз преузимање нових копија од филмских производних предузећа, до филмова се долазило на најразличитије начине, људи су их откривали по подрумима и таванима, добијани су на поклон или откупљивани, као и путем размене са иностраним филмским архивима која је нарочито интезивирана након што је Кинотека 1951. године постала редовна чланица ФИАФ-а (Светске федерације филмских архива). Филмски фонд  у Архиву растао је таквом брзином да је већ 1964. године Југословенка кинотека убрајана у пет најзначајнијих филмских архива у свету, и данас садржи преко 100.000 филмских копија. Збирка филмова Југословенске кинотеке разврстана је у више фондова:

• Фонд филмова о Србији од настанка филма до данас. Најстарији сачувани филм у овом фонду је Крунисање краља Петра Карађорђевића из 1904. године.
• Фонд домаћих филмова сниманих до краја II светског рата. Овај фонд обухвата филмове настале у Краљевини Србији, територијама Југославије пре првог светског рата, Краљевине СХС и Краљевине Југославије, закључно са ослобођењем земље.
• Фонд југословенског и српског филма после другог светског рата. Обухвата хронолошки период од стварања нове Југославије до распада земље, а српског филма до данашњих дана.
• Фонд филмова страних кинематографија, кога чине подгрупе:
  • Играни филмови
  • Документарни филмови
  • Филмски журнали
  • Анимирани филмови

Иако је првенствени задатак кинотеке старање о националном филмском благу, својим обимом и садржајем овај фонд је највише допринео месту и угледу који наша кинотека има у свету. Он обухвата филмове из 134 кинематографије и чини око 80% укупног филмског фонда, а садржи сва највреднија дела из историје светског филма.

Независно од ове поделе, постоји и подела филмске збирке по критеријуму носача слике и звука и начину њиховог чувања:

• Фонд нитратног (запаљивог) филма, чине га око 10.000 филмских копија насталих у периоду од 1896 па до 1952. године, када се углавном престало са приозводњом нитратне траке. У овом фонду сачуван је већи број јединствених копија филмова који су сматрани изгубљеним .
• Фонд незапаљивог филма, који се по условима чувања копија дели на црно-бели и филм у боји.
• Фонд видео и фоно записа (VHS, Beta SP, U-matic) који обухвата све друге носаче слике и звука осим филмске траке.
• Фонд дигиталних, видео и фото записа (DCP,BRD,DVD,DPX,)

Иако основни, чување филмског фонда није једини задатак кинотеке. Основна делатност установе је утврђена још 1949. године и, у основи се ни до данас није променила: њен је задатак да прикупља и трајно чува филмове, односно филмску грађу и пратећи филмски материјал (књиге и часописе из области филма и осталу литературу о филму, фотографије, сценарија, књиге снимања, дијалог листе, фотографије, скице декора и костима, рекламне материјале, макете, плакете, старе предмете из области кинематографије и све што је од интереса за филмску уметност и производњу) и да ту грађу учини доступном грађанима; да сарађује са сродним установама у земљи и иностранству и врши размену филмова и материјала.

Рад у Архиву подељен је по одељењима која чине:

• Стручна обрада филмске грађе;
• Стручна обрада пратеће филмске грађе:
  • Библиотека;
  • Фототека;
• Техничка обрада и заштита филмске грађе;
• Центар за дигиталну рестаурацију филма (нова служба основана 2009. године)

Просторије за смештај филмова и филмске грађе су наменски грађене у различитим периодима. На тада далекој периферији Београда, у Кошутњаку, током тзв. „пионирског доба“ кинотеке, од 1949 до 1954. године изграђене су просторије  (бункери) за смештај нитратних филмова, који су и данас у функцији. Тада савремени магацини за чување незапаљиве траке, као и простори  за премотавање филмова и смештај пратеће филмске грађе, изграђени су 1959. године а данас се у том простору налази депо са црно белим филмовима. Нови депо за чување филмова у боји по савременим стандардима изграђен је донацијом владе Француске и средствима Министарства културе Републике Србије и отворен 6. јуна 2007. године.

Опсег послова

Утврђена делатност кинотеке подразумева прикупљање и чување филмова и филмске грађе, као и њихова доступност грађанима (прикупити, сачувати и приказати). У том циљу од оснивања кинотеке постоји континуиран рад на обогаћивању филмског фонда, путем законом утврђене обавезе предаје копија и пратеће филмске грађе новопроизведених филмова од производних предузећа, затим откупа и поклона, као и међународне сарадње и размене са иностраним архивима (која је нарочито интензивирана после учлањења кинотеке у Светску федерацију филмских архива – ФИАФ 1951. године, а од 1995. је и члан АЦЕ – Европске федерације филмских архива). При томе, наравно, предност су имали филмови везани за српско филмско наслеђе. Филмска збирка се чува по условима и стандардима које прописује ФИАФ (а који су различити зависно од врсте филмске траке), и њима је прописана одређена температура и влажност, као и период редовног премотавања и прегледа стања. Први корак у заштити било је копирање са нитратне на незапаљиву филмску траку (што је значило заштиту у затеченом стању), као и израда нових копија са изворних филмских материјала (негатив слике и тона) што је процес који и данас траје. Тако је Југословенска кинотека у последњих шест година израдила више од сто педесет копија српских и југословенских филмова, на основу дугорочне сарадње са Мађарском филмском лабораторијом, а цео пројекат је финасирало Министарство културе и  информисања Републике Србије. Но, велики корак напред у заштити филмског фонда је учињен оснивањем посебног одељења филмског архива, Центра за дигитализацију филмова, који је почео са пробним радом јануара 2009. године, да би и званично био отворен 8. јуна исте године. Дигитална рестаурација омогућава да се филмска копија до сада највише могуће, приближи свом изгледу у време настанка – кроз процес аутоматске, полуатоматске и ручне обраде скенираног филма „бришу“ се сва оштећења са филмске траке настала протоком времена, и у лабораторији се тако очишћени слика и звук поново „утискују“ на филмску траку. Да би се филмски фонд учинио доступним, било је неопходно урадити и његову каталогизацију, и рад на њој је почео са оснивањем кинотеке. Оснивачи су као основу за каталогизацију преузели правила Британског филмског института, што се показало као прави избор, пошто су и касније успостављени стандарди ФИАФ-а били засновани на истим принципима. Са порастом броја филмова јавила се потреба и за електронском обрадом података, која је уведена почетком деведесетих година прошлог века, али је паралелно задржан и традиционални систем каталошких картона.

По правилима ФИАФ-а, кинотеке од сваког наслова поред изворних филмских материјала (негатив слике и тона), који се могу користити само за израду нових копија, чувају и најмање по једну најбољу позитив копију, која је доступна искључиво у самом архиву или дворани архива, као и више такозваних резервних копија, које се могу приказивати и ван самог архива. И архивске копије су доступне не само филмским радницима и истраживачима већ и љубитељима филма, који их поред редовних пројекција у Музеју, могу по жељи и приступачно погледати  у малој специјализованој сали Архива кинотеке. Резервне копије се приказују ван архива, широм земље па и у иностранству, у оквиру разних фестивала, гостовања кинотеке, у образовне сврхе као и ради популарисања филмске уметности.

Коначно, током последње деценије, паралелно са проналаском филмова првог српског продуцента Светозара Боторића и радом на њиховој рестаурацији почело се и са издавањем ДВД дискова, од којих су најзначајнији Колекција Светозара Боторића и едиција Пионири филма.

Филмски фонд је значајно увећан филмовима домаће производње, дистрибутерским копијама којима је истекла лиценца и нарочито интензивном међународном сарадњом.  Због значаја збирке и величине колекције, кинотека 1964. године бива убројана међу пет најзначајнијих архива у свету.

Последњих година у Филмском архиву у Кошутњаку подигнут је нови најсавременији депо за чување филмова у боји, извршена је реконструкција зграде Филмског архива и депоа за црно беле филмове,  бункера за чување нитратних копија, отворен је Центар за дигиталну рестаурацију филмова а дотрајала техничка средства замењена су најмодернијом опремом, захваљујући донацији Европске агенције за обнову и развој. Континуиран рад на богаћењу филмског фонда крунисан је проналаском колекције филмова првог српског продуцента Светозара Боторића  (међу којима је  и најстарији српски и балкански играни филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа из 1911. године) и пионира филма Ђоке Богдановића (колекција обухвата филмове из периода 1912-1913 године) њиховом рестаурацијом и поновном представљању јавности.