Библиотека Југословенске кинотеке, у Београду је једина, најстарија, највећа и најважнија специјална библиотека филма и телевизије (“покретних слика”) на Балкану.
Она је једна од већих и важнијих специјалних библиотека “покретних слика” у Европи, али и шире, чине колекције од посебног значаја за српску, југословенску и балканску културу чине – 20.500 књига, хемеротека (око милион новинских исечака – упореди са холандском ЕYЕ кинотеком која има само четврт милиона), колекција домаћих (око 900) и страних (око 9000) сценарија, књига снимања и дијалог листа, и колекција легата (Воркапић, , Р. Новаковић, професор др В. Петрић и Д. Стојанович, итд., при чему је логично очекивати да ће се овде сместити и будући легати др Косановића и Волка, нпр.).
Оформљена је, испрва у оквирима Комитета за кинематографију владе ФНРЈ, 1949., а затим, када је Комитет расформиран 1953, делује је одмах, као виталан део Југословенске кинотеке, под надлежношћу Секретаријата за просвету НР Србије, па града Београда и Министарства за културу Републике Србије, и до данашњег дана делује на истој локацији.
Одмах јој је задата вишеструка функција: практично-истраживачка, просветитељска, научно-теоријска, и популаризаторска, уз њен конвеционалан библиотечки посао.
Библиотека Кинотеке је своје задатке испуњавала тако успешно да је, као својеврсна алтернативна академија драмских уметности омогућила стварање читаве плејаде синеаста (Погачић, Ђорђевић, Радичевић, Макавејев, Петровић, Павловић, Жилник, Година, Шијан, Паскаљевић, Марковић, Карановић, Драгојевић, Зечевић…. да наведемо само неке), који су, са своје стране створили југословенску и српску кинематографију, и телевизију – и својим успесима прославили је широм света.
Али Библиотека је помогла стварању и континуираном раду читавог пратећег културног апарата који је националном филму омогућио још једну димензију интернационалне славе: новинари (Адамовић, Распор, Богдановић, Влајчић…), критичари (Растегорац, Новаковић, Мунитић, Тирнанић, Туцаковић, Радојевић, Војнов…), теоретичари (Стојановић, Зечевић, Гаврић, Јевремовић….), професори (Петрић, Косановић, Волк, Мрмак…), револуционари (Марковић…), побуњеници (Олујић, Пајкић…), дисиденти (Бокан…), мултимедијални интелектуалци (Калајић, Бунушевац…), историчари и естетичари филма, ТВ и проширених медија (Кадијевић, Стојановић, Вучићевић…), ТВ уредници (Зеленовић, Ђукелић, Дравић, Зупанц…), преводиоци (К. и Н. Царина…) излазили су са “покретне траке” Библиотеке Кинотеке и уграђивали се у домаћу и светску филмску културу.
Библиотека Кинотеке у простору Кнез Михајлове је служила као официјелна редакција најутицајнијег филмског часописа „Филм данас“ који је 1958./59. издавала Кинотека, а у којој су, под уредничким вођством В. Погачића (тада већ славног редитеља и директора Кинотеке) писала највећа имена националне кинематографије и културе уопште (Макавејев, Петровић, Павловић, Вучићевић, Стојановић, Богдановић, Аћимовић, Стојановић, Глумац, Царина, Милошевић и др.). Овај часопис је „имао значајну улогу, потичући креативно писање о филму у нас, заговарајући истодобно идеје о режији какве су у том раздобљу истицали франц. и брит. критичари. (…) Ф. се издвојио као полемичко филм. гласило које је настојало проблематизирати ситуацију југосл. филма, ширити филм. културу упознавајући с повијешчу и техником филма, те обавештавајући о филм. кретањима у свијету.“(ЈЛЗ) „Филм данас“ и његова редакција идеолошки и естетички су утицали на рађање Црног таласа, најутицајнијег уметничког и друштвено-критичког кинематографског правца југословенске и српске кинематографије у глобалним размерама.
У то време Библиотека, баш као и Музеј Кинотеке, постаје култно место од посебног културног значаја за стварање опште идеолошке и естетичке климе стварања српске националне и југословенске кинематографије, и то остаје до данас.
Недавно је директор Југосовенске кинотеке, Радослав Зеленовић врло прецизно окарантерисао Музеј Кинотеке у Косовској као “лице Кинотеке”: отуд произилази да се за Библиотеку у Кнез Михајловој може, мирне душе речи да је “памћење Кинотеке”.
Веза Библиотеке и Музеја Кинотеке у том смислу је нераскидива, јер се, у Библиотеци стечене и продискутоване информације и теоријска знања из земље и света, наши врхунски синеасти практично и критички проверавају у (биоскопској) пракси Музеја. Пракса „редакцијског рада“ у Библиотеци наставила се до данас: истраживачи Филмске енциклопедије ЈЛЗ, чувених часописа Филмска ревија (Зг), Филм (Љубљана) Филмограф (Бг), Филмска култура (Загреб), Филмске свеске (Бг), Yу филм данас (Бг), итд, дневних и недељних новина попут Политике (Бг), НИН-а (Бг), Вечерњих новости (Бг), Нове Македоније (Скопље), ВУС-а (Загреб), Ослобођења (Сарајево), Дела (Љубљана), Данаса (Бг), итд., скупљали су и проверавали своје информације у књигама, страним и домаћим часописима и ненадокнадивој хемеротеци која скупља домаће и светске новинске податке од 1956.
У просторијама Библиотеке Кинотеке, на ИИ спрату Кнез Михајлове 19 окупљали су се и радили чланови редакција већ легендарних часописа алтернативне медијске културе Џубокс (1974-1985), Ритам (1990), Виртуал (1998-1999), Багер (2000), Неон (2004-2005), итд. чији је свеж приступ филмској и ТВ критици створио својеврсни нови талас филмске културе у теорији и критици (Пајкић, Бјелица, Бокан, Туцаковић, Радојевић, Даковић, Волк, итд.), али и оставио неизбрисив печат у савременој српској кинематографији (Милојевић, Кољевић, Драгојевић, Војнов, итд.). Овај период прекретнице дефинисала је једна од најпопуларнијих и најутицајнијих књига у историји српског филма, „Светло у тами“ (1991.), коју су споменути аутори практично написали у овој Библиотеци.
У задњих пола века практично се не може замислити ни једна важна књига о филму која није реализована у Библиотеци Кинотеке у Кнез Михајловој: од кључних (и задуго) јединих књига из области историје југословенског филма Босе Слијепчевић (архивисте Кинотеке), др Петра Волка и др Дејана Косановића, пропедеутичких књига непролазне вредности др Владе Петрића (Увођење у филм, Развој филмских врста, Осма сила), Марка Бабца (Филм у вашим рукама), др Душана Стојановића (Теорија филма, Монтажни простор у филму) из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, па до најновијих, озбиљних студија Михајла Илића (Сербиан Цуттинг), Драгана Јовичевића (Кругови и клетве), Грега Декуира (Југословенски црни талас) и Павла Левија (Распад Југославије на филму), итд., двехиљадитих. Првих двадесетак година излажења јединог Годишњака за кинематографију Југославије Института за филм (од 1969.) везано је за ову библиотеку, а већи део наше преводилачке праксе (Д. Стаојановић, Б. Вучићевић, Г. Велмар-Јанковић, Б. Марковић, А. Франгеш, М. Видаковић…) из области филма урађен је на „изворима“ из ове библиотеке. Култни статус простора Библиотеке у Кнез Михајловој потврдили су филмски и ТВ ствараоци користећи се њеним препознатљивим амбијентом у својим делима ( серије Забрањени без забране, Наши у Холиводу, бројне емисије Метрополиса…, филмови Убиство на свиреп и подмукао начин из ниских побуда (1969), Последња прича (1990.), Шишање (2010.), Др Реј и ђаволи (2012) ….).
Библиотека Кинотека има широк профил корисника: од заинтересованих лаика-љубитеља филма, преко средњошколаца, будућих и садашњих студената уметничких академија (са посебним тежиштем на филм и ТВ), постдипломских студената најширег дијапазона студија из земље и иностранства, домаћих али и страних универзитетских професора из свих области друштвених (али понекад и техничких) студија, новинара, критичара, сценариста, редитеља, итд.: до почетка XXИ века библиотека у Кнез Михајловој је имала просечно између 1000 -1500 читалаца годишње, док их сада има око 500, уз разумљив отклон због развоја Интернет комуникације, процеса дигитализације грађе, итд., па библиотека електронском поштом и осталим видовима електронске комуникације одговара на око 100 упита из земље и иностранства, годишње.
Најзад, у складу са принципом тежње за самоодрживошћу развоја библиотека и музеја, треба напоменути да је досадашња постава екипе Библиотеке обезбедила суму од милион долара коју је Библиотеци Кинотеке тестаментално завештао светски познати теоретичар, харвардски професор и библиотекар др В. Петрић.