Zakon i pesnica (1964)

Andžej Kening koji se borio u Varšavskom ustanku 1944. godine, odveden je u koncentracioni logor Aušvic. Posle rata, ne našavši rodbinu u Varšavi, odlučuje da ode na oslobođenu teritoriju, u grad Sivovo, i započne novi život. Tamo nailazi na doktora Mileckog, koji se sa nekolicinom ljudi predstavlja kao vladin opunomoćenik, sa zadatkom da osigura slobodan dolazak povratnicima i da ih zaštiti od razbojnika. Na pijaci u Sivovu Andžej upoznaje devojku Anu, koja je takođe došla iz logora i pokušava sa njom da započne vezu. Vremenom, Kening uviđa da namere doktora Mileckog i njegovih ljudi nisu u skladu sa onim za šta se predstavljaju. Kada pronađu kamion kojim bi odnosili vredne stvari iz stanova i podruma, Kening shvati da su oni zapravo lopovi. Milecki pokušava da potkupi Keninga, ne znajući da je ovaj telefonom obavestio vlasti o stanju u Sivovu. Konačni obračun započinje kada Kening buši gume na njihovom kamionu u pokušaju da ih spreči u bekstvu...

* * *

Ježi Hofman je u korežiji sa Edvardom Skorzevskim, u drugoj polovini pedesetih godina stvorio niz dokumentarnih ostvarenja koja spadaju u najviše domete takozvane poljske “crne serije”, odnosno dela koja su na vrlo kritički način razmatrala savremene teme. Pre nego što su se razdvojili i okretanja mnogo uspešnijeg iz ovog dvojca, Hofmana, ka spektakularnim obradama istorijske literature Henrika Sjenkijeviča (Mali vitez / Pan Volodijovski, 1968; Potop 1974; Ognjem i mačem, 1999), zajedno su režirali tri igrana filma, od kojih danas najsnažniji dojam ostavlja Zakon pesnice. Urađen u maniru bliskom vesternu, ovaj kritički film, koji se bavi poratnom anarhijom i lovom u mutnom bandi profitera, stavlja naglasak na psihologiju individualizma i borbu pojedinca kome su moral i nekonformizam bitniji od “važećeg pravila igre“.

________

“Najvažnije značenje ovog filma u našoj kinematografiji, iako je po temi vestern smešten u Poljsku, jeste da je skinuo izvesnu egzotiku sa američkog vesterna, čineći da sve žanrovske šeme, ispričane kroz našu priču, postanu manje apstraktne i realističnije. (…) Film je perfektno građen kada je u pitanju drama, ima odličnu poentu, dobar tempo, a Keningov obračun sa pljačkašima obiluje emotivnim i efikasnim, majstorski postavljenim scenama.“

Kazimierz Kochanski: “Prawo i piešć“, Tygodnik Kulturalny, 1964, br. 39