Сећање на… РЕЉА БАШИЋ

Нисам ја некакви шнелфотограф, ја сликам из умјетничког ужитка. (Господин Фулир)

Господин Фулир, но и господин приватно, Реља Башић (1930 – 2017) деловао је попут зачина грађанства и слободе за којим је вапило послератно југословенско друштво. Маркантан, помало ироничног погледа и громкoг гласа, успео је да својим финим манирима, урођеним шармом и надасве бриљантном глумом, заувек испише странице југословенске кинематографије.

Све је почело када је још током студија глуме у Загребу добио прилику да заигра у изузетном остварењу Бранка Белана Концерт (1954), а затим и у филму Опсада (1956) Бранка Марјановића, већ тада показујући велики таленат и бескрајни потенцијал. Али нису њега држале само спреге локалног филма, јер Реља је „говорио језике”, па се појавио и у спектаклу Аустерлиц (1960) Абела Ганса, као и у „европском вестерну” Роберта Хусеина Укус насиља (1961). Широка публика упознаје га у филму Звонимира Берковића Рондо (1966), у коме игра скупа са Стевом Жигоном и Миленом Дравић. То остварење необичне модернистичке структуре у којој фабула филма прати истоимену музичку форму постаје једно од најважнијих у југословенској кинематографији, а Рељина улога Феђе, изневереног супруга у љубавном тројцу, бива награђена Златном ареном у Пули.

Током своје шездесетогодишње каријере Башић је играо у најзначајнијим остварењима тадашње заједничке кинематографије као што су Хасанагиница (1967) Миће Поповића, Мост (1969) Хајрудина Шибе Крвавца, Недеља (1969) Лордана Зафрановића, Валтер брани Сарајево (1972) Хајрудина Шибе Крвавца,  Кужиш, стари мој (1973) Ванче Кљаковића, Сутјеска (1973) Стипе Делића, Љубица (1978) Креше Голика и многи други. Истовремено, захваљујући свом таленту за језике, појављивао се и у бројним копродукцијама и страним филмовима од којих је најпознатији Michael Kohlhaas – Der Rebell  (1969) Фолкера Шлендорфа, за који се везује и његово чувено друговање с Китом Ричардсом. Овако на папиру набацани наслови делују као пословни курикулум, но ликови Сове, Имотског кадије, Грофа, Господнетића, па и они из популарних серијала попут Тумбаса у Пуном паром и Звонка Михаљчића у Позоришту у кући, оживљени глумачким умећем, учинили су Рељу безвременим. Ипак, како је и сам говорио, један карактер их је надвијао, један по коме су га сви препознавали, господин Фулир из сјајне комедије Тко пјева зло не мисли (1970) Креше Голика. Тај дивни и шармантни плејбој оставио је дубок траг урезавши се у срца свих Југословена.

„То је било доба великих пријатељстава, данас су сви контакти сведени на површна сусретања.” (Реља Башић)

Бранислав Ердељановић