Иако је доживела дубоку старост, Дороти Елоиз Мaлон, и поред релативно дуге филмске каријере, није играла у највећим холивудским остварењима. Свој раскошни глумачки таленат показала је у филму Записано на ветру (1956) Дагласа Серка. Тумачећи лик фрустриране нимфоманке у том остварењу, успела је да из себе избаци жестину, цинизам, интелигенцију, али и женске атрибуте, сензуалност и рањивост. За ту споредну улогу награђена је Оскаром и Серк је већ следеће године ангажује у Потамнелим анђелима (1957), адаптацији Фокнеровог романа Pylon. Малонова игра недовољно вољену жену, која је распета између свог мужа пилота (Роберт Стак) и његовог најбољег пријатеља, од алкохола руинираног новинара (Рок Хадсон), који је у дилеми да ли да се према њој односи са сажаљењем или да покаже пожуду. Ипак, име Дороти Малон увек ће се везивати за улогу Констанс Макензи у једном од првих великих телевизијских ситкома, сапуници Градић Пејтон (1964–1968), америчке ТВ куће Еј-Би-Си. Дороти је била главна звезда серије, из које је одсуствовала само кратко време због здравствених проблема и тада ју је мењала Лола Олбрајт. Ипак, продуценти су у једном тренутку пожелели да избришу њено име из нових наставака, те она бива приморана да тужи компанију „Фокс” за 1,8 милиона долара. Пресуда је донета у њену корист и уследила су два пилот-филма, Murder in Peyton Place (1977) и Peyton Place: The Next Generation (1985), у којима је добила главну улогу.

Дороти Малон рођена је у Чикагу, где је похађала плесну школу, а потом наступала као модел и глумица у школским представама. Када је победила на локалном средњошколском глумачком такмичењу, привукла је пажњу ловаца на таленте компаније РКО. Потписује двогодишњи уговор и после малих незапажених улога (осам филмова по години), прелази у „Ворнер брадерс”, где се углавном појављује у ролама заводљивих плавуша. Једна од њених првих улога за ту компанију била је она у једном од најзначајнијих ноар филмова, Великом сну (1946) Хауарда Хокса. Сцена у којој се појавила трајала је свега три минута и требало је да буде избачена из филма, али је преживела финалну монтажу само зато што је редитељ Хокс изјавио да је „девојка прелепа”!

Оно што се дешавало касније током њене глумачке каријере заиста је необјашњиво будући да је имала све потребне глумачке атрибуте, али и  раскошну и несвакидашњу лепоту, неопходну да би се винула ка глумачким висинама. После Велшовог филма Територија Колорада (1949), римејка његовог великог хита Висока Сијера из 1941, Дороти је углавном глумила у малим вестернима или безначајним мелодрамама, јефтиним мјузиклима и комедијама. Прекретницу у њеној каријери означио је Олдричов вестерн Последњи сумрак (1961), у коме је играла са три глумачке величине, Дагласом, Хадсоном и Котеном. Иако није добио ниједну велику награду нити номинацију, тај филм остаје забележен као монументални вестерн, а њен одлазак с великог платна након те улоге поклапа се с лаганим нестанком класичног холивудског филма и доласком за филмску уметност суморних шездесетих.

Остаће упамћена и по занимљивом коментару о улогама које је добијала после јединог освојеног Оскара: „На мом глумачком путу од тада су биле углавном улоге пијаних, неверних и сексепилних заводница.”

Последњи пут на филму се појавила у сензационалном еротском трилеру Ниске страсти (1992), у улози пријатељице фаталне Шерон Стоун.

Остаће упамћена као једна од хероина холивудског класичног периода чији несумњиво велики таленат није био довољно вреднован нити могао да исплива јер су јој увек нуђене улоге недостојне њеног глумачког потенцијала. Чинило се да је сваки пут на почетку и да мора изнова и изнова да се доказује и продуцентима и режисерима и филмској критици. Међутим, као „вечан пламен”, који никад нико неће моћи да угаси, остаће њен сањалачки и мистични поглед – поглед једне божанствене плавуше.

Бојан Ковачевић