Фокус: ГОЈКО МИТИЋ

Одмах по завршетку Другог светског рата, Немачка је подељена на две државе. У Источној Немачкој (НДР – Немачка Демократска Република) два филмска студија, „Тобијас” (Tobias) и УФА (UFA), спојила су се у једно филмско удружење „Филмактив” (Filmaktiv). Држава, која је поседовала ту организацију, недуго затим угасила је удружење и претворила га у студио који је био главни представник филмске производње у НДР-у – ДЕФА (DEFA – Deutsche Film-Aktiengesellschaft). Од оснивања студија, циљ је био да се поврати преко потребна радна снага, филмски аутори и остали стручњаци за израду филмова, филмске занатлије, зарад поновног оживљавања филмске индустрије. Иза такве идеје стајало је уверење да филм треба сматрати главним медијем за едукацију народа, које је преузето из СССР-а.

ДЕФА је у првим годинама свога постојања реализовала филмске пројекте који су се бавили трагедијом немачког народа и његовог разореног идентитета као последице последњег рата. Године поновне изградње земље и филмске индустрије донеле су и нове теме и нове приче о којима су прављени филмови. Међутим, ауторске екипе нису имале слободу да се на критички начин баве савременим начином живота у новој Немачкој због константне контроле државне цензорске комисије. Руководиоци филмског студија касније су ипак изашли у сусрет млађим генерацијама и дозволили да се праве филмови забавног и приступачнијег карактера, почев од мјузикла, детективских прича, адаптација познатих романа…

Међу те новитете укључили су и вестерне, познате и под називом „вурст вестерн” (Würst Western). То уопште не изненађује будући да су Немци такође имали романе о старом америчком Дивљем западу из пера Карла Маја, чија су дела била популарна. Пошто су западнонемачке филмаџије откриле југословенске пејзаже, и источнонемачки продуценти почели су да користе та места као идеална за своје вестерне. Током потраге за локацијама и потенцијалним глумцима, запазили су фотографије Гојка Митића у архиви картотеке наших, југословенских филмских стваралаца.

Гојко Митић рођен је у Лесковцу 1940. године. Као младић бавио се различитим спортовима, гимнастиком, фудбалом, веслањем, џудом и мачевањем. По завршеној гимназији преселио се у Београд и уписао на Високу школу за физичку културу. Захваљујући свом изгледу и вештини у више спортских дисциплина, филмску каријеру започео је као каскадер у југословенским филмовима.

По његовом откривању у филмским архивама, ДЕФА га позива у Берлин ради сарадње. Одскочна даска за Митића био је филм Синови велике медведице (Die Söhne der großen Bärin, 1966), његова прва главна улога. Током следећих година, Гојко Митић наставио је да тумачи ликове Индијанаца и постао веома популарна и омиљена личност у Немачкој, што је и дан-данас. Чак је и један астероид назван по њему (147595) Gojkomitić. У дугој каријери, осим у улогама Индијанаца на филму, показао се и доказао као озбиљан глумац и у другим филмским жанровима, а ван филмског платна и на позоришним даскама.

Занимљиво је приметити колико је дубок и позитиван траг Митић оставио у немачкој култури, за разлику од наше земље, где је публика само у основним цртама била упозната с његовим радом у Немачкој, преко филмова које је снимио и интервјуа које је дао за нашу штампу.

Нажалост, данашњи новинари своју пажњу усмеравају на савремене „звезде” кича и шунда и промовишу их преко штампе и интернета као узоре младима. Због таквог приступа и става у промоцији, у последње две деценије наша јавност, наша публика, преко штампе и других медија не добија информације о правим људима и правим вредностима, без обзира на то из које су области, да ли су млади или стари, да ли су из садашњости или из прошлости…

Такав приступ може се односити и на нашег глумца Гојка Митића, који је, код куће незапажен, доказао својим вредним радом да увек постоји могућност избора, као и могућност да постигнеш нешто у животу. Тај ће успех ипак бити запамћен и остати као узор младим генерацијама.

Давид Кецојевић