Аутор програма „Где нам је била памет” Маријана Терзин Стојчић одабрала је кратке и средњеметражне филмове домаће продукције који су у време стварања храбро указивали на друштвене и социјалне парадоксе чије последице и данас осећамо, а који су појединце коштали живота и статуса.

На клацкалици филмских приказа су сатире, трагедије, ироније из којих, нажалост, нисмо много научили. Редитељ Живко Николић осликао је филмом Биљег безводни крш у којем је изграђена хидроцентрала, донете трибине за отварање, а онда се неко сетио да нема воде! Никша Јовићевић проговорио је у филму Тужим државу и сина о рак-рани Србије – пропасти њеног села, изнајмљивању штала за потребе фабрика, притварању људи који су се осмелили да чупају коров, идеји младих да ће им, уместо дедовине, лагодан живот донети фабричке униформе. Мирослав Јокић је Баладом о нафти подвукао парадокс о сукобу двеју српских општина у откривању нафтних поља и никад нереализованој експлоатацији, а Владан Слијепчевић на духовит начин испричао причу Данас у новом граду о изградњи Новог Травника, где полиција има највише посла с удавачама из целе Југославије! Драгослав Лазић филмски подсмешљиво указао је Парничењем на нашу ружну навику да завађице решавамо пред судом, а редитељ Владимир Царин у Палетама и контејнерима наставно предочио разлике у третирању саобраћаја у Београду и Ротердаму. Најтрагичнији је Тренутак истине, у којем Милорад Јакшић Фанђо бележи пут самоубиства младог радника који после плаћања дуга, кирије и струје има само за литар млека деци.

Као да сви наши пропусти и илузије, удадбе и размирице на које су филмски документаристи с правом указивали, стају у један подсмешљив Анабелин сан о чобанину који стадо оваца доводи на Теразије не би ли их подшишао и извео на прави пут. Старог пастира, на крају, такси вози до најближег гробља... да утихне као што бисмо и ми лоше приче о нашим наравима да коначно укопамо, али бар... с много смеха...