Dečaci (1962)

Grupa dečaka provodi poslednje mesece Drugog svetskog rata pronalazeći stvari za prodaju nemačkim trupama u prolasku. Dela kojima se bave su bezazlena i oni ih rade samo kako bi ispunili svoje vreme. Ipak, ponekad tokom njihovih dečačkih igrarija dešavaju se i mnogo ozbiljniji događaji, poput prolaska velike grupe ranjenika ili voza koji prevozi mrtve vojnike. Uskoro njihove nevine avanture poprimaju mračniji ton. Momci počinju da provode sve više vremena špijunirajući lokalne devojke koje traže zabavu sa vojnicima. Tokom jedne takve večeri, dečak Džejk otkriva da se i njegova majka Luori zabavlja sa nemačkim oficirom, dok mu je otac na frontu. Očajni Džejk se vraća kući potpuno slomljen otkrićem. Besan i skrhan on odlazi na železničku stanicu u potrazi za majkom, ali stiže prekasno pošto je voz sa ljubavnicima već otišao.

* * *

Za svoj debi na igranom filmu, koji kritika uzdiže u najbolje u istoriji finske kinematografije, poznati reditelj Miko Niskanen je ekranizovao autobiografsku novelu Pava Rintale. To je priča epizodične strukture o petorici dečaka i njihovom odrastanju tokom boravka nemačkih trupa u malom gradu za vreme Drugog svetskog rata. Kao i u drugim Niskanenovim delima koji se bave mladima i ovde je naglasak na sazrevanju u teškim vremenima koje počinje od dečačke naivnosti i oduševljenja i završava tragičnim rušenjem iluzija. U tom smislu, finalna scena filma u kojoj dečak (briljantni Vesa – Mati Loiri, kasnije jedan od najvoljenijih finskih glumaca) doživljava mentalni slom na železničkoj pruzi, dok ga majka napušta sa nemačkim vojnikom, jedna je od najlepših i najemocionalnijih u celokupnoj povesti finskog filma.

______

“Ova sjajna realizacija upotpunjena je neverovatnim prikazom strahota rata, kamerom iz dečje perspektive, kao i odličnim ulogama dece glumaca. (…) Niskanenov film primer je kako 'dečji film' može da deluje na više načina, kao avantura, drama, ratni film ili film o deci, istovremeno dajući i širi osvrt na krizu nacije.”

Directory of Film Cinema: Finland, Pietari Kaapa, 2012, str. 93